Artikulacija perverznog zla u grafičkim romanima Pera Metera

Kroz priče o dve istorijske ličnosti koje su početkom dvadesetog veka usmrtile i kanibalizovale oko šezdeset ljudi, Meter grebe po ljudskoj izopačenosti i svom zlu koje može da bude učitano u jedno ljudsko biće.

Život običnog čoveka između dva svetska rata u Nemačkoj nije bio nimalo jednostavan. Slabo plaćeni poslovi, nestašica hrane, nizak moral društva i indiferentan društveni aparat stvorili su plodno tle za neometano delovanje ljudi sa katastrofalnim greškama u samoj suštini ličnosti. Iako se takav opis može primeniti i na tada rastući nacistički pokret, ovde je zapravo reč o pojedincima koji po količini pogrešnog i zlog u sebi prevazilaze koncepte najmonstruoznijih ideologija. pera

Fric Harman je čovek kome su u ranom detinjstvu dijagnostikovani duševni poremećaji i uočeno je da ima tendencije ka ekstremnom nasilju. Više puta je zatvaran u mentalne ustanove iz kojih je bežao, ali je i kao takav uspeo da nađe svoje mesto u građanskom društvu Hanovera. Čak je sarađivao i sa policijom kao doušnik i imao legitimaciju uz pomoć koje je u svoj stan namamio najmanje dvadeset i četiri mladića koje je silovao, ubio, a potom ih kasapio i njihovo meso prodavao komšijama kao konjetinu. Meter priču o monstrumu iz Hanovera iznosi u svom delu „Harman“.

Karl Denke je život proveo u Minsterbergu koji se danas zove Zjembice i pripada Poljskoj. Čovek na granici maloumnosti bio je okružen ljudima koji su primećivali njegovo čudno ponašanje, ali iz poštovanja prema njegovom ocu, cenjenom građaninu, i održavanjem dobrosusedskih odnosa, nisu reagovali. Denke je u periodu od dvadesetak godina ubio barem trideset ljudi zapisavši im imena i težinu u raznim stanjima pre nego što bi jeo (moguće i prodavao) njihovo meso i pravio razne predmete od kože i kostiju. Denkeovi grozomorni zločini su utkani u srž radnje stripa „Braća Fasmer“.

Meter stvaranju „Harmana“ pristupa metodološki. Prikuplja činjenice o slučaju koje potom dramatizuje uklapajući narativ u autentično depresivno okruženje Vajmarske republike. Iako prikazuje lice zla nastalog iz poremećenog uma, Meter se u ovom grafičkom romanu više bavi inertnim društvom, nesposobnošću državnog aparata i opštom bedom. Nema pametnih policajaca koji rešavaju misteriju i love lukavog ubicu, a isto tako nema ni kopanja po psihi ljudskog bića koje je u stanju da počini strahote kakve je bez trunke kajanja činio Fric Harman.

Pročitajte: Persepolis: Dnevnik jednog odrastanja okupiranog ratovima, revolucijama i prevratima…

„Braća Fesmer“ u svojoj srži ima sličnog stvora. Karl Denke je nešto drugačija zver od Harmana ali jednako surov. Ostao je večita zagonetka jer se obesio prilikom privođenja, a da nije bio ni saslušan. Tako da je priča o njegovim motivima i uopšte stanju uma iz prve ruke ostala neizrečena.

Meter oko Denkea stvara potpuno drugačiji strip od „Harmana“. On stvara fiktivnog mladića Martina Fasmera koji dolazi u Zjembice u današnjosti, u eri pametnih telefona, da potraži brata koji je nestao prilikom istraživanja za dokumentarac o serijskom ubici. Dok traga, uplešće se u lokalno izučavanje Karla Denkea. Priča ima izvesnih osvrta na društvo, ali je u svojoj suštini napeti psihološki horor/triler koji čitaoca tera da sa napetim živcima prolazi kroz mračne vinjete i brzo okreće strane.

„Harman“ i „Braća Fasmer“ se potpuno razlikuju i po likovnom izražaju. Koautor prvopomenutog je Izabel Krajc. Ona je Meterovu priču dočarala grafitnom olovkom bez upotrebe tuša, ali uz veliku količinu detalja i ne ostavljajući puno beline na stranama. Na taj način je proizvela idealnu atmosferu za bolesnu priču smeštenu u moralnoj bedi i izopačenosti uma koju je scenarista i hteo da prikaže.

Znatno apstraktniji stil je imao David fon Basevic za Fasmere. Upotrebom ugljena, tuša i drugih tehnika on je sugestivan do opipljivosti i dočarava napetost, zebnju i misteriju. Mutne i snovite vinjete otkrivaju u pravim trenucima ekspresije apsolutnog straha koji prelazi na čitaoca kroz očnu jabučicu fiktivnog lika.

Da bi se stvorila kompletnija slika „Harmana“ i „Braću Fasmer“ treba doživeti zajedno. Kontrast koji se otvara između dva dela proistekla iz istog pera gotovo kao varijacija na istu temu, otvara jedna nova vrata u doživljavanju stripa kao prenosioca narativne misli.

Oba grafička romana su izdata pod okriljem nemačkog izdavača Karlsen, a kod nas ih je u svojoj biblioteci Kerber kao šestu i devetu knjigu izdao Makondo.

Nikola Tasković

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of