Teksas Kid – Kauboj u Zagrebu

Peta knjiga u ovoj ediciji je Teksas Kid. Grafički roman koji je zapravo adaptacija pripovetke Darka Macana na kojoj je Igor Kordej radio deceniju i po u pauzama od redovnih poslova za francuske izdavače. I pored proslavljenih imena sa korica ovog stripa, upravo je to što Kordej nije imao drugog urednika do sebe, jedna od stvari koje pozicioniraju ovaj strip u cetar pažnje stripovskih sladokusaca.

Uz sam strip se dobija i originalna pripovetka Darka Macana u maloj, jako lepo dizajniranoj knjižici, a glavna stvar je objavljena na formatu koji je sada već opštepoznat kao „Pueblo“.. Papir je kvalitetan, debeo, matiran i jako lepo odabran da prenese Kordejev crtež. Ima i malo dodatnog materijala na samom kraju u vidu pogovora i analiziranja nastanka nekih od tabli.

U impresumu stoji da je prevod radio Draško Roganović. Jasno je šta je Draško radio, ali ostaje zagonetka zašto je postojala potreba da se angažuje prevodilac za Teksas Kida jer su srpski i hrvatski maltene isti jezik, a s obzirom na to da se radnja dešava u Zagrebu, prevodom na ekavicu i upotrebom beogradskog žargona se gubi deo atmosfere. Jedino objašnjenje za ovakav potez vidim u tome što je Fibra izdala Teksas Kida maltene u isto vreme kad i Veseli četvrtak i to u dva izdanja – jedno u standardnom formatu za Orku što je nešto veći format od ovoga; i u manjem formatu i čini mi se u mekom povezu koje podseća na mangu po Kordejevoj želji. Verovatno je jedan od motiva za adaptaciju na ekavicu baš taj da se izbegne postojanje tri izdanja istog stripa, sa identičnim tekstom, a samo sa drugačijim formatima na tržištu koje je do skoro moglo da se posmatra kao celovito kada je strip u pitanju.

Radnja je smeštena u Zagreb, otprilike u prvoj deceniji tekućeg stoleća i prati Radovana Branta, strip crtača i sina čuvenog Tomislava Branta, takođe strip crtača ali svetskog renomea. Sin živi u očevoj senci, to ga opterećuje na više načina i pokušava da kako god zna i ume izađe iz senke čoveka koga obožava cela nacija, ali i celi stripovski svet i koji je na festivalu u Luki dobio nagradu za životno delo. Tomislav Brant je sve postigao svojim konstantnim, pedesetogodišnjim stvaranjem vestern stripa o neumoljivom Teksas Kidu i tokom svih tih decenija u njega preneo i deo sebe dok sopstvenog sina gotovo da prezire. A onda se jednog dana na vratima porodične kuće Brantovih pojavljuje Teksas Kid od krvi i mesa.

Osnovni motiv „Teksas Kida“ je primalni odnos između oca i sina koji se bazira na rivalitetu i koji je prisutan odvajkada ne samo kod čoveka, već kod gotovo svih sisara. Naravno, ovde je takav odnos prenaglašen zbog postizanja efekta. Tomislav je stoički tip, čvrst čovek od malo reči koji je od ranog detinjstva navikao na grubosti, a potpuno je okoštao učešćem u Drugom svetskom ratu. Sa druge strane, njegov sin Radovan je potpuno drugačijeg senzibiliteta i brzo biva prezren i ignorisan od oca, od koga uprkos uzajamnom nedostatku ljubavi, celog života traži afirmaciju.

Pročitajte: Ken Parker – Poezija Divljeg zapada

Pojavom živog Teksas Kida se iz Tomislava izvlači suština bića koje je u ublaženoj varijanti lomilo Radovana, a koje sada ima i fizičku manifestaciju. Ta manifestacija može da se posmatra iz nekoliko psihološki jako zanimljivih uglova. Prvo iz jungovskog zbog izvlačenja podsvesnih delova jedne ličnosti na svetlost dana, a onda i iz frojdovskog kroz koketiranje sa Edipovim kompleksom.

Sam lik Teksas Kida je mešavina arhetipova i klišea sa akcentom na vestern junake. Tako je on mešavina Cisko Kida koji je Kordeju očigledno bio najveći uzor za fizički izgled u kom sam ja video i primese Elvisa Prislija iz glumačkih dana kada je zaigrao u nekoliko prastarih vesterna, zatim Taličnog Toma (čak mu se konj zove Talični), Teksa i Špageti junaka, ali u karakteru najviše ima drčnosti likova koje je na ekranu tumačio Džon Vejn.

U Kordejevoj i Macanovoj priči, strip crtači sa ovih prostora mogu da imaju status rok zvezda. Njihova dela slave široke narodne mase, zgrću silnu lovu i prodaju amerikancima filmska prava. Tako znamo da se radnja odigrava u nekom paralelnom univerzumu koji bar iz tog aspekta deluje sjajno. Ali i u tom prenaglašavanju obožavanja strip junaka Teksas Kida i odnosa prema delima kreatora kao što je Radovan, može da se vidi jedan kritički odnos prema strip sceni koju imamo u stvarnosti.

Dešavanja iz Drugog svetskog rata imaju veliki značaj za razvoj lika Tomislava Branta, međutim nijednom rečju se ne pominju ovi kasniji nesrećni ratovi devedesetih, pa u nekom trenutku može da izgleda kako su autori i po tom pitanju stvorili jedan paralelni univerzum u kom je Jugoslavija opstala, iako se zaista nikakva politika direktno ne pominje niti ideologija slepo slavi. Međutim ta iluzija je razbijena u jednoj sceni otkrivanja spomenika u Zagrebu posle koje to neuplitanje politike u narativ zapravo postaje jako snažan komentar. Ubeđenja obojice autora svakako jesu prisutna, ali jednostavno vam ne zabadaju šilo u oči i kroz suptilnost su zapravo mnogo efikasniji.

Sam predložak u vidu pripovetke Darka Macana je jako zanimljiv, odlično i pitko napisan, ali u Kordejevim rukama cela priča dobija drugačiju dimenziju jer je on razbio strukturu priče i svojim izražajem je pretvorio u nešto više i snažnije, dokazujući tako još jednom koliko medij stripa može da bude nadmoćan.

Naracija u „Teksas Kidu“ uglavnom teče kroz monolog Radovana Branta koje je odlično adaptirano iz predloška uz neke intervencije. Dijaloga nema mnogo, ali kada su tu, ono što likovi izgovaraju prosto zvoni u ušima.

Kordej je u više navrata istakao kako je “Tekas Kid” zapravo jugoslovenska manga i da mu je jedna od ideja bila da oda čast toj školi stripa, ali i struci strip crtača uopšte. Osim rasporeda kadrova na tablama i brzog ritma koji ova priča ima, ne vidi se puno sličnosti sa mangom. Možda zato što je Kordej bolji crtač od većine Japanaca i što ovde nema kiča iako ima gomile prenaglašenosti.

Kordej je vrhunski vizuelni pripovedač, a glavno oružje mu je svakako režija. Njegovi kadrovi su tečni, jasni u prelazima i efikasni. On znalački barata uglovima i nepogrešivo drži fokus čitaoca tamo gde želi, a ovde se poslužio i cvrvenim detaljima kao dodatnim alatom u isto vreme praveći jako lep kontrast. Valja istaći i kombinovanje fotografije sa crtežom kojom su neke stvari suptilno ali efikasno akcentirane.

S obzirom da je “Teksas Kid” stvaran u rasponu od petnaestak godina, mogu se primetiti neznatne promene u stilu crtanja.

Iako ima jedinstveni pečat koji je u stilu uvek bio uočljiv, bez obzira na evoluciju kroz koju je prošao, u Kordejevom radu se ponekad vide asocijacije na neke autore poput Berija Vinzdora Smita, što je recimo slučaj sa prvom polovinom ovog stripa, naročito u šrafurama i načinu na koji crta lica, ali veština režije podiže Hrvata za stepenik iznad. Kasnije, kada se vidi promena u redovnom stilu nastala iz poslova koji su donosili hleb na sto, vide se elementi kao kod Korbena, naročito u pokretima i perspektivi ali bez one grotesknosti u anatomiji ili efekta plastelina.

Na kraju, odlično je što je Teksas Kid ostao crno-beo jer bi bila šteta pokriti bojom ovolike detalje, a i atmosfera je napravljena tako da kombinuje šmek starih filmova sa modernim načinom pripovedanja.

Teksas Kid je svakako jedan od stripova koji obeležavaju godinu koja je na izmaku, a koja je itekako bila bogata na izdavačkom planu.

Autor: Nikola Tasković