Locke & Key – Porodica je ključ

„Locke & Key“, odnosno „Lokot i ključ“ (u prevodu Darkvuda) je serijal proizašao iz pera priznatog pisca Džo Hila, oslikan od strane umetnika Gabrijela Rodrigeza. Izlazio je pod okriljem američke izdavačke kuće IDW od februara 2008. do decembra 2013. godine u 37 standardnih američkih svezaka. Kasnije je dobio trejd, omnibus i druga luksuznija izdanja. Kod nas je ceo originalni serijal objavio Darkvud u šest knjiga u periodu od 2013. do 2016. godine.

Radnja prati porodicu Lokot (u originalu Locke) sa akcentom na njene najmlađe članove, tinejdžere Tajlera i Kinsi i njihovog nestašnog mlađeg brata Bodija. Na početku priče Lokoti žive u San Francisku, ali posle porodične tragedije troje dece odlazi da zajedno sa majkom žive u očevoj staroj, porodičnoj kući  – Kući ključeva u malom gradiću Lavkraft, savezna država Masačusets.

U Kući ključeva živi Dankan, mlađi brat Rendela Lokota, oca Tajlera, Kinsi i Bodija, a sama kuća krije mnoge tajne oličene u misterioznim ključevima koji poseduju najrazličitije magične moći. Zbog zaštitne magije koja okružuje imanje Lokotovih u Lavkraftu, magija ključeva je dostupna samo deci i odrasli je teško uočavaju, a iako su je koristili u detinjstvu sva sećanja na nju su iščilela. Pored ključeva i vrata koja kao da nude beskrajne mogućnosti, Kuća ključeva krije i nešto mnogo zlokobnije. Biće koje živi u baštenskoj kućici sa bunarom i ne preza ni od čega da bi se domoglo Omega ključa.

Dakle, u srcu radnje je jedna, na prvi pogled, sasvim obična porodica koja se nosi sa strašnim gubitkom. Ali vrlo brzo njihovi životi bivaju protkani magijom i borbom mnogo većom od one koju svakodnevno vode sami sa sobom. Džo Hil je stvorio fantastične likove sa kojima je vrlo lako povezati se, sroditi i živeti dok strip traje. Oni nisu tek puki nosioci radnje ili pripovedači, već je u njih udahnuta ljudskost u najplemenitijem smislu koju ta fraza može da ponese.

Sama atmosfera je neodoljivo „kingovska“, kao i način na koji su napisani dijalozi. Tako da Hilu ne vredi puno skraćivanje srednjeg imena koje nosi umesto prezimena, vrlo je jasno da je otac najviše uticao na Džozefa Hilstroma Kinga kao pisca. To ni u kom smislu ne treba uzeti kao kritiku, niti ime Džo Hila ima potrebu za osloncem u vidu slavnog mu roditelja Stivena Kinga, jer on sasvim dobro stoji sam na svojim nogama. Jednostavno, sin liči na oca i to je potpuno prirodno i u ovom slučaju se može čak shvatiti kao komplment. Naročito ako se u obzir uzme i to da je Hil nadogradnja, barem kad je u pitanju pisanje epiloga.

Pročitajte: “Skrovište” – Horor prijatan za oko, ali neprijatan za stomak

Radnja se odvija metodično, ponekad čak i sporo, ali to daje samo još veću draž jer se otvara prostor za upoznavanje palete likova koja je mnogo šira od porodice Lokot (iako, ruku na srce nisu svi toliko zanimljivi). Upravo ta sporija radnja stvara kontrast sa nekoliko vrtoglavih obrta koji tako postaju još efektniji.

Pored već pomenutog „kingovskog“ horora, jako su prisutni i lavkraftovski motivi i to ne samo u vidu omaža kroz ime fiktivnog gradića u Novoj Engleskoj. Međutim, elementi fantastike su mnogo jači, čine vezivno tkivo narativa, a način na koji su prezentovani budi u čitaocu nostalgiju za detinjstvom punim istraživačkog duha i neograničene mašte.

Rodrigezov crtački stil možda ne poseduje jedinstvenost koja se može uočiti na prvi pogled, ali je sasvim lepo oživeo Hilove junake i kroz dizajn likova i genijalne facijalne ekspresije ih učinio podjednako svojim. Pored toga, Rodrigez je genijalan u režiji na svojim tablama. Mnogo stvari se odigrava u drugom i trećem planu na vinjetama, tako da je tok između kvadratića gotovo filmski.

Prevod srpskog izdanja delo je Marka Šelića koji je odradio odličan posao i na adaptaciji dijaloga koji usled njegovih intervencija izgledaju živopisno i stiče se utisak da se u prevodu ništa ne gubi. Jedina zamerka mu se može uputiti na nespretnu upotrebu ijekavice prilikom delova radnje smeštenih u prošlost i pokušaju da se način govora likova arhaizuje.

Usled crtačkog stila i činjenice da su protagonisti deca, možda na prvo listanje može da deluje kao da je „Lokot i ključ“ strip namenjen nešto mlađoj publici. Međutim, ovaj strip u sebi ima izvesnu količinu eksplicitnog u scenama nasilja i dijalozima, a i same metafore i omaži čine da donja starosna granica bude postavljena na „mladi odrasli“.

„Lokot i ključ“ je svakako jedan izuzetno uzbudljiv serijal, pun akcije, misterije, magije i, što je najvažnije, jako je dobro ispričan i zaslužuje da ga svaki ozbiljan ljubitelj fantastike i horora pročita.

Pored glavnog serijala, “Lokot i ključ” ima i mini serijal koji služi istovremeno kao prikvel i nastavak, par spin of priča i krosover sa DC Sendmenovim univerzumom.

Autor: Nikola Tasković