Dilan Dog 666: Rekionijev poslednji brlj
Valjalo bi reći nešto o Rekionijevom radu na Dilanovom serijalu, sada kada je on okončan i kada se mogu svoditi utisci.
Moram priznati da sam uvek stajao prvi u redove za odbranu rada Roberta Rekionija, sada već bivšeg urednika Dilan Doga u izdavačkoj kući Serđo Boneli Editore. Od kako je 2013. godine preuzeo uređivanje Dilana, jednog od mojih omiljenih junaka u oblasti stripa uopšte, uveo je mnoge promene na koje su ljubitelji opšteg načina kritike svega odmah graknuli. “To više nije Dilan”, “ovo je teško sranje”, “ma ne da se čitati” i tako dalje, i tako dalje… E sad se i moje mišljenje malo promenilo nakon serijala 666 kojim je zaokružio propadanje i obnavljanje Dilanovog sveta u celosti.
Pročitajte: “Dilan Dog 666” – Veštačka samooplodnja
Kada se malo bolje razmisli o Rekionijevom radu koji je doista uspešan u scenarističkom smislu da sam ga ja obožavao na stranicama Čambare, Siročadi isto tako, a oduševio me je u epizodi o Tekstovom bratu Semu, tu me je opasno kupio svojim radom. Međutim, uloga urednika Dilan Doga ga je nekako naterala da preduzima korenite promene u serijalu jer je sam serijal bio optužen za pad kvaliteta od svekolike publike. I naravno da uvođenje Džona Gousta kao novog neprijatelja koji poput Ksabarasa prati njegov životni put i uređuje ga u neku ruku. Takođe, ni to što je Blok otišao u penziju, a pojavili se novi Karpenter i Ranija koja je došla Dilanu kao naplata za sve ženske likove iz serijala, nije neka promena koja je serijal okrenula za 180 stepeni. Ali ono gde je Rekioni previše forsirao jeste Dilanova prošlost, jesu Morgana, jeste Mater Morbi i slično. Kao poklonik i veliki obožavalac superherojskog žanra američke škole Rekioni je poput Betmenovih scenarista stalno ponavljao priču o upistvu roditelja, postavljao naslovnice koje ljubitelji stripa i umetnici mogu da obrade kao kod Spajdermena i na kraju uništio Supermenov univerzum kako bi ga krenuo ispočetka jer se ideje više nisu mogle pronaći.
Kada je započeo serijal “do pada meteora” nekako se tenzija iščekivanja apokalipse prenela na čitaoca, ali šta onda? Kao i sve velike promene serijalom “666” uprskano je jer se ideja nije razvila do kraja. U nešto drugačijem krugu događaja Rekioni je imao ideju da sa autorima poput Korada Roija, Serđa Gerasija, Dosene, Pontreli i Marija oživi neke od najupečatljivijih Sklavijevih epizoda poput “Zore živih mrtvaca”, epizodu posvećenu Džeku Trboseku, epizodu “Ubice” i tako dalje. Dilanov lik se nije vratio starim porocima i profesiji kako je to u “Planeti mrtvih” (mini serijalu Alesandra Bilote) već je pored brade i novog pomoćnika Njagija dobio sasvim drugačiji osvrt na to kako gleda na svet oko sebe, promenio je svoju politiku prema stvarnosti, društvenim, prirodnim i natprirodnim tokovima i tome kako je uopšte izgubio posao. A Bloku i ostalim likovima da i ne govorimo. Ovakve priče bi makar simbolično trebalo da podsećaju na logiku samog serijala, koliko god izmenjene i možda se vezuju za Anded recimo, ali ne sada da se oživljavaju neke adhoc epizode na kraju jedne knjige da se započne druga.
Nasilno, to je prava reč za ovih šest epizoda “Crna zora”, “Crveni sumrak”, “Sečivo, Mesec i ork”, “Ana zauvek”, “Ubica” i “Poslednji smeh”. Nasilno je serijal sproveden u delo sa nasilnim izmenama, a sve to sa neambicioznim autorima jer je verovatno ambicija izgubljena u Meteorskoj sagi. Razvučeni dijalozi, usiljeni likovi, prenaduvano, izduvano. Poslednja priča u kojoj je zapravo Gručo protagonista, dovodi tog bezazlenog junaka u poziciju teškog ludaka koji upravlja tim poremećenim univerzumom stvorenim u ovih šest epizoda i tu zapravo još više pada serijal.
Iako se Rekioni prema mom mišljenju dobro pokazao kao scenarista, ali kao vođa Dilana i pored sasvim korektnih izmena uvedenih u serijal, nije uspeo da se snađe u modernizaciji serijala.
Serijal “666” jeste doista veliki brlj dobrog scenariste, ali doista slabog urednika…
Autor: Miloš Simić
