Intervju Rajko Milošević Gera: Za procvat stripa u Srbiji najvažnije je ekonomsko blagostanje!

Rajko Milošević Gera za Strip Blog: Da su postojale izdavačke kuće kakve postoje danas, ne bih otišao u Španiju

Nismo spremili čak ni pitanju za intervju. Kao što smo naveli, za razgovor smo se spremali najmanje pet godina i nije bilo nikakve sumnje ni u naše poznavanje Gerinog rada, niti straha da će nam neko pitanje izostati. Intervju smo sveli na nekoliko tema, Gera pre velikih angažmana, saradnja sa Jasonom Aaronom, “Skalpirane” i nove projekte. Uz sve to nismo se nadali da će nam Gera otkriti tajnu svojih master class predavanja.

Važno je napomenuti da smo ovaj intervju radili u krajnje napetoj atmosferi, prema svedočenju drugog novinara Strip Bloga, koji je sve vreme bio u toku sa dešavanjima drugog dana festivala. Gera je trebalo da crta publici, a naš urednik nikako da se odvoji od njega.

Ono što je najvažnija činjenica, Rajko Milošević Gera, stripska legenda, govorio je za Strip Blog. Nećemo više dužiti, dovoljno smo psovki i kletvi navalili na vrat, Gerini odgovori vas čekaju.

Šta je bio Gera pre nego što je počeo da radi za DC, kako ste počeli i gde ste prve uspehe ostvarili?

To je meni sve nekako jednako. Hoću da kažem da je to neki odgovor, količina rada na stripu je bila velika, pre nego što je postao profesionalan. U Jugoslaviji sam objavljivao radove preko „Studenta“, „Stripoteke“, gde god se moglo. Imao sam veliku želju da radim vestern i jednom prilikom sam upoznao Dragana Savića i odmah smo se ubratimili oko vesterna, on je kasnije pisao scenarija za ono što sam radio. Želeo sam da to radimo kod nas koliko se moglo, ali kada pogledam unazad, vidi se velika naivnost. Gera je stalno radio. Jedina pauza je bila nekoliko godina kada sam se više bavio muzikom, pa se sve to opet vratilo. Strast koju imaš ne može niko da kupi.

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Da li je moglo u Jugoslaviji da se živi od rada za neke časopise?

Nije, nije i kada je moglo to je sve bilo kratkrotrajno i sve je bilo nekako teško. Kada gledam svoju generaciju autore, Paheka, Dragana Savića, i tu ekipu, mi smo očekivali od izdavača da nam daju nešto što nam nisu mogli pružiti. Oni su od nas tražili dozu komercijalnijeg ponašanja, mi smo želeli nova saznanja, velika dela, visok nivo, kvalitet. Za mlade godine je to normalno i stalno smo se tu mimoilazili, a silom prilika smo svi bili u istom tunelu. Ali iz ove perspektive mi je sve to nekako drago, sve je imalo svoje, i najmanji detalj te čini onim što danas jesi.

Pročitajte: “Skalpirani – Urokan do daske”: Ko je sledeći da mu se skine scalp?

Kakvu ste razliku uvideli kada ste došli na evropsko tržište, u odnosu na ono koje ste ostavili u Jugoslaviji?

Ono što je ovde nezgodno bilo tada, to je da čovek ne može da računa na budućnost, sve se nekako prebrzo završava. To bi bila neka razlika, zato što napolju kad počneš nešto da radiš znaš da je počelo, ali da ce tek sad ici dalje. Mislim da je to stvarno dobro. Medjutim, kada govorimo o Evropi, mladi tamo danas nemaju neka sporednija izdanja, ili časopise gde bi se oprobali, pa ne mogu da vide gde greše, već ili dobiješ veliki ugovor ili si skroz mladi amater. A kod nas je obratno – čovek može da proba sto manjih stvari, ali nikako ne može da dodje do albuma koji mu se može isplatiti.

Koji je bio vaš prvi strip za neku veću kuću, neki veći angažman?

Radio sam za izdavačku kuću “Touten” iz Španije. Ne mogu da se setim, mislim da je bila „Zona 84“, radio sam po scenariu Oskarajbera, koji je sada poznat spanski režiser, prvu epizodu „Ubice kao ti i ja“, pre toga sam uradio neke kratke stvari. Bilo je užasno slabo plaćeno, kao “c” klasa, sa pohvalama, ali finansijski jako loše. Ja sam 1991. došao u Španiju, a 1992, 1993. je bila strašna kriza u stripu zbog mangi, i ono, skupiš sve svoje da bi došao tamo, a ono ista situacija. Onda sam se prešaltao na svet publiciteta, na reklame, na storibordove, jedno 10 godina sam čekao da radim na stripu, ali nikada nisam prestajao da radim. To je dobro u Evropi, i to je onaj ožiljak koji nosim iz Jugoslavije – znaš toliko puno o nečemu, a to nikome ne treba. A tamo šta god znaš nekome će trebati, to je prosto neverovatno. A ja u suštini samo znam da crtam. Radio sam enciklopedije univerziteta, ne možeš da sanjaš da takav posao možeš da dobiješ. Uradio sam 22 crtana filma, to ljudi i ne znaju, i to sve dok se nisam ponovo bavio stripom. Kada me pitaju šta bi bilo najvažnije da procveta strip u Srbiji, ja mislim da je najvažnije ekonomsko blagostanje makar neko vreme. Pogledaj Francusku, Englesku, Ameriku, tamo je bilo najmanje 100 godina blagostanja i naravno da sada ljude interesuje kako izgleda neka slika ili film. Ovde su ljudi iskidani tako da im nije do stripa. Zato uvek stajem iza System Comicsa ili Milančeta iz Darkwooda to su divni ljudi, bore se kao lavovi i sve što radim ići će preko njih. Da je postojao neko takav početkom osamdesetih, ja nikada ne bih otišao za Španiju.

Kako je došlo do saradnje sa DC, Vertigom, Jasonom Aaronom?

Imao sam relativno ozbiljan poreski problem dok sam radio za Francuze drugu knjigu Hauarda Blejka. Radilo se o poreskom povraćaju koji više nisam imao. Trošio. Bio blesav. Hteo sam da probam američko tržište kao sekundarni posao, uvek mi se dopadala njihova efektivnost. Zvao sam Igora Kordeja, koji je tada bio u Kanadi, da mi da adrese kuća kojima bih poslao radove, i on mi je dao sedam osam ličnih kontakata i ja sam poslao četiri ili pet radova i odmah su mi odgovorili. Svi su hteli. Kordej je rekao da je Vil Denis iz Vertiga isti kao i ja. Onda sam se s njim (Vil Denisom) dogovarao i on mi je rekao da radim “Betmena, šta ti se dopada, biraj“. Odmah sam mu rekao da mi da nešto manje, da se upoznamo i istog dana mi je poslao „Skalpirane“ sinopsis. Kada sam pročitao svidelo mi se i ja napravim pilot tablu. I za pet ili šest mejlova je bio spreman ugovor. Odjednom je krenulo, toliko jako da sam morao da ostavim francuske albume, jer je američki ritam stravičan, to je ono, ja skoro šest godina „Skalpiranih“ nisam imao nijedan slobodan dan. Hemija je tako proradila da je bilo nemoguće ostaviti to. Mi smo gubili pare prva tri ili četiri broja. Sam sinopsis je čekao godinu dana. Mislim da je Vil Denis krio gubitke, mi nismo znali za to, i posle prve knjige, odprilike oko sedmog do dvanaestog poglavlja u sveskama, sve je raslo. Sve odlične reakcije i publike i kritike.

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Mogli smo da čitamo kako su neke kritike govorile da scenario za „Skalpirane“ negativno predstavlja život u rezervatu, a onda se javila jedna žena da demantuje to…

Kritičar, mislim da se zove Šulc, nakačio se na nas, kazao je da se koristimo indijanskom tragedijom da bi pravili jeftinu krimi priču. Tada smo se javljali i Jason i ja i tu smo mu objašnjavali da je to ipak jedna krimi priča. I stvarno je bio gadan. I odjednom se javi ta žena, prava Indijanka, i rekla mu je da je on kliše, a ne mi. “Ja sam Indijanka i moj je život bio takav.” A radilo se o sceni gde se neki indijanski klinci spremaju u zezanje i kupuju konzerve piva i onda sede na groblju automobila, piju pivo i bacaju i onda se vidi da bacaju konzerve na tonu konzervi. To je nju dotaklo i rekla da je to bila njena mladost. A kasnije su se i drugi javljali.

Pročitajte: Kainovo iskupljenje u borbi za smrt

Vi ste tu priču sproveli kroz tu tragediju jednog naroda…

Volim Cigane i realizam, ja sam crtao ciganmalu, crtao sam Marinkovu Baru (govori o crtanju rezervata). Nikada nisam bio u rezervatu i ne znam kako je tamo, ali sam imao drugare odavde i odlazio sam tamo i tako sam video da oni imaju hijerarhiju između njih koju niko drugi ne zna. Prvi put smo odlepili kada smo sa “Skalpiranima” bili na šestom mestu Njujork Tajmsove liste bestselera, onda smo izašli na treće, pa smo dva puta bili prvi. Interesantno je da ljudi koji vole “Skalpirane” vole ih mnogo.

Kakve profesionalne standarde traže urednici i izdavačke kuće na američkom tržištu?

Tamo postoji kriza svega. Radovi koji dolaze, to je prosto tuga oko srca, često nisu dovoljno dobri. Evo ti primer. Došao Vil Denis, urednik Vertiga u Barselonu kod mene, za cetiri dana posete je primio 50-ak umetnika. I ja rek’o kako je, kako ide? On kaze dolaze mi ljudi koji totalno crtaju kao Minjola…Pa  ako njega hoću, ja ću pozvati Minjolu. Ponuda zaista nije baš tako dobra, to je po meni od silnih škola „how to“. Odrzim master class kad god mogu, i tražili su mi da napišem knjigu kako to ja radim i usta me zabole kada im počnem objašnjavati. Prvo što im kažem da naš posao nije ilustrovanje nego izražavanje i da mi je trebalo 35 godina da dođem do te rečenice.

U čemu je razlika između ilustrovanja i izražavanja?

U izražavanju uključuješ sebe. Ne možeš samo da crtaš onim što tehnički znaš, to je ilustrovanje. Tvoj zadatak nije da ilustruješ, već da emocionalno opravdaš scenario. Moraš da ga napraviš tako da onaj koji ga čita i doživi. Čitalac kao krajnja tačka doživljaja. Kada se rade kadrovi, imaš ljude koji kada nacrtaju olovku to izgleda sjajno i onda tu olovku potpuno isto istušira, pa zašto onda dva puta radiš isti posao, aman? Šta se događa, svaki svakcijati kadar ima svoj tok postajanja ka piku koji mu je jedinstven. Treba  da shvatiš šta je pik svake ideje. Ja im objašnjavam kako se misli, a ne šta da misle, nek’ misle šta hoće. Kada im objašnjavam o crtanju konja, ja njima ne govorim kako nacrtati konja, već šta je konj. Oni misle da postoji sistem koji samo treba da nauče. To su kao ovi novi gitaristi koji prže skale, ja nisam zbog toga došao. Želim da odem sa koncerta sa nečim novim. Ti živiš jednom u istoriji sveta, niko nikada neće moći da napravi crtež kao što bi ti. Moras da pronađeš svoj.

Šta se novo sprema sa Aaronom i spremaju li se novi projekti sa drugim kućama?

Radi se druga knjiga „Prokletih“, posle toga radim zavrsne table „Teksaških Jahača“, zatim radim „Konana“ za Glena, pa ponovo „Prokleti“, pa o mafiji “Rangirano X”, i onda vestern za francusko tržište, pa četvrta knjiga „Prokletih“. Puno.

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Šta mislite o tome što DC zatvara ediciju Vertigo?

Žao mi je. Malo smo pričali o tome tamo. Evo primer. Odlazio sam kod njih u Njujork u kancelarije, upoznao ljude, i kada se DC ofis selio u Los Andjeles, oni su za jedan jedini dan samo sa tog sprata otpustili 18 ljudi. Bez pardona, bez najave, svi na ulicu. To je za naše uslove toliko grubo i to je zaista bilo malo neverovatno videti. I rekli su im ako ćete da se preselite sa nama, OK, a ako ne – na ulicu. Za evropsku pamet to je zaista užas.

Gde je taj spoj muzike i stripa, gde je taj „rezervatski bluz“?

(smeh) Prvo sam počeo sa stripom, ali muzika je slična. To je samo drugi izlazni kanal istog nuklea kod mene. Izražavaš nešto, zašto imamo potrebu da se izražavamo ne znam. Meni teško pada da gledam svoje table, jer uvek vidim nešto što jos može ovako ili onako, ali gotovo je, izašlo je. Mada, imaš čoveka koji vozi taksi ceo život, a ti ipak radiš ono što voliš. Mislim da je jedini uslov sreći zahvalnost. Nađi način da budeš zahvalan, za talenat, za porodicu, poziciju, biće bolje. Svi nešto zahtevaju – ama budi prvo zahvalan.