Derdevil: Žuto – Nostalgično putovanje u doba starih Marvelovih stripova

Prikaz stripa “Derdevil: Žuto”, autora Džefa Leba i Tima Sejla u izdanju Phoenix Press-a

Bez tipičnog Marvelovskog post-modernizma, Derdevil: Žuto je u punom smislu jedan retro povratak u vreme kada su superheroji bili samo tipični superheroji, sa jednostavnim pričama i jasno određenim dobrim i lošim momcima, i tu se krije toplina i lepota jednostavnosti, ne samo ovog izdanja, već i kompletne trilogije. 

Devedesete su u superherojski žanr donele mračne i nasilne priče, a u Derdevilove avanture je to doneo Frenk Miler i to mnogo ranije. Mračni i oštri elementi koji su godinama oblikovali žanr su nešto od čega Leb pokušava da se odmakne. Strip je zbog toga obasut lepim i svetlim bojama, brzim događajima i simpatičnim momentima koji izazivaju osmeh. Poenta je da je kul biti superheroj, a ne depresivno i mračno. 

Leb vešto izbegava da gazi tlo kojim su gazili pre njega i ponavljanje komplikovanog Derdevilovog porekla. Kako bi se izborio sa svojom emocionalnom osakaćenošću i gubitkom voljene, Met piše pisma za Karen. Počinjući priču od kontraverznog ubistva njegovog oca, događaja koji ga je obeležio za života i gurnuo u ulogu superheroja, prolazeći period završavanja fakulteta i otvaranja advokatske firme, on dolazi do upoznavanja svoje velike ljubavi, Karen Pejdž. Ljubav koja počinje da cveta, na kraju će se završiti tragično. Priča je uglavnom napisana kao ljubavna i nagoveštava kako su prošla vremena bila nevinija, što u Derdevilovoj mitologiji i svega što mu se kasnije desilo zaista i jeste slučaj. 

POVEZANO: Spajdermen: Plavo – Mlade godine i žal što ostade…

Ljubičasti čovek, Elektro i Sova igraju ulogu prvih negativaca sa kojima se Derdevil susreće. Kako i sam Met naglašava, negativci su tada mnogo pričali i nisu ostavljali nevine žrtve u lokvama krvi. Sve je bilo tako jednostavno i radosno. U ovom periodu, biti superheroj je nešto što za Derdevila predstavlja zabavu i osećaj da će živeti večno. Međutim, Leb nagoveštava sive oblake na horizontu i mračni period Derdevila koji dolazi, kroz momente kao što je otmica Karen Pejdž od strane Ljubičastog čoveka. 

Umetnost Tima Sejla je verovatno te 2001. kada je serijal od šest brojeva, Derdevil: Žuto izlazio bila veći prodajni adut od same priče. Vidimo i zašto, jer Derdevil: Žuto deluje kao da je Sejl svoj čuveni rad na stripu Betmen: Duga Noć Veštica oslikao u svetlim bojama. Bez gubljenja vremena na detalje, njegov prepoznatljiv likovni stil ispran mastilom energično podiže dinamičnost na viši nivo. Suptilne emocije i pogledi likova govore ono što sami likovi kriju. Ipak, ako mu se može naći mana to je crtanje Meta Merdoka. Čini se kao da je bio više zainteresovan da u odradi maksimalno dobar posao u crtanju samog Derdevila, dok je njegov Met Merdok pomalo čudan. Uprkos tome, Sejl je definitivno jedan od onih umetnika čije ime pročitate na koricama i kupite taj strip uprkos tome koje pisac i o čemu se u stripu radi. 

Poseban detalj koji je ovde sjajan, a koji mnoge pređašnje inkarnacije Derdevila bilo u stripovima ili filmovima zaobilaze je žuto-crveni kostim koji on nosi. U pitanju je originalni kostim iz njegovih ranih dana koji je u mnogim verzijama ponovnog pričanja o Derdevilovom poreklu nažalost preskočen.  

Derdevil: Žuto služi kao svojevrsni kompliment fantastičnom nizu priča i radova koji su se u prošlosti desili ovom liku. Svakako nije priča od koje treba početi ako želite da čitate Derdevila, već je u pitanju sjajno upakovana, ozbiljna i u istoj meri zabavna uspomena u koju je skupljeno sve ono što Derdevila čini privlačnim likom. Za fanove njega kao lika, ili Marvelovih stripova uopšte, ova literatura je obavezna, jer čitaoce vraća svetlim i veselim, starinskim pričama i dobrim starim danima Marvelovih stripova.