Sažeto sa Samita

Nedelja je, preciznije 2. april 2023. godine. Sunce napolju nervira, udara kontru prethodnom kišovitom danu. Vreme kao da se sprda s nama, sa okasnelom prvoaprilskom šalom. „E, ste hteli sunce? Evo vam, dan posle.“ Pride, ovaj dan je i poslednji u nizu tokom kojeg se održava „Književnost i strip samit“, što u prostorijama Instituta za književnost i umetnost, što u prostorijama Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka. Pride, ovo je treći od četiri dana Samita koji propuštam: prvi sam propustio zbog ličnih razloga, drugi zbog profesionalnih, a ovaj zbog dimanšnih – nedelja je, pobratime! Ne d’idem nigde.

Subotu, doduše, sam ispoštovao. Taj dan nisu bile tribine o formiranju strip scene i institucionalizaciji stripa (to je razgovor koji se prežvakavao već decenijama unazad i nekako uvek uspeva da stoji u mestu; baš se pitam što?) niti je bilo diskusija o zbornicima i knjigama o vezi srpskih i francuskih stripara (opet, tema koja je prežvakavana mali milion puta, ad nauseam), ali jeste bila jedna promocija. Naime, Jelena Vučić, animatorka, ilustratorka, spisateljica, YouTuberka, i odskora urednica manga odseka „System Comics-a“/“Lokomotive“, predstavljala je publici svoj roman prvenac, „Pratnju“. Naravno, oštrooki će primetiti da je ovaj roman izašao još 2019. godine, i biće u pravu. Ali ovo nije bila samo promocija knjige same po sebi. Naime, Vučićeva je, koristeći primer sopstvene knjige i stvaralačkog procesa iste, govorila o tome kako uspešno može da se izvrši sinestezija stripa, animacije, filma i književnosti, sve a propo teme samog Samita.

No, ja ne bih bio ja da ne nalepim anegdotu dolaska na (i odlaska sa) Samit(a). Cepam ja po onoj kiši, Kalemegdan s leve mi a „Rajićeva“ s desne strane, i snimim izvesnog momčića kog ćemo nazvati Njegoslav. Nije me prepoznao, doduše, jer je bio u žurbi – cenim da je, kao ljubitelj stripa, i sam svraćao na Samit, jer sam ga ranije viđao na izvesnom panelu o mangama za koji ste možda čuli, a pre toga u jednom kafiću u društvu jednog strip-autora i stand-up komičara, za kog ste takođe možda čuli. Nedugo potom, našao sam se u prostorijama Zavoda. I kog ću prvo da snimim nego čeone ljude izdavačke kuće „Forma B“ („Comics“, mada mi je lakše da ih zovem bez tog zadnjeg dela), Peđu i Iliju. A za štandom „System Comics-a“, umesto Igora (bio je napolju tada) ni manje, ni više nego mlada Nađa (podsetnik: kupite njenu mangu „Zveri u nama“, skoro je doživela reprint – a ako hoćete da budete pravi majstori, nabavite i prethodno izdanje; ja imam oba). Nismo mnogo pričali, ali sam dobio jedan sticker od nje – vezan za „Zveri“, naravno. Od ostalih izdavača, tu su bili i predstavnici „Makonda“ i „Siriusa“.

Dok smo čekali Jelenu, Ilija, Peđa i ja smo pričali o jednom budućem projektu Geze Šeteta. Neću da vam kažem šta je, bitno je da mi znamo (i da Geza zna). Nedugo potom i eto Jelene, sa svojom pratnjom – da, sa knjigom „Pratnja“, ali i sa njenim najdražima, i.e. partnerom i roditeljima. Ansambl prisutnih je, nažalost, bio mali (kiša čini čuda), ali to samo po sebi ne umanjuje značaj istog. Štaviše, doprinelo je tome da atmosfera bude intimna i prijatna, bez buke i nerviranja.

Jelena ispred projektovanog snimka, publika ispred nje, a zidovi ukrašeni radovima nekih od najprominentnijih imena srpskog stripa. Da ih pobrojim? O, znam da niste pitali, ali svejedno ću – Jovan Ukropina, Nina Bunjevac, Rajko Milošević Gera, Branislav Kerac, Jana Adamović-Kordej, Gradimir Smuđa, Saša Rakezić, Aleksa Gajić, Milorad Vicanović, Milan Jovanović, Vladimir Vesović. Hoćete i nadimke? Samo za vas – Joca, Bezimena, Guerra, Bane, Yana, Smudja, Zograf, Gažik, Maza, Pictogramax, Vlada. Dakle, probrano društvo autora, sa likovima koji su onoliko pomno posmatrali prezentaciju o „Pratnji“ koliko i mi ostali iz publike.

Otpočelo je animiranim tizerom za knjigu; preciznije, tizer je počeo nakon Jeleninog sažetka prethodnih angažmana na stripu (poput albuma „Tito“ i prisustva u projektu „Linije fronta“). Onda je usledio meni najdraži deo – rane skice likova i scena vezane za „Pratnju“, još iz autorkinih srednjoškolskih dana. Ne samo da je publika imala prilike da jasno vidi razvojni put crteža Vučićeve, već su pritom i saznali šta je tačno uticalo na kreiranje kojih likova, segmenta radnje, zapleta, raspleta, itd. Onda je bilo reči o prvoj promociji knjige, kao i apsolutnom bumu prodaje iste na Sajmu knjiga u Beogradu 2019. godine. Ovo znam iz prve ruke – tamo sam, naposletku, i kupio svoj primerak. Priča je nastavljena njenim gostovanjem na Beogradskom Chibi-Conu naredne godine, kao i naglim prekidom svega vezanog za kulturu. Milostiva Gospođica Corona-chan nas je posetila te godine, i kako je sve stajalo u mestu, kako je i sama Jelena navela, priča o njenoj knjizi bi se tu završila da nije pribegla kreativnom onlajn marketingu i direktnim razgovorima sa svojom publikom.

Godine su pritom odmicale, knjiga je proputovala na još par mesta u regionu (i dalje pamtim Banjaluku), a prodaja dotične je bila stabilna. Štaviše, na licu mesta je publika zapravo mogla da čuje koje sve probleme je autorka morala da pregura tokom ovih pet godina od izlaska „Pratnje“, ali i one lepe trenutke i prijatna iznenađenja. Najprijatnije je, naravno, sakupljanje kreacija fanova, bile one crteži, kratki stripovi, internet meme („mimovi“, kako ih mladi danas zovu) ili pletene lutke – sve to smo imali priliku da vidimo u sklopu prezentacije. Jelena ima jako dobru publiku, samo to ću reći.

Budućnost knjige se takođe diskutovala na tribini, a namerno ne otkrivam o čemu je reč (čuvam to za budući tekst; stay tuned). Malo se govorilo o Zaliv zalivu – ko razume, shvatiće – a pred kraj je tribina bila i otvorena za pitanja. Interesantno je to da je bezmalo 5 novih osoba svratilo na događaj upravo tokom poslednjih desetak minuta istog. Jednu od novopridošlica sam odmah prepoznao – Draganu Kuprešanin. I ovo je nekako usud lepo namestio: neki minut pre toga je Jelena pričala o potencijalu digitalnog izdanja „Pratnje“ za kratkovide osobe, a Kuprešaninova je pre par godina zapravo radila čitav doktorski projekat „Nevidljivi talas“ upravo o stripu namenjenom slepima i kratkovidima. Iako je opravdano kasnila na panel, Dragana je uspela da uputi pitanje Jeleni, na koje je dobila opširni i sadržajni odgovor.

Tribina se tu završila, no rešio sam da ostanem koji sat duže; em je bila projekcija filma „Poslednja avantura Kaktus Bate“, em sam dobio priliku da pomalo razgovaram s Draganom – iovako se vidimo s mene pa na uštap. Film je sam po sebi bio korektan, ali reći ću isto što sam i Dragani to veče pomenuo, a što sam kao papagaj ponavljao već godinama – taj film treba da ima neko prodajno izdanje, u vidu BluRay/DVD-ja, ili da bude dostupan kao on-demand onlajn snimak za preuzimanje. Naime, filmu ništa ne znači da se pušta samo na određenim strip događajima. Koju publiku on tu vidi? Pet čoveka po prostoriji, jednom u tri godine? Aman, ljudi! Barem danas je moguće plasirati dokumentarac bilo gde. Na kraju krajeva, imate YouTube – postavite ga tu, da pobere publiku.

Nakon filma, Dragana i ja smo se zaputili ka Zelenom Vencu, svako ka svom prevozu. Taman smo dobili prilike da pričamo o budućim projektima. Opet, ne otkrivam koji su, ostavljam to kao iznenađenje za neko buduće druženje – i neki budući tekst. Do tada, ostaje vam da čitate o ovom jednom danu tokom Samita. Siguran sam da će drugi autori pričati o prethodnim danima, da će imati priloga na televiziji i da će se brstiti o nekim velelepnim temama koje su previše ezoterične za prosečnog gledaoca. Meni, pak, je draže da obiđem promociju dela koje zaslužuje pažnju od autorke koju poštujem, u društvu ljudi koje dobro znam i za čiji rad mogu da potvrdim da vredi ispratiti. Tek toliko, narode moj.

Autor: Ivan Veljković