„Prošla ponoć? Kad bih barem znao koliko je prokletih sati?“

Prikaz stripa “Kuća na granici” autora Ričarda Korbena i Sajmona Revelstrouka u izdanju Darkvuda

Pretakanje u devetu umetnost izvršili su Ričard Korben i Sajmon Revelstrouk u poslednjoj godini prošlog veka za potrebe pokojnog Vertiga, a Darkvud je uvrštava u svoju ediciju Jezovnik 2016. godine.

Predgovor, značajan maltene kao i sam strip, izašao je iz čuvene čupave glave Alana Mura. U njemu Mur podseća na bisere književnosti iz prošlog veka koji, zahvaljujući snobizmu tadašnjih kritičarskih krugova, lebde na ivici zaborava od kog ih spasavaju samo entuzijasti i retki poklonici.

Pored Hodžsona koji, prirodno, ima glavnu ulogu, Mur spominje sa gotovo pobožnim poštovanjem imena kao što su: Lord Danseni, Klark Ešton Smit, Artur Meken. Tako onima koji drže ovu knjigu u rukama, pored kratke Hodžsonove biografije, daruje i lep spisak lektire na koju bi ljubitelji fantazije trebalo da prionu.

Priča “Kuće na granici” počinje kao sećanje mladog engleskog studenta zatvorenog u ludnici. Koli se priseća svog putovanja irskim selom sa svojim starijim drugom Edom. Njih dvojica, dobrostojeći engleski mladići, tek izbačeni sa Oksforda rešavaju da svoj nemirni duh napoje u tajnovitom keltskom zelenilu.

U jednom zabačenom seocetu naučili su da pitominu naseljavaju temperamentni ljudi koji ne vole gradske dečkiće, ali vole dobru kafansku tuču. Bežeći od rulje utočište nalaze u ruševini stare kuće na ivici ponora. I dok osluškuji korake svojih progonitelja pronalaze dnevnik ispod jednog kamena. Neobjašnjivo dobro očuvana knjiga je vlasništvo poslednjeg stanara kuće, čije obličje se sada može samo nazreti u rastinju. Kroz Kolijevo čitanje uranja se u treći sloj narativa da bi isplovila saznanjai o užasu, tajnama podzemnih tunela ispod jednog lepog, starinskog imanja, ludilu ispunjenom incestoidnim težnjama i kanibalizmom.

Priča iz dnevnika, iako čudna i fantastična, na svom pravom početku kao da ne nudi ništa novo, ništa toliko inovativno. Deluje kao “čudovište meseca” sve do pojave tajanstvenog entiteta koji se protagonist dnevnika prikazuje u obliku magle ili oblaka. Prateći intuitivna saznanja o toj sili, čitalac će polako početi da shvata kakva je priroda izvora iz kog Hodžsonova strava crpi snagu. Ona nije u sjaju hladnih zvezda, niti u beskraju svemira, a svakako ne u groznim čudovišnim oblicima koji bogohulno plešu I skiče. Izvor je unutra. Izvor je u beskonačnosti ljudske podsvesti I njenim mračnim uglovima koji se stapaju u kolektivne instinkte čovečanstva.

Pročitajte: Crna Orhideja – Nil Gejmen pokušava da bude Alan Mur

Moć sugestije na ovim stranicama se još jednom dokazala kao oružje užasa. U rukama majstora nema boljeg mača za fantastiku I horror. Nikada ne ogoliti stvar do kraja. Nikada ne saopštiti čitaocu sve. Ne dopustiti da se lako prodre do suštine i obrasca razmišljanja koji stoji iza dela. To treba da budu postulate majstorstva u ova dva žanra.

Kroz ovo putovanje ispunjeno strahom i bolešću, vodi nas gospodin Korben. Svojim grotesknim stilom stvara neobičnu iluziju da njegove likove možete da uzmete sa stranica u ruku, poigrate se s njima i vratite ih na mesto.  Sasvim razumljivo s obzirom da mu je jedna od prvih strasti bila animacija plastelinom.

Čudovišta i lica ljudi uhvaćena u izrazu straha izvan poimanja običnog golicaju i stvaraju osećaj nelagode u želucu za kojim ljubitelji horora toliko žude, a Korben ih nesebično hrani svojom grozomorom. Njegov crtež je možda najbolje opisati kao prelazno stanje izmedju realizma i oslikavanja izopačenosti uma i tela.

Onima koji tek okušaju ovakav tip priča, „Kuća na granici“ će otvoriti nova vrata koja pokazuje Mur kroz pominjanje brojnih naslova i imena. Dok onima koji su već veterani ne treba neka naročita preporuka kad je jedno od imena autora stripa Ričard Korben.

P.S.

Neka Vertigo počiva u miru. Nikad ga nećemo prežaliti niti zaboraviti.