Ken Parker – Poezija Divljeg zapada

Od „Žderača jetri“ do Kena Parkera

Vilijam Garison je rođen 1824. godine u Litl Jorku, Nju Džersi. Tokom Meksičko-Američkog rata je služio u mornarci ali je posle napada na oficira dezertirao, odbegao u Montanu i promenio ime u Džon Džonson pod kojim je radio kao traper, vodič, drvoseča i prodavac viskija. Tokom Građanskog rata se borio na strani Severa i bio je oženjen indijankom iz plemena Flethed. Kada njegovu ženu ubije grupa ratnika iz plemena Vrane, Vilijam, odnosno sada Džon, postaje divlja zver koja živi samo za osvetu. Ubija nekolicinu članova plemena Vrane (neke priče idu do brojke od 300) i proždire jetru svake svoje žrtve. Tako zarađuje nadimak „Žderač jetri“ i ulazi u legendu Divljeg Zapada. parker

Bio je istorijska ličnost, ali naravno ostaje upitno koliko su tačne priče koje su ga okruživale. Kako bilo, Džonsonov život je inspirisao više dela fikcije, a između ostalih i romane „Ubica Vrana“ Roberta Bunkera i „Planinskog čoveka“ Vardisa Fišera. Upravo ta dva romana su dalje inspirisala Džona Milijusa i Edvarda Anhalta da zajedničkim snagama napišu scenario po kome će Sidni Polak snimiti film “Džeremaja Džonson”, a koji govori o veteranu Meksičkog rata koji odlazi u Stenovite planine da započne život trapera.

Film je debitovao 1972. godine na festivalu u Kanu, a glavnu ulogu u ovom odličnom i nesvakidašnjem vesternu igrao je Robert Redford čija će pojava, a zapravo i celokupno Polakovo delo, inspirisati nastanak jednog od najboljih vestern stripova svih vremena. Zapravo, možda je bolje reći da je ovaj film usmerio razvoj jedne ideje.

Dvojica odličnih prijatelja i strip umetnika koji iza sebe imaju više odvojenih projekata dobijaju šansu da konačno rade zajedno. Tako Đankarlo Berardi i Ivo Milaco 1974. godine donose na sto Serđa Bonelija prvu epizodu stripa koji će kasnije postati Ken Parker. Postati jer to nije bilo ime pod kojim su ovi autori hteli da prezentuju svog junaka. Originalno, trebao je da se zove Džebedaja Bejker, ali je Serđo Boneli smatrao da je to suviše rogobatno, pa je zahtevao da ga Berardi i Milaco prekrste, što su oni i uradili. Berardijeva omiljena marka hemijskih olovaka je bila „Parker“, a Milacu se oduvek sviđalo ime Ken – i tako izniče Ken Parker koji na italijanskim kioscima debituje 1977. godine epizodom „Duga puška“. Međutim u toj priči ne liči previše na Roberta Retforda jer nosi bradu. Retfordov lik koji će Ken nositi izranja posle posete berberinu u drugoj epizodi „Majn taun“.

Pored Berardija i Milaca, na Kenu su radila još neka jako poznata imena italijanskog stripa, doduše više na crtačkom nego na scenarističkom delu kojim je Berardi uglavnom suvereno vladao uz povremene upade Sklavija, Kastelija i ponajviše Mantera. Milaco je s druge strane imao znatno više pomoćnika, a izdvajaju se Trevisan, Marafa, Ambrozini, Frisenda, Polese, Alesandrini…

Pustolovine Kena Parkera su rasprostranjene u 80. epizoda iako ćete možda negde nailaziti i na drugačiju numeraciju, u zavisnosti od toga kako se posmatraju neke kraće priče. Uglavnom, Ken nije sve vreme boravio pod Bonelijevim krovom. 1984. zaključno sa 59. epizodom „Donovanovi dečaci“ Ken napušta najvećeg italijanskog izdavača i svoj život, u promenljivom ritmu, nastavlja po raznim časopisima, a jedno vreme ima čak i svoj magazin. Kašnjenja su postojala i ritam je bio neredovan i u poslednjim mesecima pod Bonelijem, a posle napuštanja pauze između epizoda su postajale sve veće i od 1986. do 1991. se nije pojavila ni jedna epizoda da bi 1992. izašle dve kraće. U narednim godinama situacija je promenljiva, a u jednom trenutku se činilo da će Ken jednostavno biti ostavljen u statusu kvo, bez nekog definitivnog kraja posle 1998. godine i epizode „Bakarno lice“ kada se činilo da su Berardi i Milaco konačno odustali od svoje najpoznatije kreacije. Međutim, ipak su se vratili svom lutalici još dva puta i to 2013. sa fantastičnom pričom „Božićna pesma“, a 2015. godine epizodom „Kamo jutro pružilo se“ zaokružuju priču i definitivno završavaju serijal.

Radnja i scenario

Kada je reč o radnji ovog serijala, ono što prvo želim da naglasim je da Ken Parker svakako pripada Vestern žanru iako se kod nekih ljubitelja i teoretičara stripa mogu naći drugačiji stavovi. Istina, nikako nije klasičan vestern i na tu osnovu nadograđuje još nekolicinu žanrova kao što je drama, komedija, triler ili tragedija, a ni Ken ni slučajno nije klasičan vestern junak ali o njegovoj karakterizaciji ćemo nešto kasnije.

Ken Parker je rođen 20. novembra 1844 u Bafalu, Vajoming, a mi ga upoznajemo 1868. godine kada u Montani započinje radnja prvog broja „Duga puška“. Iako mlad, Ken je već dosta iskusan i bavi se lovom, a u taj posao polako uvodi i svog mlađeg brata. Tek par epizoda će se kasnije baviti periodom života našeg protagoniste pre dešavanja iz premijere i kroz ceo serijal se osetno krećemo napred kroz vreme i gledamo kako godine prolaze za Kena i kako način života koji je odabrao polako biva pregažen progresom civilizacije. A izabrao je da bude lutalica po predelima koji su predodređeni da budu pokoreni i među ljudima čiji je način života osuđen na propast. Shvatiće, a i mi s njim gde leže granice slobode bilo da ih postavlja društvo, priroda ili neki lični unutrašnji glas.

On se kreće Amerikom, kako divljom tako i „civilizovanom“, u ono vreme kada su nastajale legende Divljeg Zapada i susreće sve te kauboje, revolveraše, ponosne indijanske poglavice i beskrupulozne vojničine, ali i obične ljude čije priče i sudbine nisu zapostavljene i progutane od strane likova većih od života.

Ken Parker svakako nije tek još jedan avanturistički strip, a svakako nije uobičajeni Boneli vestern bez kraja namenjen klincima nekih minulih vremena. To je strip serijal izvesne zrelosti, namenjen odrasloj publici koja je iskustveno sposobna da razume poruke koje se prenose i da podnese česte udarce tragedije.

Da bi zvučalo još uverljivije, iako pomalo snobovski, može se reći i da su priče o Kenu serijal grafičkih romana kojima Berardi, Milaco i njihovi saradnici obrađuju jako široku lepezu društvenih tema čiji značaj nikada ne zastareva, čineći tako Kena Parkera bezvremenskim stripom.

Iz Berardijevog pisanja je očigledno da je po političkim stavovima levičar i kroz ceo serijal obrađuje neke od najčistijih i najplemenitijih ideja sa te strane političkog spektra i to tako da retko kada deluje nametljivo. On problem društvene nejednakosti, prava radnika, nepismenosti, rasizma, ubijanja životinja kombinuje sa avanturom u jednom jako uzbudljivom istorijskom razdoblju koje obiluje legendama, a ne propušta ni da obradi teme kao što je značaj porodice ili osveta. Njegovo pisanje je u većinski fenomenalno. Priče se drže na odličnim i zanimljivim premisama, a poentira kroz neverovatne dijaloge, poetično konstruisane rečenice, sjajan humor i kreiranje pamtljivih i ubedljivih likova. Međutim, dešavalo mu se u pojedinim trenucima da jednostavno ne uspe da obuzda svoj zanos i da tako prekorači granicu patetike čime je nekolicinu epizoda ponegde naružio.

Uprkos tim retkim trenucima slabosti, nema loših epizoda Kena Parkera već samo odličnih i onih manje dobrih. Možda se nekome učini posle čitanja prvih par epizoda da Ken nije ništa posebno, ali kvalitet jako brzo raste i Ken se pretvara u pravu stripovsku poeziju, takoreći u Korta na Divljem zapadu.

Likovi

Kao što se spominje da Ken Parker nije vestern, još češće nailazimo na karakterisanje samog Kena kao antiheroja, što je još jedno gledište u kom se ne slažem sa nekim od domaćih tekstopisaca koji su obrađivali ovaj italijanski strip serijal. Iako na prvi pogled Ken svakao nije potpuni arhetip heroja, svakako u pogledu svojih motivacija i orijentacije moralnog kompasa spada u tu kategoriju više nego u antiherojsku. Da se razumemo, antiheroja ne treba izjednačavati sa negativcem. To je zapravo kategorija koja je mnogo šira od one herojske i početna odlika im je da nemaju standardne arhetipovske karakteristike heroja kao što su snaga, lepota i savršen moralni sklop. 

Pročitajte: 7 smrtnih grehova: Brutalnost starog Zapada!

Definicija antiheroja prema Vebsterovom rečniku glasi: „U umetnosti, antiheroj ili antiheroina je generalno protagonista čiji se lik bar u nekim crtama razlikuje od profila arhetipskog heroja, a na neki način može poslužiti kao antiteza istom. Značenje reči je dovoljno široko da uključi antagoniste, koji, za razliku od arhetipskih zlikovaca, često pokazuju osećanja ili kvalitete vredne divljenja.”

Dakle, Ken Parker koji, iako često motivisan osvetom, gotovo uvek stavlja dobrobit drugih ispred sopstvene, koji se bori za prava ugnjetenih i juriša sa nadom da svet može da bude bolji i koji ubija samo kada je prinuđen, definitivno spada u red pravih heroja, što se mene tiče. Nije kvalifikovan da nosi plašt ili kostim jarkih boja već je više ona vrsta junaka za kakvog se nadamo da može da postoji među nama. Čovek na koga bismo se ugledali – pun empatije, snažan čak i onda kada gubi ili promaši svoju metu, hrabar, zaštitnik, nesebičan i izuzetno moralan.

Što se ostalih likova koji prolaze kroz serijal tiče, oni su ti koji donose dobar deo kvaliteta, ako ne i najveći, zbog kog Ken može da se proglasi za remek-delo. S obzirom na lutalački karakter glavnog junaka, niko od tih, uslovno rečeno, sporednih likova se nije zadržavao predugo u serijalu (iako su se mnogi vraćali u više navrata). Ističu se traper Dašijel koji je na mahove delovao kao Kenov luckasti stric, zatim presimpatična Pet O’Šejn koja je meni i omiljeni Kenov pratilac i za čiji boravak u serijalu vezujem neke od meni omiljenih scena, pa onda indijanka Tekumseh koju je Ken oženio i preko koje je dobio pastorka, zatim crnkinja Ejda, Lejdi Barbara, psetance zvano Lili i naravno Donald Velš – negativac koji se najduže zadržao, a upravo on je najverovatniji razlog za onu etiketu antiheroja koja je Kenu prikačena.

Pojavljivali su se kroz serijal i istorijski likovi, legende sa Divljeg zapada, ali i još pregršt odlično napisanih za koje se čitalac izuzetno lako veže i od kojih se teško oprašta i zbog kojih uvek ostaje želja za povratkom serijalu.

Crtež

Što se tiče vizuelnog aspekta serijala o čoveku sa dugom puškom, najveći broj epizoda je nacrtao kokreator Ivo Milaco čiji stil, nakon traženja u prvim sveskama, postaje zaista senzacionalan. Retko gde može da se sretne takva izražajnost i dinamika kombinovana sa jedinstvenom stilizacijom koju je nemoguće oponašati. Milacov stil je zapravo vrlo jednostavan, gotovo minimalistički. Njegova linija je slobodna i on je maksimalno efikasno koristi da bi se izrazio bez dodatnih komplikacija u vidu kombinovanja više tehnika. I jedino što je lepše od Milacovog klot crteža jeste kada on sam sve to pokrije akvarelom. Onih nekoliko specijalnih epizoda koje su u boji pripadaju apsolutno vrhuncu devete umetnosti kada je reč o crtežu.

Što se tiče ekipe crtača koja je Milaca odmenjivala, tu kvalitet nije bio toliko uniformisan kao što je to slučaj sa scenariom. Recimo Bruno Marafa mi nikako nije odgovarao, pa čak mi je i Alesandrini, koga inače volim, nije lepo legao u pojedinim momentima. Dok mi je mišljenje o Đorđu Trevisanu bilo na početku slično kao o Marafi, to se kasnije drastično promenilo, naročito prilikom nekih epizoda u gradskom okruženju gde je Trevisan jednostavno briljantan u tom svom stilu koji liči na novinske crteže sa kraja 19. veka. A onda za kraj treba spomenuti da je preko Kena zablistao i jedan od trenutno najboljih italijanskih, a ja bih se usudio reći i evropskih strip crtača, Milacov učenik Paskvale Frisenda. Iako je, kao što rekoh, Milacov učenik i tako se i našao u Kenovom crtačkom stafu, Frisenda je nadogradio naučeno i razvio svoj prepoznatljiv stil koji je sve samo nije minimalistički. parker

Puška

Ken nema stalnog pratioca iliti sajdkika, kao što Zagor ima Čika ili Teks Karsona. On je usamljenik i lutalica koji sa sobom nosi dugu pušku Kentaki rajfl koja može da ispali samo jedan metak i koja se puni barutom i olovom spreda, kroz cev. U vreme u kome je smešten serijal o Kenu Parkeru ona je već prilično staromodna s obzirom da je u upotrebu ušla još početkom 18. veka, ali bez obzira na to Kenu odlično služi i retko kad ga izneveri. Pratila ga je kroz gotovo ceo serijal i tek su nekoliko puta bili razdvojeni silom prilika.

Od drugog naoružanja Ken o pojasu obično ima samo nož, najčešće tipa „bouvi“, a revolver koji je zaštitno obeležje Divljeg Zapada je u ruke uzeo svega nekoliko puta i to kada je bio primoran.

Izdanja

Ken Parker se prvi put na italijanskim kioscima pojavio 1977. godine, a poslednji put 2015. Radi se o remek-delu svetskog stripa koje nažalost nije uspelo da se probije van tradicionalnih Boneli tržišta iz ko zna kojih sve razloga.

U bivšoj Jugoslaviji ga je objavljivao novosadski Dnevnik u okviru Lunov Magnus Stripa i to prvih 58 epizoda koje su bile cenzurisane, kasapljene i docrtavane u maniru tadašnjeg izdavaštva. 2003. godine Sistem Komiks nastavlja tamo gde je LMS stao i izdaje sve epizode koje su do tada izašle, dakle zaključno sa „Bakarnim Licem“.

Darkvud 2017. započinje ambiciozan projekat ponovnog izdavanja Kena u knjigama koje sadrže po dve epizode, na većem su formatu i dolaze u varijantama sa tvrdim i mekim koricama. Međutim posle 8. knjige se dešava kriza i Darkvud staje sa izdavanjem, ali po svoj prilici Golkonda uskoro nastavlja tu prekinutu nit vodeći se istim formatom.

U Hrvatskoj 2004. Kena počinje da izdaje Libelus kao pojedinačne epizode u tvrdim koricama i na većem formatu, a posle 33. knjige nastavlja Fibra koja serijal i završava. Otprilike u slično vreme kada se pojavilo Darkvudovo luksuzno izdanje, Strip Agent u saradnji sa Fibrom izbacuje 3 u 1 kiosk izdanje i mesečnim ritmom za nešto više od dve godine izdaje kompletan serijal.

Autor: Nikola Tasković