Čista desetka, ili Jubilarni 10. Ohoho! Festival u Zagrebu

Subota

Eksplozija. Takav je bio subjektivni osećaj kada sam čuo prolom groma negde oko pola šest ujutru. Tu se negde i Saša razbudio, te smo obojica paralelno zverali u prazno. Bilo je previše rano, previše kišno i previše hladno za bilo šta drugo, čak i za spavanje.

Pročitajte: Čista desetka, ili Jubilarni 10. Ohoho! Festival u Zagrebu

Naravno, ja već po navici ustajem prilično rano, ali po svom nahođenju. Kad me Majka Priroda probudi bez mog izričitog pristanka, ne bude mi baš po volji. Al nema ni veze. Nakon možda sat vremena naknadnog sna, ajde da kažemo sat i po, uputio sam se ka kuhinji po doručak. Još malo kasnije i već me je povuklo da se krećem negde, bilo gde. Nekako ne volim da sedim, ležim ili čučim u mestu sem ako ne moram. A čitanje jednog od bezmalo 30 stripova koji su mi čučali u koferu nije išlo – opet, prerano i previše depresivno za koncentraciju na kadar i tekst.

Kad se kiša malo smirila, zaputio sam se opet ka Britanskom trgu. Izlazio sam iz „Medike“, zatečen neopisivo jakim mirisom alkohola, trave i urina (ko razume, shvatiće). Naravno, pre odlaska na Britanski trg mi je trebala relaksacija od ovog napada na čula. Trebao mi je jedan kapućino – zasigurno pogađate, bez cimeta. I zasigurno pogađate, opet uzet u „Roniju“. Ali ovaj put cura od prethodna dva dana nije bila u smeni. Umesto nje su tu radili dvoje sredovečnih ljudi, pretpostavio sam (tačno, ispostaviće se kasnije) supružnici. „Kako?“ pita mene postariji gospodin dok se udaljava ka kuhinji. „Bez cimeta, ako nije problem.“ Nasmejao se nesigurno i zaputio da spravlja napitak. Načuo sam smejanje i živi razgovor o narudžbini dok sam sedeo i žvrljao nešto u beležnici. Plaćen račun, pa put pod noge.

Naravno, kao što se i očekivalo, zbog pređašnje kiše nije bilo mnogo tezgi na Britanskom trgu, a ovo malo što ih jeste bilo nije baš nudilo mnogo štošta. Ali nisam se dao razočarati. U povratku sam svratio u jednu radnjicu za tabletop igre, i kao svaki dobrostojeći štreber nabavio set kockica za DnD. Ono jes, imam ih već 5 ili 6, ali nema veze – nikad nije dovoljno! Usput sam pitao za neke homebrew hrvatske društvene igre. Momak za kasom je istakao da nemaju trenutno ništa u ponudi, ali da uvek mogu da overim sajt. Uz blagi uzdah, zaputio sam se napolje.

ABC „Medika“ je tokom trajanja događaja služila pretežno vegansku hranu, u sklopu postulata samog festivala. Poštujem, svako ima prava da jede ono što želi, sloboda izbora i izražavanja pre svega. Ali meni je trebao šećer u tom trenutku. Sva sreća, pa je blizu „Školske knjige“ bila jedna poveća poslastičarnica/sladoledarnica (sa prikladno „bogatim“ cenama) zvana „b041“. Zanimljiv detalj: dok sam jeo sladoled, dva gosta iza mene su vodila razgovor o Crnoj Gori, kao recentni turisti u istoj. Mislim da je to bio prvi put da sam čuo razgovor o Herceg-Novom u Zagrebu a da se nije ticao festivala stripa. Ne sekirajte se, o dotičnom crnogorskom gradu će biti još reči.

Vratih se u „Mediku“, a onda nanovo van iste. Opet trio Saša, Vinko i ja, opet „Roni“, opet jutarnji napici. Al ovaj put prilazi žena našem stolu, inače suvlasnica lokala, i pravo na mene, a osmeh od uva do uva. „Ja vas moram pitat,“ kreće ona znatiželjno, „suprug i ja radimo ovaj posao dvadeset tri i pol godine, ovo je prvi put da nas je ikad iko pital o cimetu. Pa me zanima otkud to pitanje?“ Naravno, čim je čula da sam iz Srbije, klimnula je glavom potvrdno, kao da je upravo učestvovala u kakvoj kulturološkoj razmeni. No, pojasnio sam da u mojoj rodnoj zemlji kad god naručim kapućino, a ne naglasim da ne želim cimet, stave mi isti. Fino smo se tu raspričali sa njom, gde je istakla da kafići u Zagrebu ponekad stave čokoladne mrvice, ali nikad cimet. „Eto,“ veli Saša dok se ona udaljava ka drugom stolu, „ostavio si utisak.“ Izgleda da je cimet, uz Herceg Novi, bio lajtmotiv ovog festivala, barem u mom taboru.

Prijateljstvo kaljeno čelikom

Pomenuh kako nisam imao prilike da upoznam meni drage Maju, Klaru i Irenu tokom bitisanja u Zagrebu. Međutim, ispostaviće se da ću jednu osobu svakako videti, i to onako kako prijateljima priliči.

„Si blizu?“

„10 min.“

Vraćam se ja nakratko unutra da ostavim neke stvari. Naravno, mimoilazim se sa curama iz nama susedne sobe. „Ćao.“ „Bok.“ Tu negde je i Iztok. Već je nabavio vodu, uživao u kafi i spremno čekao ostatak dana. Street artisti su već spremali alat za dalji rad tog popodneva. Ja sam odlagao jednu majicu i navlačio drugu. Vreme je bilo nit tamo, nit amo: svakog trenutka sam čekao da nešto šljisne s neba i ruinira ugođaj, ali do toga nije došlo.

„Pa dis’ ti, čovječe?!“ veli moj imenjak dok se propisno izgrlismo bratski. I evo, da ispravim grešku, sad linkujem ka njegovom propisnom Instagram nalogu (a kad smo već kod ispravki, evo i da Saši mine želja; „napisa on u prikazu kako sam rekao „fakat“ – nitko u Osijeku ne govori „fakat“, a da te čuje netko tamo kak to kažeš, smijaće ti se, to je zagrebački termin!“. Eto, zvanično potpisujem da čovek nije rekao „fakat“, nemojte da ga osujete sprdnjama, Osiječani! I da ne zaboravim treću ispravku – Iztokov prijatelj nije Vit, nego Vid, premda znam da se ni Iztok ni Vid-o-Vit neće ljutiti zbog iste).

No, ovde nismo zbog grešaka. Naposletku, najveća greška je to što sam rođen. Ovde smo zbog stripa. Zaintrigiran, Ivan je hteo da overi šta je bilo izloženo od stripova, te smo bacili pogled em na radove WOMCOM autorki, em na selekciju tabli iz OHOHO! fanzina. Dva nivoa radova, a čekao je i treći, no to će se desiti naveče.

Ivan je obećao ručak, i za bezmalo petnaestak sekundi smo već bili u autu i na putu ka restoranu. Premda je imao osmejak na licu, videlo se da je Ivan ovu godinu prošao mučki, o čemu smo malo i pričali usput. Lep je osećaj kada se vidite sa osobom prvi put nakon zasigurno četiri godine, pogotovo kada se deli masa tema za razgovor. Između Ivana i mene, to su najčešće u pitanju stripovi i slovenska mitologija. Ovaj put su tu bile i neke nešto teže teme. Signal da se oformilo poverenje kakvo se ne stvara između ljudi koji su tek poznanici.

Dok smo čekali da nam dođe hrana, Ivan mi je obrazložio čitav plan vezan za jedan novi strip projekat na kome radi. Slušam ja, detalj po detalj, i polako vidim kako se cela storija razvija pred očima. Odavno nisam čuo nešto tako simpatično, pogotovo kada je, uz verbalno obrazloženje, Ivan ponudio i slikovni prikaz planiranog. Obično u mojoj beležnici samo stoji tekst u vidu tezica i crtica sa festivala koji obilazim (ili kakvog drugog događaja; jbg, omatorilo se, pa više ni kratkoročna memorija nije ono što je nekad bila). No ovaj put je drugi Ivan rešio da gostuje. „Ček, moram ti doslovno skicirat kaj sam zamislio, ne?“ veli moj imenjak, a šaka mu već šparta po papiru. Taj vizuelni prilog, iako je prilično štur i nacrtan nabrzaka, nisam mogao a da ne sačuvam.

Zaseli smo u auto nedugo potom, taman nekih 20-tak minuta pred kišu. Kako je i sam istakao, imao je obaveza koje su, ako se ne varam, uključivale rođendan. Naravno, pre rastanka smo obavili razmenu – on meni njegov strip, ja njemu moj. Vraćanje u „Mediku“ je bilo pomalo setno, jer naposletku znam da će zasigurno najmanje godinu dana proći pre nego što vidim mog prijatelja uživo opet. Ali dotle barem znam da će i on i njegovi biti dobro, a kako je krenuo sa radom, znam i da će vrlo uskoro izdominirati na kreativnim poljima.

„Imenjače,“ veli on dok se grlimo bratski, „budi mi dobro, pozdravi curu puno, pa se vidimo!“

„Očekuj tekst,“ velim ja dok polako napuštam vozilo.

Kadrovi koji koračaju

Opet soba. Gledam ja po Instagramu, kad vidim najavu od poznatog nam čoveka – Filip Andronik ima stand-up gostovanje u Zagrebu upravo ovaj vikend! „E, Saša, vide li ovo?“ pitam ja njega dok on lista „Nokak“ u pripremi za tribinu. „A, vidio sam maločas.“ Naravno da je Filip dobio video poruku od nas dvojice, sa sve pozivom u „Mediku“ na druženje. „Danas? Ja dolazim u ZG tek sutra popodne,“ veli Filip. „Ako stignem, rado ću doći!“ Nažalost, nije stigao, ali barem znamo da je bilo dobre volje.

Čujem ispred naših vrata kako se street artistkinje kreću, neki živi banter između njih. „Bem ti,“ velim ja Saši dok se on siroma trudi da čita „Nokak-a“, „mimoilazim se sa ovim devojkama već dva dana i javljamo se jedno drugom, a ni imena im ne znam.“ „Pa, ono…“ nezainteresovano dodaje Saša, u maniru nekog ko se ponaša kao da je upravo čuo nečiji opis dnevne kupovine hrane. Ne znam zašto, ali taj detalj kratkog office-like javljanja mi je bio nekako čudan. Eto, imao sam dobre volje za barem predstavljanje, ako ništa drugo.

A kad smo kod odobrovoljenja, treba pomenuti i drugu osobu koja je najavila da će doći. Kratki odlazak do toaleta (i pride još jedno usputno zdravljenje sa artistkinjama) je označio promenu u sobi gde sam odsedao, gde je prirodni priraštaj porastao za bezmalo jednu osobu. „Pozdrav, Dražen“, veli Dražen, zvanično drugi Osiječanin koji se našao u toj prostoriji. „Ohooo, pa dobar dan!“ velim ja. Za neinicirane, Dražen Brkić drži jednu novoformiranu radionicu stripa u Osijeku, a sa njegovim polaznicima planiramo jedan prelepi projekat. Namerno vam ne odajem šta je, samo ću reći da sam im video radove i da su mi svi do reda neizmerno dragi. Nekako užurbano, spustili smo se dole jer je čekala tribina oko „Stripovedača“ (još jednom izvini što sam kasnio, Dješka!). Interesantno je da i pored kašnjenja pomenutog u zagradi, tribina svakako nije otpočela dok se malo ljudi nije skupilo. „Dečki, biste mi dodali tu torbu?“ veli street-artistkinja koja je radila prajmer još prvog dana u „Medici“. „Naravno,“ dodajem joj ja torbu kroz prozor, a onda pružam i ruku. „Ivan, drago mi je.“ „Ivona,“ veli ona učtivo. Tu sam, shodno godinama, upotrebio mojoj porodici svojstven dad joke. „Ooo, pa imaš najlepše ime na svetu…“ par sekundi dok Ivona odreaguje uz osmeh, pa onda „…mahom zato što je isto kao i moje, ni zbog čega drugog.“ O superiornosti mog imena sam se šeretski dotakao u jednom drugom prikazu. No, „Stripovedač“. Majkić je, epizodu pred jubilej, bio izuzetno raspoložen za razgovor. A bila je raspoložena i publika da pita par pitanja, što je i inače retkost na festivalima. Nažalost, i kiša je bila raspoložena da pada, što je posebno osetila jedna spoljna cev blizu kuhinje „Medike“.

Na sreću, pa voda nije dotakla radove prisutnih tezgaša, izuzev sirotog Nikše. Mada je, kako se činilo, sve to prihvatao iole pozitivno. Tik do njega je Grga Grešnik poređao svoj asortiman, a tik do njega prava zvezda alternativnih festivala – isprva je nisam prepoznao, ali tek posle mi je proradio kliker da je žena odmah do Grge zapravo Lucija Mitar, zvana Šišmiš Krilko. Sem toga što ima nadimak jedne od četiri meni omiljene životinje, ova umetnica već dugi niz godina gostuje na OHOHO! Festivalu, sa karakteristično koloritnom robom vrednom posedovanja. Na svu sreću, ni njeni ni Grgini radovi nisu pretrpeli mokri tretman subotnje kiše.

Usledila je tribina „Lavanderman-a“, gde su orni Toni i umorni Vinko davali sve od sebe da informišu publiku o budućnosti serijala, kao i nekim docnijim projektima (u to neko vreme su se polako stacionirali sito-štampači „Partizanske štampe“ i „Matrijaršije“ za svojim štandovima). Tu sam malo zastao i zamislio se. Nema Vanča Rebca, jednog od originalnih autora „Lavanderman-a“ – i jednog od originalnih organizatora OHOHO! Festivala. Pojasnio mi je Toni zašto je to slučaj, ali opet je bilo bizarno ne videti ga ovde i sada, deceniju nakon prve iteracije i za vreme jednog malog eventa upravo o prvom hvarskom superheroju. Ali eto, nekada sudbina nije baš blagonaklona autorima.

Negde između tribine o „Nokak“-u i tribine sa Iztokom sam se zaputio napolje, prvo da malo prozborim sa Nikšom, pa onda sa Nikšom i Filipom (Tomasovim; podsećam, Andronik je u ZG svraćao tek narednog dana), pa opet samo sa Nikšom. „Slušaj,“ velim ja, „mislim da bi tebi legao jedan autor po imenu Vanja Urukalo, zovu ga Onirik. Evo ti par linkova, pa mi javi šta misliš.“ Prezadovoljan, Nikša nije mogao a da se ne revanšira. „Jes čuo možda za Minu Đorđević, autoricu iz Beograda?“ Odmahnuo sam glavom. „Ček, podijelit ću profil, mislim da će ti se svidjet njen stil, a volio bih da se povežete.“ Jedno Instagram praćenje je usledilo.

Nekih 20tak minuta pred tribinu sam se popeo po Iztoka, koji je bio spreman sa likom Tita na majici (par puta sam se u toku te večeri zezao „E, vidi, čiča Draža“, al mislim da me niko nije čuo). Petnaest minuta pred tribinu smo se Darko i ja odvojili po strani, ne bi li mi on dao par pointera kao čovek sa iskustvom. Pet minuta pred tribinu i Dješka je već lagano uvodio ljude unutra – gotovo svi ključni gosti su bili tu, i Biuk, i Zimonjić, i Filip, i Lea, i Matija, i Matijina cura, i dve-tri artistkinje koje su upravo tada završavale svoje murale, i Grga, i Grgina partnerka, i stari dobri Tico… Minut pred tribinu, Pia je položila diktafon pred Iztoka.

Tribina je mogla da počne. Bezmalo sat i po potom, završila se gromoglasnim aplauzom.

Kao specijalni gost, Iztok je dobio i podjednako specijalno priznanje OHOHO! Festivala, umnogome zasluženo. Možda to tako ne deluje kada ga po prvi put upoznate, ali Iztok je stvarno mnogo toga uradio na polju devete umetnosti, ne samo za slovenački, već i za strip svih republika bivše Juge. Tek onda mi je bilo jasno zašto, recimo, ima toliko prijatelja u Beogradu među etabliranim crtačima. Čak i ako imate neslaganja (mange, sir, itd. – i ne, neću to da pustim!), opet ste bogatiji za iskustvo i po kad imate takvog čoveka u svom društvu. A znam da i Marko to zna; naposletku, ne bi ga ni zvao s tolikim entuzijazmom na festival toliko puta.

„Ej, moram te pitat,“ veli Pia, „otkud ti znaš toliko informacija o Iztoku?“ „Pa, ono, internet,“ velim ja neimpresivno. Ona se maši za poređane „Stripburgere“, pa pravo ka meni. „Uzmi slobodno jedan.“ „A ne, nije fora da ga uzmem besplatno.“ „Ma slobodno, it’s you.“ „Ne, ne, insistiram.“ I insistiranje se isplatilo – za neku simboličnu sumu sam zvanično kupio svoj prvi ikada primerak „Stripburgera“. Još bi valjalo da ga neki dan i pročitam. Međutim, Pia nije bila jedina koju je zaintrigiralo moje tobožnje znanje o Sitarovom radu. „Da li biste podijelili vaš Instagram nalog sa mnom?“ veli Branko Farac, multidisciplinarni autor rodom sa Korčule, inače generacijski vršnjak Sitara. „Naravno, samo molim te nemoj da mi persiraš,“ velim nazad.

Spremao se coup de grace te večeri – izložba radova iz „Strip Prefiksa“ i premijera kratkih animiranih filmova čiji su tvorci bili upravo hrvatski strip autori. Našlo se tu filmova od sorte, gde smo opet Saša i ja ulovili jednu referencu na kolektivnu paniku tokom izvesnog istorijskog događaja (ko razume, shvatiće), a meni lično su najdraži bili uraci Irene Jukić Pranjić i Matije Pisačića. Matijin film konkretno mi je dodatno bio markantan jer je uključivao angažman dva autora iz Srbije, Bobana Savića Geta (koga ne treba posebno predstavljati) i Rajka Čučaka (sa kojim treba popiti pivo i družiti se propisno).

Sa tim zvaničnim delom zaključenim, usledio je party, barem za one koji vole elektronsku muziku. U jednom trenutku smo se nas tri moderatora – Saša, Darko i ja – ufotkali za posteritet. Malo nakon toga nam se Iztok pridružio i čavrljasmo o svemu i svačemu. Dok je Iztok cimao gutalj piva, Darko ga pita, onako iskreno i znalački (ipak imaju dugogodišnji istorijat) „Iztok, jel sve bilo kako treba? Jel ti nisam bio naporan il uradio nešto krivo?“ Marfi je, naravno, u istom trenutku hteo da se našali – Iztok se toliko gromoglasno nakašljao, kao da ga je Darkovo pitanje zateklo i da je hteo da ga negraciozno izbegne. I Darko i ja smo vrištali od smeha; „eto, toliko dobar si mu bio,“ velim ja dok mi suze idu niz oči.

U međuvremenu su se osobe razmilele i odabrale druge konverzacione partnere. Ja sam isprva pričao malo sa Sašom, Matijom i Piom. Tu je Matija podelio svoje prvo iskustvo na Hercegnovskom strip festivalu, sa umnogome drugačijim mišljenjem od onog koje su Marko, Iztok i Bob imali. Malo nakon toga smo se Saša i ja povukli i poveli spiku sa jednim nemačkim autorom koji je, ako sam lepo skapirao, pisao knjigu o istorijatu grafita i/ili street arta, valjda u Nemačkoj. Jednostavno nisam zapamtio. Saša se nešto docnije i sam izdvojio, te razgovarao sa istim onim street artistom s kojim je imao nesporazum oko prajmera prethodnog dana. Raspričali su se za sve pare! Post-spika, primetih da je Matija bio nešto nezadovoljan; posle sam tek saznao zašto. Par sekundi potom, opet razmena ljudstva; i Saša i Marko me dovukoše do stola gde je sedeo Sitar i, tek potom primetim, još jedna devojka.

„Da vas upoznam,“ veli ili Saša ili Marko, stvarno ne pamtim, „ovo je naša buduća saradnica na „Prefiksu“, a ovo je jedan od naših moderatora i izvještač festivala.“ Jedan neverovatno širok osmeh i pružanje ruke je usledilo. „Bok! Ja sam Paola Žbu,“ veli Paola, naravno pod pseudonimom. Nedugo potom mi je pokazala neke od njenih radova. „Hmmm…“ velim ja. „Ovaj konkretni rad me podseća na Oko.“ „Tko je Oko?“ pita ona. „Saša zna.“ „Što ja znam?“ pita on. Uspomene na Supertoon Festival mu onda naviru, gde je Oko, civilno ime Marina Mesar, bila jedna od članova žirija. Naravno da sam Oko preporučio Paoli, uz još jednu preporuku. „Znaš li ko je Vanja Onirik Urukalo?“

Pia nam se pridružila za stolom. Pre toga se fino družila sa Matijinom dragom, koja je potom otišla da malo igra uz EDM sa ekipom iz „Partizanske štampe“. Paola je u međuvremenu otišla, a njeno mesto je zauzeo Matija, i dalje nezadovoljan zbog prethodnog nepomenutog razloga. Priupitan o tome, raspričao se naglas sa Sašom. Nisam mogao da odolim. Uz saturnin osmejak, iscimao sam beležnicu i pretvarao se da zapisujem. Marko je primetio, ali je mudro ćutao i samo se kezio potajno. „A daj, nemoj zapisivat!“ primeti Matija, a ostali u smeh. „Kod njega moraš bit pažljiv,“ veli Saša, „taj sve zapisuje!“ „Onda neka, zapiši slobodno,“ dodaje Matija, mada mislim da je u sekundi i sam shvatio da se samo zezam. Opet, bio je pod stresom, hteo sam barem mali ice breaker da ponudim.

I tu treba istaći da su prisutni bacili pogled na moju beležnicu i videli Ivanove skice. „Ovo neki sotonistički simboli?“ veli Pia. „Ne, to su neki tajni planovi,“ dodao je ili Iztok ili Saša, ne pamtim. „Ma jok,“ velim ja, „to su one insignije koje Hodorovski ima iscrtane svud redom u „Svetoj planini““. Drago mi je kad zapravo veći deo društva skapira tu referencu, što se tada i desilo. To je, inače, drugi put za vreme OHOHO! Festivala da se Hodorovski provukao kroz razgovor. Evelin, cura od četvrtka naveče, se isto dotakla dotičnog gospodina (odnosno, ja sam inicirao razgovor, a ona, kao Čileanka i sameštanka dotičnog režisera, nije mogla da odoli da ga nastavi).

Nekako sam ostatak te večeri proveo u slušanju poduže spike dve različite osobe. Prva je bila Darko, ko-moderator. Raspričao se o rodnoj Banjaluci, i premda sam se stvarno trudio, polovinu nisam uspeo da pohvatam. Njegovo mesto je potom preuzeo Nejc; dok se Darko prešaltao do nas i zapričao se sa Piom i Matijinom devojkom, Nejc je pokušavao da mi u detalj opiše neke apstraktne koncepte za koje – opet, i pored vidnog truda – prosto nisam imao energije da ih ispratim. „Ima jedna publikacija,“ veli on; moram da naglasim da ovde još uvek nisam znao da je zapravo pesnik po vokaciji, „koju sam čitao u Hrvatskoj, „Agentur Bilwet“ se zove. Ima jedan deo o vratima,“ i fino se Nejc raspričao o konceptu vrata, vratanaca, vratnica, itd. Krivo mi je što ništa nisam popamtio, ali jesam sačuvao sliku naslovne strane pomenute publikacije, za kasniju overu (iako nije u pitanju poezija).

Izdvojio sam i sekundu da popričam sa Markom. „Dješka, si zadovoljan festivalom?“ „Je, supp je!“ veli on, preumoran ali očigledno presrećan. „Nadam se da nisam usrao nešto.“ „Ma sve pet, bio si odličan! Od sada ću te zvat na svaki OHOHO! Festival.“ Ijaoj! „Mislim, hvala? Mada će to zavisiti od novca i vremena.“ „Brijem nešto suludo sledeće godine, tipa u četvrtom mjesecu.“

Umoran, rešio sam da krenem gore, s tim što me je Iztok zamolio da takođe krene. Pošto se Matija nije vraćao narednog dana, pozdravismo se tu, sa obećanjem da ćemo se u neko buduće doba videti. Na putu uz stepenice, stigosmo do sobe i Iztok je ušao prvi. I tu negde, to poslednje veče, izađe jedna od street artistkinja iz sobe, ona sa dubokim glasom od juče. Gestikulirala mi je prstom, mimikom je tražila upaljač. „Ej, nemam,“ velim ja, „Iztoče, imaš upaljač?“ „E, imam!“

Dok on traži isti, artistkinja prilazi. Pružam ruku. „Mimoilazimo se vazda po hodnicima, a nikako da se upoznamo. Ivan, drago mi je.“ „Drago mi je, Iva.“ Dad joke activated. „Iztok, drago mi je,“ veli i on, a Iva mu se zahvaljuje na vatri. „Dakle, vi ste street art, ili strip, ili grafiti ili šta?“ pitam je radoznalo. „Ma, mi smo ti sve,“ lakonski odgovara. „E, pa super. Još jednom mi je drago da smo se upoznali, ajd laku noć!“ „Ajd bok.“

Pa, jedan closure, ali nedopunjen. Nekako sam u toj ujdurmi izostavio da pozdravim ostale autore prisutne na donjem partiju. Ajde, Piu ću svakako videti manje od nedelju dana kasnije, ali resto njih su mi omakli. Ako ništa drugo, barem imam razloga da se nanovo vratim u „Mediku“ i na naredni OHOHO! Festival – pa makar bio u aprilu/travnju/četvrtom mesecu. Uglavnom, glavni eventi su svi bili gotovi. Ostala je završnica.

Nastaviće se…

Autor: Ivan Veljković