Jerković: Inspiraciju pronalazim u urbanom životu kafića, ispijanju kafe i razgovorima

Razgovor sa Srđanom Jerkovićem za Strip Blog

Srđan je radio na mnogim serijalima, ima svoj istančan i prepoznatljiv stil pripovedanja, naizgleda naivan i bazičan, ali uvek poruku uvek pogodi u sam centar. Svojim radovima učestvovao je na mnogim izložbama i radove objavljivao u mnogim strip časopisima i revijama. Možemo da se pohvalimo time da smo na sajtu objavili veliki broj Srđanovih stripova od kojih je i “Kornjača i zec” jedan od najčitanijih stripova na našem sajtu.

Pored stripa bavi se i muzikom i poezijom, a mi smo imali tu čast da porazgovaramo sa njim na mnoge teme.

Stripovi Srđana Jerkovića: OVDE

Kako početi ovaj razgovor ako ne klasičnim pitanjem kako strip prepoznao kao sredstvo izražavanja koje ti najviše odgovara?

Kao što znamo, strip je spoj književnosti i likovne umetnosti. Mada mene na bavljenje stripom dosta podstiče i filmska umetnost, i mogao bih definisati strip kao spoj isečenih frejmova filma sa tekstom. Oduvek sam imao dara za crtanje, takođe, volim i književnost, tako da strip kao poseban izraz mi se prosto po prirodi stvari ametnuo i razvio u meni potrebu da se bavim njime još od malena.

Ko su ti bili uzori u stvaranju vlastitog stila?

To je zanimljivo pitanje. Odrastao sam na Alan Fordu, posebno onom najranijem na kojem je kao crtač radio Magnus. Učiom crtati gledajući likove iz tog stripa. Zanimljivo je da su moj stil crtanja stripova mnogi poredili sa domaćim stripom Ano i Nep davno pre nego što sam se ja uopšte i susreo sa ovim stripom. Svidele su mi se neke epizode, naročito scenaristički, ali takođe ne mogu opovrgnuti da moj stil crtanja podseća na Ano i Nep.

Kao jedan od polaznika jedne od veoma cenjenih i velikih škola stripa, reci nam kako škole stripa mogu da utiču na razvoj jednog autora i šta se u školama stripa uči, kakve su to vežbe, praktične i da li ima i teorije?

Škola stripa Đorđe Lobačev je ne samo uticala na poboljšanje mog crtanja, već sam stekao mnogo novih kolega i koleginica, mnogo prijatelja, upoznao mnogo divnih ljudi. Uči se praktično, kako kadrirati, tuširati, pisati, ali teoriski još više jer se u školi stripa mogu videti mnogi strip albumi što stranih što domaćih autora. Dosta toga se nauči i od kolega, oni su mi u isto vreme i učenici i učitelji.

Šta ti je najveća inspiracija za stvaranje strip priča, gde je pronalaziš i šta želiš svojim pričama da pokažeš?

Najveća ispiracija za stvaranje strip priča mi je svakodnevni život. Uglavnom, to je urbani život kafića, ispijanja kafa, dijaloga, moja česta tema su i muško ženski odnosi. Kad pišem scenario često pravim spoj biografije, autobiografije i fikcije i pakujem to sve u novo ruho.

Da li možeš ukratko da opišeš serijale na kojima si radio?

Moj prvi serijal je strip Gojko Perić o suprugu i ocu studentkinje, nervoznoznom, impulsivnom fabričkom radniku koji dobija otkaz u fabrici zbog svoje drskosti da saspe nadređenima u lice sve ono što misli i u nemogućnosti da nađe bolji posao, zapošljava se kao baba sera. Drugi bitan serijal koji bih istakao je svakako strip Be Ge Men koji mi je bilo vrlo inspirativno da radim, jer sam na njemu radio kao crtač, a scenarista na tom stripu bio je mladi novinar i urednik Strip Bloga, Miloš Simić. Strip je o jednom dobroćudnom mladiću, koji živi sa ocem penzionisanim vojnim licem i majkom domaćicom i koji zapada u niz raznih dogodovština i avantura u našem glavnom gradu. Njegova supermoć je trapavost. Treći serijal koji bih istakao je Šmokljan i Šonja koji sam započeo još davne 2015 i uradio za njega 8 kratkih i više kaiš epizoda. Dva mlada čoveka, najbolja prijatelja, razbličita po karakteru i njohov život u velikoj urbanoj sredini, a akcenat je stavljen kao što o sam naslov kaže, na njihovo ne snalaženje sa ženama.

Baviš se i muzikom, takođe i pisanjem pesama, a to nije redak slučaj da strip umetnici sviraju neki instrument, izražavaju se kroz poeziju i muziku. Gde je spoj svega toga?

Da, volim da pišem pesme, gitaru sviram veoma dugo, ali daleko sam od virtuoza. Više volim da iskomponujem melodiju, napišem tekst i uz nju uradim jednostavnu pratnju akordima. Ipak, od svega što radim, crtanje mi je na prvom mestu, a sve ostalo doživljavam kao kreativan hobi. Pitate me gde vidim spoj u svemu tome, mogu se opet vratiti na film te, ako je strip spoj likovne umetnosti i književnosti, film može buti spoj i slike i teksta i muzike. Ima kolega crtača koji mnogo bolje sviraju od mene i imaju profesionalne kako kako crtačke, tako i muzičke karijere, ali ja nisam tome dorastao i nemam takve ambicije.

Šta su tvoje ambicije sa stripom za neku budućnost, šta možemo od tebe još očekivati?

To je veoma važno pitanje. U šali za sebe volim da kažem da sam postao strip scenarista jer imam mnogo napisanih scenarija koje još nisam realizovao u crtežu. Naime, planiram da konačno završim serijal Šmokljan i Šonja, ima još 3 epizode do kraja. Imam i još neke zasebne stripove. A u posednje vreme me sve više privlači web comic Kratki kaiš strip, ili strip iz jednog ili par kadrova. Vreme će pokazati šta će se novo izroditi i u kom će smeru krenuti moje stvaranje.

Kako gledaš na strip scenu u Srbiji, izdavače i festivale, odnos prema mlađim i neafirmisanim kolegama?

Imamo mnogo dobrih autora i autorki, neke od njih i poznajem, takođe mlade kolege su vrlo kretivne i donose neki novi duh u svemu tome i to mi je baš drago. Posebno bih istakao da ima sve više talentovanih devojaka koje postaju ozbiljne strip autorke i vidim svetlu budućnost što se našeg stripa tiče. Što se tiče festivala, da budem iskren, slabo ih i posećujem i ne pratim toliko, ali drago mi je da i dalje postoje i rade i okupljaju ljude iz branše devete umetnosti. Takođe, o izdavačima ne bih govorio jer nisam toliko upoznat sa situacijom i njihovim poslovanjem, ali im iskreno želim da opstanu i unaprede svoj rad.