ISTINA I STRIP: Na papiru, koji je od drveta, na čijim korama su nađeni prvi crteži…

„Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, i svo telo tvoje biće svetlo.”

– Jevanđelje prema Luki

istina i strip stripblog

Kolumna: Čas anatomije drugi deo – Đorđa Milovića

Istina bi,prema tome,bila dvostruko jednoznačna relacija između elemenata naših predstava i stvari u svetu na koje se te predstave odnose. Koncepcija istine kao adekvacije tako je samo drugi način da se kaže kako predikat „istinito“ jeste pokazatelj ekvivalencije (…)

– Gaetano Kjuraci „Iskustvo istine“

Postoje mnoge istine u svetu u kome neistinito živimo. Istina egzistencijalna, duhovna, umetnička, pesnička… možda čak i politička. Ali da li postoji istina stripa?

Pročitajte: STRAH OD STRIPA: Strip je bliže biću poezije nego filma ili romana!

Ne tek fenomenalno, a posteriori, već, najpre, kao istina istine, ontologija njenog bića?

Na to pitanje,naravno,niko nije ni pokušao da odgovori naprosto zato što ga niko nije ni postavio. Niko meni i drugima s pravom dovoljno poznat baš tim pitanjem. Meni autoru i drugima,među kojima ste pretpostavljam i vi koji upravo čitate ne samo ove i ovakve redove iz samo Vama znanih razloga.

Prirodno; drugoprirodno. Veštački. S obzirom na činjenicu nepobitnu da živimo u prirodi koja nije ona prvobitna.

Škola je nekada davno bila pustinja (u kojoj su se podrazumevali svi predmeti neophodni za život); otelotvoreni početak početka. I Slobode. Sve. Svemir. Mudrac, starac u pustinji, šaman, vrač… Mnogo pre pojave ideje prosvetiteljsta i škole sa klupama, tablom i kredom, sunđerom, direktorom, učiteljem (učiteljicom) u novom, zadatom ruhu, zatim nastavnikom… ideje p(r)osvećivanja, obrazovanja, posredstvom njenog veličanstva izuma (pisane) reči. I knjige.

istina i strip stripblog

Nekada negde davno učitelj je bio neko ko ćuti, personifikacija pustinje. Istina je mogla da se ukaže  samo nekome ko je bio, voljom nebesa, izabran da je vidi, čuje i primi u svoju dušu. Kada nije postojao drugi način ostavljanja svedočansta tog volšebnog čina osim u crtanoj formi i mogućoj pevanoj formi praćenoj možda primitivnim udaraljkama. Koje je već posredovalo i predstavljalo ono doživljeno i nepredstavljivo. Tokom vremena,istorijom određena,na scenu je stupila misao u odeždi reči,pisane ili i izgovorene. To znamo,čitali smo o tome. Mi koji volimo da čitamo i razmišljamo o tome ponekad čak i kritički. Mi koji nismo kao oni koji ne čitaju i ne razmišljaju, pogotovo ne kritički. Mi koji pridajemo nesumnjiv značaj pojmu obrazovanja i kulture (čije srce je umetnost, parafrazirajući Fridriha Ničea) te plemenitost njene uzvišene misije otvaranja neupoznatih  vrata večno lepog i možda istine. I tamo gde istina jeste u lepom i gde lepo jeste u istini. Tamo u tom svetu u kojem vidim sebe kao autora. Autora stripa.Onog sebe koji ne mrzi toliko mišljenje neobrazovanih i slaboumnih koliko mišljenje takozvanih obrazovanih i umnih. Onih kojima je sve blisko i predmet razmišllanja osim fenomena stripa.

Svaka forma izražavanja nazvana umetničkom je nazvana tako jer je u pravo vreme na pravom mestu neko nalik umetničkom kritičaru preuzeo ulogu svetleće reklame svoga doba. U vreme pre interneta i pre vladavine medija u slici prilici televizije naročito. Strip kao da u vremenu sličnom nije imao svoju svetleću reklamu, svoje opunomoćenike, štićenike, agente, prosvetitelje, proroke, martire… svoju čistu savest. Čuvare njegove istine. Promotere i iterpretatore njegove uzvišenosti, uzvišenosti smisla njegovog postojanja. Koji predstavljaju njegove stvarne mogućnosti. One kojima je umetnost sa velikim U već predstavljena i okićena slojevitim značenjima.

istina i strip stripblog

Rečima kitimo istinu koja, uvek usamljena, govori sama sobom. Stvaramo kulturuloškim obrascima vrednosti koje će potom,moguće, ući i u školske udžbenike. Reformisane i možda ponovo reformisane. Jezik je, za razliku od crtanog,slovnog karaktera, kao takav, od vremena starih Grka, dominantna forma beleženja. Svedočenja. Kazivanja. Zašto Platona niko nije učio crtanju, ili pre njega, Sokrata? Da jeste, da li bi oni naučavali umovanju crtanim pismom? Da li bi Nobelova nagrada bila dodeljivana crtačima? Slikarima i uopšte vizuelno pismenim? Onima kojima je “oko zdravo”? Da li bi današnji čovek zahvaljujući takvoj kulturološkoj transformaciji drugačije video svet? Celinu? Neku moguću istinu? Istinu istine? Istinu celine kao laži? Vrednosti koje su trajne ako ne večne.Bitne za razumevanje fenomena kulture,društva i nas samih. Da li bismo živeli u nekom drugom vremenu? Onom u kome je spoljašnjost istovetna unutrašnjosti. Bez tolikog pridavanja značaja analizi,koliko značaju pravilnog viđenja. Oku, neposrednom znanju viđenog.

Da li bismo se danas našli zatečeni tekstom pod ovim naslovom? Nespremnim za dalji dijalog?

Toliko sam glup, znate, meni mora sve da se nacrta. Pripoveda u slikama. Na papiru, koji je od drveta. Na čijim korama su nađeni prvi crteži. Začeci stripa.

Tog stranog pisma pre pisma nazvanog stranim.

Autor: Đorđe Milović

POGLEDAJTE I:

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of