Ona i strip

Nežna, dugo iščekivana buduća zora i prozaičnost takozvane stvarnosti. Nedodirljiva toplina razumevanja i nasleđena kultura površnosti.

Kolumna: Čas anatomije drugi deo – Đorđa Milovića

Raskoš dodira ljubavi i banalnost palanke. Žena u snevanju usamljenog muškarca i tišina  brižno negovanog groblja. Nedoživljeni zagrljaj i zaslepljujuća svetlost robe. Dva mora obasjana lažnom svetlošću…

Odavno znam: najlepša je kada je nacrtana. Mada još nisam uspeo da saznam njeno ime ili gde živi, znam da me neprestano proganja. Na ulici, u parku, u stanu, u vozu, autobusu ili u mrklom mraku.Ponekad mi se učini da sam je ugledao u prolazu bulevara Ponovo Oslobođenih, ili kako sama sedi na klupi i čita poeziju. Ali nikada nije lepša od crteža, gotovo nikada onoga koji sam sam nacrtao. Kao da sam se pomirio sa tim da ne umem da je nacrtam. Bar ne doslovno. Oči, usta, nos i telo su odsutni. Prisutna je samo u obliku crteža nebeskog plavetnila, zvezde u noći, slutnje njenog prisustva… Kao što je Boga nemoguće nacrtati ili iskazati rečima, tako je i sa njom. Kao što je, prema mišljenju Heraklita, nemoguće zakoračiti u istu reku dvaput, a prema presokratovcu Kratilu, nijednom, tako je nemoguće iskazati bilo šta drugo crtežom. Kao što je reka koja se opisuje već prošla reka, tako je i Ona koja je najlepša samo kada je nacrtana, već neka druga Ona od one zamišljene, željene i u snu tek dodirnute. Nje nema. Ona je privid, kao što je sve iskustveno nužno privid.

Pročitajte: Nije ko jeste (u stvari): Strip se i danas proizvodi upotrebom „vešte ruke“!

ona i strip stripblog

Uvek sam vodio ljubav sa prividom,nikada se ne mireći sa njim. Tražio sam je ne znajući da tražim onu koja liči na crtež nje. Crtež nje se uselio u moju glavu ne pitajući da li se slažem da tu zauvek boravi. Upravo sinoć je tiho prišla mom krevetu i priljubila se uz mene. Nije izustila ni reč. Samo se priljubila i zaspala. Ujutro je već nekud nestala.Kao da je i sama znala da reči nisu potrebne tamo gde smo mi. Tamo gde je neposrednost crteža bliža istini istine od svih reči na svim policama svih knjiga na svetu. Posle nekoliko meseci, u svom zamku od suvišnih slika i reči, posle doručka,izašao sam u šetnju koja je privilegija najpre onih koji se opisuju kao aristokrate. One retke vrste unutrašnjeg bogatstva koja dozvoljava odlaske bez ikakvog cilja da se nekud stigne. Prolazio sam pored Dunava koji se usred novembarskog  jutra, posle dužeg vremena, čino kao da sam prvi put otkrio ovaj kej pored  umiruće reke usred umirućeg  bučnog grada. Moglo je biti oko deset sati kada mi se učinilo da je vidim kako mi nimalo užurbano prilazi. Svi nekud žure sa namerom da nekud što pre stignu, ali ova ženska prilika koja je ličila na crtež nje, kao da nije žurila nikud. Bila je to ona koju su mnogi crtači znali bolje da nacrtaju od mene,tako u pokretu, sa kosom koja se blago leprša na jutarnjem povetarcu neobično toplom za ovo doba godine. Okrznula me je pogledom iako na kratko,sa neskrivenim zanimanjem. Poželeo sam u trenutku da instinktivno usporimo korak i zastanemo zagledavši se jedno drugom  ljubopitljivo u lice. Ali oboje smo nastavili dalje. Nisam se okrenuo jer sam odmah osetio onaj samo meni poznati strah. Onaj uvek isti da ću ukoliko poverujem da sam najzad našao onu koja se poklapa sa onom nacrtanom izgubiti namah i deo sebe. Onog sebe koji takođe ne postoji drugačije do kao crtež čim pokučam da ga iskažem. „Pripadati- to je banalno. “Pisao je Fernando Pesoa. “Vera,ideali,žena ili poziv – sve su to okovi i zatvorske ćelije.Biti znači biti slobodan. (…) Šetajmo onda slobodno pod suncem svesno nesvesni namera i progona.“ Koliko puta sam pokušao da crtež Nje pretvorim u stvarnost,da iskažem reku ispred sebe, ali uvek bez uspeha. Moja usamljenost me je toliko zaposela da verovatno već godinama zaudaram na nju. Zaudaram na svoju koliko milu mi toliko i mrsku mi intimnost (individualnost). Toliko da ni jedna koja je ličila na nju nije mogla dugo da izdrži pored mene. Kao ni ja, takav, pored nje.

ona i strip stripblog

Ali kada bih nekako i našao načina da se otresem svog najdubljeg ja,ostao bih i dalje stranac. Jer sam ja, strip, prema nekom nasleđenom i nepisanom pravilniku, ženama, čak i onim savršeno precrtanim iz nekog stripa kao što je Barbarela, redovno doživljen kao strano polje, suviše neistraženo. Zemlja u kojoj ona sebe prepoznaje kao nepoželjno, tuđinsko biće. Biće koje nije sačuvalo i razvilo oči detinje radoznalosti, zapitanosti i želje za upoznavanjem još neupoznatog.

Ona i terra incognita; terra incognita i ja koji sam samom sebi još neupoznat. Zaljubljen bolesno u Slobodu(eleuterioman). Vernik kontemplacije u kojoj nema mesta nadi da se nekud stigne.

Ili da se Ona ovaploti.

Autor: Đorđe Milović

POGLEDAJTE I:

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of