I bogove ubijaju, zar ne? – Trodecenijski put kroz mitopeje umiranja i verovanja Nila Gejmena

Nil Gejmen je rođen 1960. u gradiću Portčesteru, u engleskom okrugu Hempširu. Odrastajući po anglikanskim pastoralnim zabitima u jevrejsko-sajentološkoj porodici i čitajući sve svetske mitove i legende kojih bi se domogao, odmalena je razvio krajnje inkluzivan pristup prema veri i religijama. On i njegova sestra uspeli su od malih nogu da ubede svoje verski konzervativne roditelje da im dozvole da slave Božić (mahom jer su želeli poklone, koje su dobijali skoro svi njihovi vršnjaci), dok su moć verovanja, kao i smrt i zagrobni život (ljudi, bogove, ideja, pa i samog postojanja), odvajkada sastavni deo njegovih dela.

Nakon obrazovanja po manje poznatim ali ekskluzivnim školama – očeva uloga u sajentološkoj crkvi dovela je do toga da malog Nila nisu želeli da prime u obične škole – i kratkovečne svirke u tinejdžerskom pank-bendu započeo je novinarsku karijeru. Pisao je prikaze, priče, članke i obavljao intervjue za brojne časopise (često pornografske, kao što je Knave), a uz to je iznedrio i svoje prve dve (nimalo fiktivne) knjige: istorijat benda Djuran Djuran i Don’t Panic, zvanični priručnik za Autostoperski vodič kroz galaksiju. Dok je radio na pomenutoj knjizi o grupi Djuran Djuran, jedinoj zbog koje žali što ju je napisao, čekajući jednog dana voz, kupio je neki strip (iako je tu vrstu razbibrige odavno ostavio za sobom): Stvorenje iz Močvare, epizodu broj 25, iz pera Alana Mura. Iznenađen kvalitetom pisanja, ipak nije mogao da prevaziđe sopstvene predrasude o stripu kao zabavi za decu. Narednih meseci je, međutim, nastavio da kupuje epizode na železničkoj stanici, sve dok mu Stvorenje broj 28 – Sahrana – nije pomoglo da sagleda mogućnosti stripa, razgorelo staru ljubav prema tom mediju i navelo ga da kontaktira s Murom, s kojim otad decenijama prijateljuje. Zanimljivo je napomenuti da je i dotična epizoda upravo dirljiva i pronicljiva meditacija o (be)smrtnosti, u kojoj Stvorenje pokušava da se pomiri sa svojom novom, maltene božanskom prirodom, te sahranjuje posmrtne ostatke svog negdašnjeg ljudskog identiteta, Aleka Holanda, čime otpočinje svoj put ka božanskom.

Pod Murovim mentorstvom počinje da se bavi stripom. U saradnji s nadarenim mladim umetnikom Dejvom Mekinom 1987. objavljuje svoj prvi strip, Instrumenti nasilja, dok će 1990. preuzeti od Mura i pisanje serijala Marvelman (kasnije poznatiji kao Miracleman). Ali, pored Alana Mura, za razvoj Gejmena kao pisca podjednako je odgovorna još jedna gromada svetske pop-kulture: Čak Noris. Gejmen tvrdi kako je odlučio da okonča svoju karijeru filmskog kritičara nakon novinarske projekcije filma Delta Force, shvativši kako nikada neće biti u stanju da povrati ta dva izgubljena sata svog života. Za prestanak bavljenja ostalim vrstama novinarstva krivi višedecinijsko stanje britanske štampe, njen tabloidni senzacionalizam i često otvorene laži koje plasira. Ipak, zahvaljujući novinarskoj karijeri, upoznao je i legendarnog Terija Pračeta, s kojim ne samo da se sprijateljio već je 1990. napisao i roman Dobra predskazanja, humorističko-humanističku priču o anđelima, demonima, Antihristu, vešticama i apokalipsi (Gejmen trenutno piše i režira televizijsku mini-seriju po ovom delu za Amazon).

POVEZANO: “Miriklmen” – Trilogija o natčoveku i kompleksu Boga

Navedena saradnja s Dejvom Mekinom i Murova preporuka dovode do proboja ovog dvojca na američko tržište u drugom talasu tzv. britanske invazije (zajedno s Grantom Morisonom, Džejmijem Delanoom, Piterom Miliganom, Dankanom Fegredom…). Njihov prvi strip za izdavačku kuću DC, Crna Orhideja, ispituje teme superherojskih konvencija, ekologije, pacifizma i nasilja nad ženama. Samom liku Orhideje je, na tragu Murovog Stvorenja iz Močvare i Miriklmena (koga će Gejmen i sam dobiti priliku da piše, kao što ćete uskoro moći da pročitate u domaćem izdanju ovog kultnog serijala), pristupio postmodernistički, tako da je prethodni natčovečanski život likova tek origin story bogova – konvencionalni preludijum pre apoteoze, dok je prava priča preispitivanje identiteta nadljudskog bića nakon smrti onog ljudskog u njima.

I dok je Dejv Mekin brižljivo oslikavao table ovog stripa, Gejmenu je ponuđeno da odabere još nekog opskurnog DC-jevog junaka o kome bi pisao ne bi li u međuvremenu obezbedio sopstvenu čitalačku publiku za predstojeće raskošno, a samim tim i ne baš jeftino izdanje. Nakon nebrojeno odbijenih predloga – odabrao je Sendmena. Ostalo je stripska istorija.

POVEZANO: „Sendmen: Preludijumi i Nokturna“ – Uvod u jedinstvenu strip mitologiju

Pišući u Sendmenu o bogovima, đavolima i otelovljenim ključnim pokretačkim silama univerzuma, Gejmen najzad dobija priliku da savršeno spoji svoja dva velika interesovanja – umiranje i verovanje. Ovaj serijal prati antropomorfna ovaploćenja sedam Svevremenih, besmrtnih ideja na kojima počiva svekolika vaseljena, i tragični sunovrat jednog od njih – Sna. Njegovu sestru Smrt, po mnogo čemu sličnu Pračetovoj, a opet potpuno drugačiju od nje, odlikuju empatičnost, neumitnost i duh(ovitost), te ona svojim postojanjem slavi život u svom njegovom nesavršenstvu i kratkoći. Pomoću njenog lika – ali i samog Morfejevog kraljevstva, Snevanja, koje pruža utočište Kainu, Avelju, G. K. Čestertonu i drugim ličnostima što su nadrasle zemaljske okvire i postale arhetipovi – on uspeva da izbrusi svoju kosmogoniju zagrobnog života. Nju nam već u trećoj epizodi njegovog mini-serijala Knjige magije nagoveštava Doktor Okultni:

„Ovo je pakao, Time. Ili barem jedan njegov sićušni aspekat. Ovo je dom brojnih demona, te je ova izopačena arhitektura u skladu s njihovim sopstvenim mračnim unutrašnjim pejzažima. Oni mogu biti prizvani u naš svet ako se plati ceh… A taj ceh je preskup. Ovo je mesto kažnjavanja, Timoti. Oni što veruju da moraju da okaju svoje grehe, sami sebi nameću ovo mesto i njegove muke… Sve dok to sami ne shvate. Sve dok ne shvate da oni i samo oni – a ne bogovi i demoni – stvaraju sopstveni pakao; to ih oslobađa, te mogu da odu… Ovo mesto je zlo, Timoti. Ali možda ipak nužno zlo.“

Suočavanje sa umiranjem Gejmen je podrobnije i intimnije ispitao u svom trećem stripskom poduhvatu s Dejvom Mekinom – Od signala do šuma. U pitanju je introspektivna drama o režiseru koji, suočen s neizlečivom bolešću, u mislima režira svoj poslednji film o apokalipsi, stvarajući pritom sebi možda i zagrobno utočište, okružen likovima dragih prijatelja.

Gejmenova kosmogonija verovanja, ta nit koja spaja skoro sva njegova bitnija dela, od Crne Orhideje do Šta li se zbilo sa Mračnim Vitezom?, podrazumeva svet u kojem su sve religije i veroispovesti, ili makar sva verovanja samih ljudi koji njima pripadaju – ispravni, te da nas u bezgraničnom bespuću smrti čeka ni manje ni više nego ono što sami smatramo da smo zaslužili, u skladu sa sopstvenim sistemom verovanja. Poput Asimova, Kinga i brojnih pisaca koji su tokom decenija stvaralaštva uspeli da povežu sva svoja dela, i Gejmen koristi metatekstualnost Sendmena da njime isprepliće sva svoja dela: Delirijum i Barnabas pojavljuju se u Američkim bogovima, Zvezdana prašina se odigrava tu negde na stranicama vilin-sveta Čarlsa Vesa, viđenog u Sendmenu i Knjigama magije, čak je i ovde naizgled počivši Betmen bio među zvanicama na Morfejevoj sahrani.

POVEZANO: Crna Orhideja – Nil Gejmen pokušava da bude Alan Mur

Gejmen zbog rada na Sendmenu ubrzo postaje jedan od zapaženijih britanskih autora. Nakon TV serije Nikadođija, snimane po njegovom scenariju, odlučio je da istu adaptira u roman kako bi preneo ideje za koje je smatrao da su tokom realizacije bile nepravedno zapostavljene. Time počinje i njegova samostalna karijera romanopisca, koja najavljuje kraj njegovog aktivnog pisanja stripa. Krajem devedesetih piše i novelu Zvezdana prašina – s velelepnim ilustracijama Čarlsa Vesa – duhovni nastavak Gejmenovog i Vesovog dela Sendmen broj 19 – San letnje noći. Ta priča o ljubavi između smrtnika i jedne zvezde čitaocima donosi čudesnost bajki, ali i nezašećerenu tragediju koja mora nastati kada se „viša bića” umešaju u kratkovečnu ljudsku egzistenciju. U dodiru ta dva univerzuma svet smrtnika naposletku donekle igra ulogu zagrobnog života koji dočekuje besmrtna bića nakon hepienda. No ovo delo predstavlja svojevrsnu usputnu stanicu, blagi prelaz s jednog medija u drugi, a ujedno i najavu njegovog književnog magnum opusa Američki bogovi, koji će ga početkom XXI veka katapultirati u sam vrh anglofone književne scene.

Američki bogovi bave se sudbinama oronulih i ofucanih drevnih božanstava koja više i nemaju vernike, posebno ne na tom divljem, „novom”, a ipak drevnom kontinentu. Tu je gubitak verovanja ujedno i smrtna presuda starim bogovima, dok novi, svesni svoje kratkovečnosti, pokušavaju da na silu raskrste sa svime što im predstavlja konkurenciju. Gejmen se ovom univerzumu vratio i u nešto vedrijem spin-offu Anansijevi momci, koji takođe počinju smrću boga, a zatim prerastaju u priču o braći po ocu i veri u sebe.

Smrt roditelja, okosnica Anansijevih momaka, povezuje i njegove naredne romane. U Knjizi o groblju, savremenoj reinterpretaciji Knjige o džungli, pokojna i neživa monstruozna bića dobijaju novu priliku da steknu neku svrhu tako što odgajaju siroče kojem preti smrtna opasnost i uče ga veštinama koje samo mrtvi znaju. Okean na kraju puteljka je možda i najličnije Gejmenovo delo, koje je krajnje neočekivano napisao neposredno nakon smrti svog oca, a koje, zajedno sa Instrumentima nasilja i Mr. Pančom, dovršava svojevrsnu neformalnu trilogiju o mračnoj strani potisnutih uspomena iz detinjstva.

Gejmen se tokom godina mestimično vraćao svetu Snevanja, mahom da produbi tek natuknute koncepte – Sendmen: Lovci na snove, iznenađujuće, ostavlja neizvesnom mogućnost samostvorenog zagrobnog života. Sendmen: Svevremene noći otkriva nam da u osvit Gejmenovog (i DC-jevog) univerzuma i zvezde i galaksije imaju sopstvene snove. Odjek toga možemo naći i u vizijama budućnosti iz Knjiga magije, u tim tarotskim arhetipovima koji (možda) predstavljaju samrtne snove samog našeg univerzuma, odjeke svih života koje je on ugostio. Sendmen: Uvertira pak počinje smrću jednog aspekta samog Sna, da bi se zatim proširila i na smrt celog jednog univerzuma, koji je preporođen samo putem snevanja i pomoću vere (i Nade). To je jedno od načela Gejmenovog ustrojstva: multiverzum je u stanju fluksa, realnosti se ovaploćuju i iščezavaju na osnovu jačine vere svojih stanovnika. A ponekad je dovoljno svega hiljadu duša (pa čak i mačjih) da promene svet.

Gejmen svoje bogove (i nadbožanske personifikacije apstraktnih koncepata, kao što je Morfej) iznova i iznova ubija, pokušavajući da ih time još više izbrusi i destiluje u ideje za koje smatra da nadilaze božansko, pa čak i samu smrt. Slične ideje i koncepte je – ne toliko uspešno – pokušao da uklopi i u svoje Marvelove stripove, 1602 i Eternals. Dok se 1602 bavi tragičnom potrošnošću alternativnih stripskih univerzuma, Eternals nam predstavlja božanska bića zatočena u smrtnim telima i dosadnoj svakodnevici čovečanstva. Nažalost, povezanost s tada aktuelnim (da ne kažem – dnevnopolitičkim) dešavanjima u Marvelovom stripskom univerzumu sprečava ove mini-serijale da dostignu svoj pun potencijal.

POVEZANO: ,,Knjige magije” – recenzija: Da li veruješ u magiju? (VIDEO)

Ipak, Gejmen je nedavno uspeo da pronađe odgovarajući spoj sopstvenih senzibiliteta prilikom pisanja etabliranih superheroja, shvativši kako, umesto da uklapa svoje arhetipske narative u kratkovečne postojeće superherojske kontinuitete, zapravo treba da konstruiše priču koja će obuhvatati sve dosadašnje, pa i buduće verzije statusa kvo i odati im počast. I tako se okrenuo Betmenu kao jednoj od tih svojih neumirućih ideja, baš u dvodelnom stripu Šta li se zbilo sa Mračnim Vitezom?, duhovnom nastavku Murovog Šta li se zbilo sa Čovekom Sutrašnjice? Mračni Vitez ovde pokušava da reši slučaj sopstvene smrti, dok – u maniru jednog drugog velikana američke fikcije, Toma Sojera – prisustvuje sopstvenoj sahrani. Paradoksalno, upravo je Betmenova (makar deklarativna) smrtnost ono što ideju o njemu čini – besmrtnom. U moru letećih, neprobojnih i božanskih DC-jevih superheroja Betmen je uvek najveći, jer je naoružan – pored silnog bogatstva i svega što se njime može kupiti – samo vrhovnim oblikom ljudske domišljatosti i opsesivne upornosti.

Više no Supermenova inherentna svemoćnost, Betmen kao oličenje vrhunca intelektualnih i fizičkih kapaciteta „običnog čoveka” predstavlja istinsku ilustraciju ničeovskih korena superheroja. U sada već kultnoj bet-epopeji devedesetih Knightfall poraženi Betmen se – nakon što ga je zlikovac Bejn potukao, slomio mu kičmu i poslao ga u prevremenu penziju – suočava sa svojim naslednikom, pomahnitalim i krvožednim novim Betmenom (a negdašnjim Azraelom), naoružanim bacačima plamena, mašinkama koje ispaljuju bet-šurikene i svim drugim tehnološkim preimućstvima. Potukavši nesuđenog naslednika samo mudrim korišćenjem onoga što ih okružuje, on mu pokazuje kako Betmena ne čine odelo, bogatstvo i bet-gedžeti, već nepokolebljivi stav i ideali kojima stremi.

Otud je Šta li se zbilo sa Mračnim Vitezom? prikladan vrhunac Gejmenovih književnih kontemplacija o spoju smrtnosti i verovanja, o bogočoveku čiji lični pogled na svet i vera ne diktiraju nikakav zagrobni život, pa čak ni ateističko ništavilo.

Jer, kako je to lepo pokazao Grant Morison u svom višegodišnjem radu na serijalu o Betmenu – u čije vreme je ova priča izašla – Mračni Vitez je čovek koji je odabrao da sebe, snagom neumoljive volje, pretoči u šišmišoliku ideju otpornu na metke kao V iz dela V kao Vendeta – ideju o pravdi i upornosti, branjenju nevinih i osveti nad kukavičkim sojem kriminalaca, o pokušaju da ličnom alhemijom zlo pretoči u dobro. I zato je on u ovoj priči maltene inverzija pale zvezde Ivejn iz Zvezdane prašine. Dok je ona besmrtno biće silom prilika osuđeno na svakodnevicu smrtnog sveta, Gejmenov Betmen će uvek odabrati samo patnju svog mračnog postojanja, jer je ta ideja koju pokušava da nametne svetu jedino u šta veruje.

Ideja koju ni vreme, pa ni zaborav ne mogu zatrti, a svakako ne smrt.

Autor: Draško Roganović

(tekst je izvorno objavljen u Stripoteci #1148, a u skraćenom obliku i u magazinu NIN #3639)