STRAH OD STRIPA: Strip je bliže biću poezije nego filma ili romana!
Izvesni psiholozi i danas tvrde da ne postoji strah od nepoznatog već samo strah od poznatog.
Foto: Library of Congress
Kolumna: Čas anatomije drugi deo – Đorđa Milovića
Često sam sretao ljude koji su me prilikom poznanstva pitali čime se bavim. Kada bih im manje-više nevoljno odgovarao da se bavim stripom, mnogi među njima bi ravnodušno ćutali na način koji je govorio da čitavo njihovo biće ravnodušno ćuti. Drugi među njima,takozvani obrazovani,odgovarali bi sa uljudnim razumevanjem da se na žalost u to mnogo ne razumeju,pre nego što bih stigao da dovršim iole prostoproširenu, suvislu rečenicu i koliko toliko jezgrovito mišljenje sa vrlo malo nade koje mi je iskustvo ostavilo u amanet da ću u takozvanim obrazovanim uspeti da probudim bar trunku iskrenog interesovanja za predmet koji nisu stigli da nabubaju napamet u školi. Ali većina njih bi me najpre upitali da li se od toga može živeti i za koga radim.Kada bih rekao za koga crtam ili bih izmislio ime izdavača,klimnuo bi potvrdno glavo kao da mu je ime izdavača odavno poznato. Skupljao je i on nekada stripove i slagao ih u kartonskim kutijama na tavanu ili podrumu ili negde u ormanu. Alan Ford,Teks Viler,Blek Stena… I onaj strip sa onom ženskom,sa onim očima… kako se ono zvao, uh,na vrh mu je jezika, kaže. Modesti Blejz, kažem. E taj, taj je najviše voleo. Ah, da i Asteriksa. Neko među njima bi se čak setio i da me pita o čemu se radi u mojim stripovima i ko su mi junaci. Na šta bih mu, uz mnogo napora, odgovarao da je u mojim pričama reč o životu oko nas koliko i u nama. A junaka nema. Zašto mislite, pitao bih ga,da u stripovima mora da bude junaka.Uostalom, junak sam možda ja,možda antijunak,možda je glavni protagonista atmosfera,možda… Storije su mi o svemu što mislim da može da se kaže stripom a ne, očekivano, knjževnošću, literaturom, ili, eto, filmom, pozorištem… Pišem i nešto između eseja i priče, kao što… Tu bi me obično moj druželjubivi sagovornik prekinuo i skrenuo temu na drugi kolosek. Ili se naš susret pretvorio u tišinu u kojoj je tobož bilo uzajamnog prećutnog razumevanja, jer je dotični sagovornik svojevremeno maštao da postane slikar, ali život ga je nažalost odveo u sasvim drugom pravcu, i tako… Ali lepo je, dodaje on, kada čovek može da radi ono što voli. Lepo je kada možete da živite od toga, kaže on.
Pročitajte: Robert Kramb protiv Pikasa i Dostojevskog
Toliko čestom se ponavljao pomenuti šablon, nalik dijalogu, da sam postao nedvosmisleno ubeđen da to što ovaj čovek amerikanizovne evrope misli, ako se to može nazvati mišljenjem, da mi je postalo nemoguće sumnjati u rasprostranjene sterereotipa povodom fenomena stripa. Malo kada i malo gde preispitanog stereotipa.Predrasuda čutih od svudaprisutne agencije „Čula – kazla“.
Kritičko mišljenje stripa,njegova teorija,još uvek je u svojim počecima. Ali neophodno je stalno vraćati se početku i početku početka da bismo nešto stvarno saznali, neku moguću istinu. Istinu bića i prirode o kojoj zborimo i koju oblikujemo. U ovom slučaju istinu stripa.
Strip je, prema mom dubokom uverenju, bliže biću poezije nego biću filma ili romanu, kao što se obično „misli“.
Ona, poezija, na sebi svojstven način,ima saosećanja za istinu, ma šta ona značila. A potencijalna istina izrečena na taj način ne zvuči ni najmanje zabavno prosečnom ljudskom stvoru; onom kome je kultura svedena na ljubaznu poslušnost u supermarketu života ili na „veliku dosadu”. Ne zavodi na to kako da na lak i brz način, bez po muke,postanete član kulta površnih. Ako strip nije unutar tog masovnije usvojenog vokabulara, ne prepoznaje se i ne usvaja brzo, ne konzumira se u isplativijim rentabilnimim obrascima ekonomje življenja.
Može li strip biti izvan proklamovanog avnertajzing obrasca „nametnutih izbora“?
A kada se u stripu-toj odvojenoj sferi odvojene sfere kulture-to ipak dešava,da li je on kao takav prepoznat?
Sećam se da sam, još u najranijoj mladosti,kada god bih se zagladao u vestern koji sam video bar kao virtuozno nacrtan,lako mogao da se identifikujem sa junakom koji ne samo da najbrže poteže kolt i puca najbrže, već najpre zato što je jahao usamljen, odbačen od svih zbog svojih uverenja i svog načina života. Ponekad je to bila dobrovoljno izabrana samoća, odvojenost koja je imala svoju cenu. Većina čitalaca volela ga je nesvesno sa prećutno propisane distance upravo zato što su se u saglasju sa “svetim knjigama” tako doživljavali sveci. Oni koji stradaju zbog istine i svoje vernosti njenoj čistoti i uzvišenosti nebeskog porekla. Strip junak koji ima slične osobine mogao je svojevremeno,pa donekle i danas,makar preko filmskih adaptacija,da bude naveliko konzumiran. Strip ostvarenje koje ima oreol svetog, naprotiv, izaziva osećanje nerazumevanja, pa čak i (neosvešćenog) straha.
Svaka nepatvorena autentičnost uvek je usamljena i gotovo neopažena. Svesnost od osećanja straha, mogao bi za mnoge biti korak napred u razumevanju prirode stripa.
Ako se bojite ovog teksta ili ga u najmanju ruku doživljavate sa čuđenjem i možda zapitanošću, moguće je da ste napredovali ste u svom uzaludnom pokušaju negiranja i bekstvu od njega u standardizovanim obrascima pop i masovne kulture. Kulture ili kulta površnosti gde ste odavno našli svoje još nesagledano ili nedovoljno sagledano utočište. Svoj identitet čitaoca i konzumenta onoga što se najčešće sasvim nekritički predstavlja kao strip.
Junaci se oduvek prepoznaju, sa pristojne distance, u svojoj nedodirljivoj usamljenosti.
Njihova dela, u slučaju strip autora, vrlo retko.
Autor: Đorđe Milović
POGLEDAJTE I OVO: