Čista desetka, ili Jubilarni 10. Ohoho! Festival u Zagrebu

Nedelja

Saša je i dalje spavao. Iztok se meškoljio po krevetu, ali još uvek nije ustajao. Mene je i dalje držao onaj pomalo stegnuti osećaj pred polazak. Ne mogu baš da ga opišem kako treba. Nije strepnja, nije strah, nije nestrpljivost, nije žurba. Nešto je između. Opet, to je jedna od onih stvari koju je teško opisati rečima. Recimo da je neko prelazno stanje između dve velike promene, onakvo kakvo su imali glavni likovi priče „Zlatni skarabej“ Edgara Alana Poa pri kraju, tokom trenutka predaha nakon što je pronađeno blago. Nemam bolji opis za vas.

Pročitajte: Čista desetka, ili Jubilarni 10. Ohoho! Festival u Zagrebu

Kiša je bila katastrofalno dosadna. Pogledao sam na telefon i tu sam otprilike video odgovor na prethodnu poruku. „Pozdrav. Nikša mi je preporučio profil da zapratim. Nadam se da nije problem,“ je poruka koju sam odašljao Mini u pola tri ujutru. Njen lakonski odgovor je stigao oko pet. Krenula je lagana prepiska. „Zdravo, Ivane. Hvala za prijatnu formalnost – prvi put da to doživim ovde. Ja sam Mina.“ Prvi razgovor nam je bio o „Stripoterapiji“ Ane Petrović, jerbo je pročitala moju recenziju istog. Nakon što smo nahvalili Anin rad do nebesa – zasluženo, treba podvući – nabacali smo par fora jedno drugom i fino se ismejali, onoliko koliko tekst i ikonice to dozvoljavaju. „Odoh sad polako. Hvala za introdakshn i finu šačicu razgovora,“ veli Mina. „Važi, važi. Hvala na izdvojenom vremenu. Nikša je bio u pravu, biće ovo lepo druženje.“ Nešto docnije će i sama reći „Hvala Nikši“ po pitanju našeg upoznavanja, s obzirom da smo nastavili aktivnu prepisku i da još uvek ne jenjava.

Već rekoh u prethodnom pasusu – kiša je bila katastrofalno dosadna. Ali Ivan je morao da doručkuje. Nakon spakovanog kofera, uputio sam se spolja, bez kišobrana, uz rizik da pokisnem kao miš tražeći kakav market. Marfi je, pak, stao na moju stranu – odmah pored ulaznih vrata, dakle bukvalno na sims prozora do ulaza, stajao je kompaktni crno-beli preklopni kišobran, kao poručen. Ne znam čiji je bio, ali je ležao neiskorišćen s obzirom da je bio suv. „Pa, ko pre devojci…“

Nedelja u Zagrebu je izuzetno siva. Maltene ništa nije otvoreno, i do prvog narednog marketa sam morao da pešačim bezmalo 15 minuta. I premda im je izbor bio mali, našao sam štogođ za izjesti. A onda laganim koracima nazad u „Mediku“. Uz stepenice, snimio sam Baneta iz Matrijaršije, sirotog pokislog u šorcu i sa džemperom koji ga je jedva pokrivao. „E, ideš danas?“ pita me on. „Pa da, imam bus u dva.“ „Da, tim busom i ja idem.“ Ovo je aproksimacija razgovora, jer iskreno nisam siguran da je baš to rekao, s obzirom da će mi posle naglasiti „ej, nisam te razumeo, mislio sam da ideš nekim drugim busem.“ Uglavnom, on se penjao uz stepenice u „Vinko’s Лаир“, dok sam ja, ostavljajući kišobran tamo gde sam ga našao, nanovo krenuo ka sobi.

Pri povratku, primetih da su se razbudili i Iztok i Saša, prvi da se pozdravi sa nama, drugi da se posle nanovo vrati u krevet. „Pa ti već jedeš?“ veli on dok me gleda sa krofnom u ustima. „Htedoh da vidim za onu jagnjetinu ispod sača, ali ne rade nedjeljom.“ Nedugo potom, spremio se i krenuo polako. „Očekujem tekst,“ veli dok se grlimo bratski. „Očekujem sir na pici,“ je nešto što nisam rekao, a mogao sam. Umesto toga je bilo standardno „videćemo se, drugi festivali, itd. itd.“

Saša je hteo još malo da odrema, dok sam ja krenuo da tražim Mateju ne bi li smo rešili neke stvari oko karata. Međutim, kako mi rekoše volonteri, izgleda da je otišla negde. Nedelja je svakako imala manje aktivnosti od prethodnih dana, ali za AKC „Attack“ i „Mediku“, festival još uvek nije bio gotov. Za mene, doduše, jeste – vreme je bilo vratiti se u Beograd.

Nažalost, sem Iztoka i još jedne osobe, ni sa kim nisam stigao tog dana da se pozdravim. Iako nije bilo toliko rano (bližilo se podne), kompleks je svakako zvrjao prazan, ako izuzmemo volontere naravno. Ta druga osoba koju sam pozdravio? Ni manje, ni više, nego (marfijevski) Iva, jedna od street artist cura iz soba do naše, upravo ona koju sam na kraju upoznao. „Ivo!“ povikah dok je ona pakovala nešto u gepek kombija, „vidimo se dogodine!“ „Ajd, dogodine, bok!“ veli ona, počim se promptno vratila na posao.

Saša i ja smo malo komentarisali dok me je vozio do stanice. Uglavnom su to bile nebitne stvari. Umor mu se već očitavao na čelu, zato što znam da ga je čekao posao – naposletku, cela ujdurma oko pisanja projekata, zavođenja evidencije izdanja, manevrisanja novcem, te skupljanja materijala, pripreme za izdavanje, itd…sve te crvenotrakaste gluposti, sve je to moralo da spadne na njega. I da, čekala ga je duga vožnja od Zagreba do Osijeka, a kako je više puta naglasio, ne voli da putuje sam. Sve to je, videlo se, bilo prisutno u njegovom naizgled nedefinisanom umoru. Čovek koga sad već više od tri godine znam, i koji iz dana u dan ima od mene sve veći respekt, je ubrzo potom iskipovao moj kofer iz auta. Stigli smo do stanice.

„Stari,“ veli on, „ak’ se ne vidimo, čujemo se. Pozdravi puno Katarinu.“

„Pozdravi i ti Anju,“ dobacujem, „pa do sledećeg viđena, druže.“

Kažem druže, mislim prijatelju.

Interesantno je da sam na peron stigao pola sata ranije – u isto vreme kada je i sam autobus stigao. Promptno sam zauzeo mesto, i bilo je potrebno tek dvadesetak minuta dok mesto do mene nije zauzeo Bane. „Ehej, tebra,“ veli on, vidno smrznut. Vožnja nazad je mogla da počne.

Spori povratak kući

Iako sam očekivao neimpresivno putovanje nazad, nekako se naziralo da će i ovde biti avanture. Pre nego što se bus pojavio, tipa par minuta, jedna žena što je čekala pored mene mi je istakla da je dobila dojavu od prijateljice. „Nestala je struja na našem graničnom prelazu,“ apostrofirala je, „pa je sad gužvetina.“ Spektakularno. Preneo sam dotičnu vest Banetu, čisto da se psihološki spremi.

Kiša napolju je na preskoke padala dok smo Bane i ja sat za satom utapali u razgovore. Prvo je bila spika o članovima „Matrijaršije“, pa malo o porodicama, ljudima, sito-štampi, nadolazećem „Novom dobu“, te andergraund autorima. Obrazlagali smo i utiske sa samog OHOHO! Festivala, prepričavali anegdote, pokazivali fotke, lamentirali par nedostataka. Sve to ide nekako u rok službe post-festivalum.

Baš kod graničnog prelaza, krenula je prava najezda insekata. Naime, na svim vozilima su se lepili smrdljivi martini, kao da ih je neko prosuo iz tegle. Na našem autobusu, kako je Bane istakao, nije bilo niti jednog prozora a da martin nije na istom pešačio. Pobogu, jednoj starijoj ženi što je sedela par sedišta ispred nas se jedan ugnezdio u kosu! Nije ga ni primetila!

Po samom izlasku iz Hrvatske i ulasku u Srbiju, nastavio se razgovor, ovaj put o hrani, fizičkim aktivnostima, ljubimcima, međuljudskim odnosima… ukratko, nije nam bilo dosadno. Paralelno sa razgovorom, Bane se dopisivao sa ekipom iz „Matrijaršije“ o eventima koji su sledili, dok sam ja razmenjivao poruke sa devojkom, te sa Sašom, Minom, Nikšom i par ljudi pride. U to neko vreme mi je Saša i javio da je bezbedno stigao kući. Nama je ostala još ta jedna jednoiposatna deonica.

Ulazili smo u zaustavno vreme. I bogami, Marfi se nije dao do poslednjeg.

Negde napola puta, pljusak je postajao nepodnošljiviji. Toliko se prelivala voda da smo viđali potopljene delove Beograda sa obe strane vozila. Svako ko obitava na Novom Beogradu zna koja se sve jezera oforme nakon katastrofalnih provala oblaka. A Bane ko za inat u šorcu. „Brate, sledeći put pakujem zimsku odeću,“ veli on dok pomalo cvokoće. Mada ni meni moj set-up nije preterano pomogao, a bio sam markantno toplije odeven.

Na sreću, njegov prevoz je brzo potom došao. Izgrlismo se tu na pozdravu. „Ej, obavezno svrati kod nas u Matru, kad god smo tamo dobrodošao si,“ veli on dok se polako stacionira u prevoz. „Živ bio, druže. Videću da svratim na festival!“ Mojih poslednjih pet minuta ovog puta je počelo da teče. Prevoz je relativno brzo stigao, za divno čudo, a trk od odredišnog stajališta do stana je zahtevao sopstveni niz nimalo lakih radnji. Home fucking stretch! I tu moram da pohvalim jednog nesuđenog prijatelja – moj kofer. Dao sam bezmalo 50 evra za njega svojevremeno, i povremeno se nerviram što nije mnogo pristupačan za pakovanje štampane materije. Ali moram da naglasim da, iako je napolju bio biblijski kijamet, meni niti jedan artikal unutar kofera nije bio mokar. Podsetiću da sam teglio bezmalo 36 (i slovima: trideset i šest) štampanih publikacija u tom koferu u tom trenutku, od kojih su neke bile od papira diskutabilnog kvaliteta (fanzini i alternativna literatura se, naposletku, ne štampa na kunstdruku). Stizanje u stan je, uz malu dramu nevezanu za festival, prošlo kako treba.

Epilog

Dok ovo sastavljam, sa strane su mi otvoreni par aplikacija, par programa i par sajtova. Miloš pomno čeka na predaju teksta sa sve slikama. U drugom prozoru je Mina odgovorila na neku svežu zajebanciju, tik ispod razgovora o predstojećoj kafi. Ispod nje je čet gde Sara i Silva razdragano reaguju na moj krindžeraj od fazona, pre toga deleći fotku sa jednog eventa u Podgorici. Sa Sašom sam obavio razgovor juče: sumirali smo učinke i pričali o novim pobedama. Dješkin čet mi za sada ne reaguje. Znajući njega, kako se vratio iz Mostara, verovatno planira da putuje negde opet. Taj čovek je neumoran, i sve mi se nešto čini da će uspeti jedne godine da obiđe svih tih 40 festivala u bivšoj Jugi koliko ih je Iztok nabrojao. U torbi mi je grafička novela od dragog poznanika, nažalost preminulog ove godine, koju tek treba da recenziram i kojoj podjednako posvećujem pažnju. Na Kindle aplikaciji je grafička novela jednog afričkog autora kome sam takođe obećao recenziju, ali nikako da je dovršim. A ni ne smem da gledam u ranac ili u fioku ispod laptopa, jer su oba krcata materijalom sa još par događaja koje sam ovih dana obišao.

U glavi su mi opet izrazi sa početka ovog putovanja. „Koliko para, toliko muzike,“ veli kolega iz Pančeva. „To kod nas nema,“ veli desetak hrvatskih strip autora. Čak je i Nikša to skoro izgovorio – i to neironično! (Doduše, u drugom kontekstu).

Previrem ja te reči, sagledavam sve što sam doživeo, i dolazim do jednog zaključka. Jeste, neminovno je da Hrvatska neke stvari nema. Neminovno je i to da dobiješ onoliko koliko vidiš (lov na doručak u nedelju je i to pokazao).

Ali Hrvatska pak mnogo toga i ima.

Ima street artiste koji stvaraju monumentalna dela, a samo im treba zid kao podloga.

Ima mlade autorke koje tek stasavaju u punopravne stvarateljke, sa nivoom kvaliteta koji obećava izvanrednu karijeru.

Ima potkovane majstore kao Krešu Zimonjića, Tica, Biuka, Boba, Macana, Vinka, Tonija, Leu, Anju, Irenu, pa i uslovno rečeno „starijeg“ Frana.

Ima mlade snage u vidu Antonija, Teodore, Dore, Paole, Nikše, Grge, Maje, Klare, Anje i inih drugih.

Ima autore svetskog kvaliteta poput Korine, Helene i Dušana, predavače sa impresivnim rezimeom poput Dražena, multidisciplinarne umetnike poput Branka i potkovane moderatore nalik Darku.

Ima animatore koji podjednako gaze napred i u stripu, kao Matija, Anja i Mihaela.

Ima publikacije koje vredi posedovati kao što su „Strip Prefiks“, „Iracionalist“, „Endem“, „Strop“ i, naravno, „OHOHO! Fanzin“.

Ima skvot sa prostorom za svakoga, sa dovoljno hrane, alkohola i muzike za sve.

Ima Sašu koji na jedvite jade ukršta mačeve sa birokratskim bogovima i nekako izlazi na vrhu.

Ima Marka koji radi kao mašina, koji se ne opušta, koji naposletku celog sebe u festival unosi, i zbog kog, kako su mi MNOGI rekli tokom festivala, „OHOHO!“ ne bi bio to što jeste – odličan.

Ima konobarice sa visprenim smislom za humor, tezge prepune antikviteta zlata vrednih, gejming kulturu koja raste, dobar sladoled i roštilj koji vredi gustirati.

Hrvatska, dragi moji, ima „OHOHO! Festival“. Već deset godina. I mada su tamo ljudi hvalili pretežno Herceg Novi, sa osvrtom na još par festivala, ne mogu a da ovaj ne stavim na jednaki footing sa istima. „OHOHO! Festival“ je, naposletku, ono što u Hrvatskoj ima, a kod nas nema. Za svoju deceniju trajanja, ova manifestacija je porasla i stasala je u međunarodnu stihiju. I ako bude bilo sreće, ovo će biti tek prva od mnogih decenija „OHOHO! Festivala“. Prema tome, ako vas put zadesi u Zagreb, prođite malo pored pruge, zaobiđite botanički park, zalomite u jednu uličicu (odmah posle „Ronija“) i nađite velika metalna vrata, iškrabana jarkim grafitima. Iza njih vas čeka ljubav, sloboda, umetnost i – pre, tokom i posle svega, pa i nas – strip.

Autor: Ivan Veljković, 18. oktobar/listopad, 2023.