Nije ko jeste (u stvari): Strip se i danas proizvodi upotrebom „vešte ruke“!

„U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lažnog.“

Gi Debor

Photo: Pixabay / Ron Porter

Kolumna: Čas anatomije drugi deo – Đorđa Milovića

Rad oslobađa (Arbeit Macht Frei). Pisalo je na ulazu u logor smrti Aušvic.

Zapravo rad zarobljava stvarne čovekove potencijale, a takozvani „kreativni rad“ samo na sofisticiraniji način služi postojećem sistemu izvrnutih, unakaženih vrednosti.

Pročitajte: ISTINA I STRIP: Na papiru, koji je od drveta, na čijim korama su nađeni prvi crteži…

Konzumeristički duh vremena robe savladao je slobodarsko – buntovnički duh stripa sedamdesetih, postšesdesetosmaških. Ono što nije, apstraktni otkucaji srca robe, postalo je ono što jeste.

Čovek danas nije ono što uistinu jeste.

Tako,na primer,ni ja nisam ono što u stvari jesam.Ja,strip autor među strip autorima sateranih nevoljno u okvire rubne egzistencije. Strip autor među strip najamnicima, okićenih često epitetom „legendarnog“,„klasika“ “značajnog”. “Kritičkim mišljenjem“ opravdan i tržišnom logikom zasnovan.

Ja sam verovatno kompozitor. Pogledajte moje strip kompozicije! Možda muzičar, to jest pevač u bendu (neko vreme sam pevao i pisao stihove), možda pisac, možda slikar, možda slobodan mislilac na drugi način… Možda je B. K. u stvari mesar, pa da do mile volje proučava anatomiju, ili bubnjar u Hevi Metal bendu… Možda je D. N. u stvari diplomata; uglavnom ima neutaživu potrebu da nešto potanko,nadugačko, vrlo uglađeno obrazlaže… Crtao je uvek u maniru Marvelove strip industrije… Možda je Z.J.u stvari dizajner ili arhitekta;najuverljiviji “kadrovi” su mu oni u kojima su prikazani crteži arhitekture budućnosti (uostalom otac mu je verovatno bio arhitekta) crtana na način Moebiusa,to jest njegovog perioda takozvane “čiste linije”… a i rođen je u vrlo zabetonirano – zastakljenom delu grada u kojem je duša odavno suvišna… izvesni J. L. “legendarni crtač” među već pomenutim prepoznatljiv je po crtežima karaktera koji su previše često očigledno razroki, što im daje prilično priglup izraz lica; čini se da mu je mnogo važnije da do detalja predstavi arhitekturu nekog grada,oružje u ruci ili anatomiju konjske noge, čime iz table u tablu demonstrira svoje „poznavanje materije“, teško dostižno bilo kom akademski obrazovanom slikaru,vajaru ili profesoru sa umetničke akademije. Crteži lica su ipak najbolji autoportret samog crtača, čujem glas koji odnekud volšebno govori kroz mene…

Photo: Pixabay / ElasticComputeFarm

Spisak „legendarnih“, “značajnih“ i pogotovo „klasika“ nije podugačak nego  beskonačan. Pogotovo „klasika“, umesto grafičkih klasika ili uzora… Klasici su ipak trajne vrednosti,ako ne baš večne…Budući da se vrednost stripa ne može svoditi tek na fenomen grafizam i grafičke veštine,već i na mnoge druge idiosinkrazije (ili konvencije) ne vidim kako se i dalje, recimo, Flaš (ili Fleš) Gordon ili Tintin mogu smatrati klasicima klasicima a ne, najpre, grafičkim klasicima ili uzorima. Strip je ipak u odnosu na knjižavnost još mlada umetnička grana…  Ali, naravno, ako ovim napisom krenem od početka, ne bih nikako smeo da propustim da pomenem predsednika odnosno gazdu naše lepe i ponosne Avlije… koji je trebalo da bude… ali neću o njemu sada. Možda neki drugi put, kada trenutak bude bar naizgled umesniji.

Crtači i scenaristi uglavnom nemaju većih pretenzija osim da dostignu i osvoje status velikog profesionalca vrednog divljenja,onog koji uvek juri rokove kojima iz dana u dan, poput biznismena, agenta ili dizajnera, potvrđuje svoj identitet uspešnog. Unutar „religije rada“ kao takvi su zaista jedino mogući. Pošto je platio pošteno cenu u obliku svog svakodnevnog kulučenja za crtačkim stolom, crtajući i po 16 sati dnevno, zaslužio je da preko vikenda provede više vremena sa svojo ženom. Danas će možda imati vremena da ode sa sinčićem  na pecanje,a sutradan igraće i golf sa kolegama crtačima. Anegdote i dogodovštine crtača stripa za / beležili su mnogi među kojima i  poznatii trgovac stripom Ervin R. u svojoj brošuri pod naslovom „Čudesni svet stripa“. Šta bi uostalom psihologija pomenutog trgovca mogla zabeleži, zapiše, zamisli i, smem li da kažem, misli. Pogotovo kritički?

Čitajući i iščitavajući godinama strane stripa u „Stripoteci” i drugim mesečnicima sanjario sam potajno da i ja jednog dana postanem strip crtač koji poput opisanih od strane gospodina Ervina imaju adekvatni sto, lampu, ručni sat oko ruke i možda čak belu košulju sa kravatom oko vrata kao znak prepoznavanja dobro plaćenog najmnika i poslovnog čoveka. Želeo sam samo da lepo živim,mnogo lepše od svojih ovozemaljskih roditelja i većine ljudi koje sam do tada upoznao u okvirima groblja kulture odnosno palanke na prostorima bivše nam domovine.

Photo: Pixabay / Free photo

Takozvano slobodno vreme je takođe vreme za eksplataciju većine,odakle se zapravo crpe snaga za još dragovoljnije učešće u sistemu zasnovanom na prividu i obmani. Takozvani umetnici su, naročito tokom dvadesetog veka, postali radna snaga: „korisne životinje“ i sluge koje poslušno dodatno osnažuju utemeljeni status quo. Crtač stripa ne crta sistem; sistem crta crtača (ne samo) stripa. Sistem to od crtača nije eksplicitno zahtevao, ali jeste u procesu takozvanog odrastanja (školovanja i vaspitanja) prećutno sugerisao: ili budi onaj koji nisi ili budi onaj koji misliš da jesi,ali ne ovde,u Americi mada demokratskoj.

Amerikonazovana Evropa čuva i danas s ljubavlju negovani otisak u svim oblastima takozvanog života. Tako se i danas zastupa nekritičko uverenje da je prvi strip „Yellow Kid“, a ne, recimo, “Kraljica od Sabe“, rođena na prostorima današnjeg Jemena, koja se pominje još u Bibliji i Kuranu…

Crtači su i danas pretežno crtači najamnici,bivši radnici,nekadašnji robovi koji zastupaju interese onih koji su im ponudili takozvani ugovor.“Deveta umetnost“ je i dalje deveta rupa na svirali najpre  privrede a potom u kulture kao „odvojene sfere“(Gi Debor),te se stripu u novije doba dragovoljno nudi da zauzme časni položaj odvojene sfere odvojene sfere.

Strip se i danas proizvodi upotrebom „vešte ruke“, samo zato što gazda izdavačke kuće još nije našao adekvatnu zamenu u crtaču robotu,nekoj vrsti crtačke mašine.

Kada učenik pita zen majstora da li je i on konačno postao zen majstor,učitelj zagonetno ćuti. Dobro, neka zen učenik tušem,perom i možda bojom redovno postaje Učitelj – Zen Majstor. Ali da li svoje „majstorstvo“ upotrebljava u pravom smeru? Da li je u modernim vremenima postindustrijskog tehno-sveta,od nastanka američke dnevne štampe i potonje forme strip albuma (knjige stripa), u Belgiji, Francuskoj, Evropi… etika usaglašena sa zanatom? Da li je „techne“ uistinu u ljubavi sa „poesis“?

Sva umetnost je u tome da se nađe prava mera, govorio je svojevremeno Aristotel.

Odavno ne vidim ništa nalik njoj.

Autor: Đorđe Milović

POGLEDAJTE I:

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of