“Pero na vjetru” – Nastavak kultnog klasika

Patrik Kotjas i Andre Žuijar su od 1983. do 1991. stvarali serijal koji je postao jedan od najčuvenijih francuskih istorijskih stripova koji je radnjom smešten u XVII vek i zemlju rastrzanu verskim ratovima, siromaštvom i teškom socijalnom nepravdom. Kroz sedam albuma „Sedam života kopca“ ispričali su sagu i tragediju porodice de Troil, dvojice francuskih kraljeva i još nekolicine likova, a stvorili su i Crvenu masku – narodnog junaka koji zastupa narod protiv bogatih, moćnih i bahatih, francusku verziju Zoroa. pero

Iako tih sedam albuma daju zaokruženu priču čiji kraj ostavlja gorak ukus u ustima i čini se da ne ostavlja mesta za direktan nastavak, Kotjas se ipak odlučio da nastavi avanturu baronice Arijen de Troil i to preko Velike bare. Tako je isti autorski dvojac napravio nova četiri albuma koji čine drugi ciklus „Kopca“ u periodu od 1995. do 2002. godine.

Na početku saznajemo da je Arijen preživela duel sa čovekom koji je prvi nosio titulu Crvene maske, ali ju je to koštalo razuma zbog čega je postala štićenica doma za umobolne koji vode časne sestre koje nikako ne zaslužuju svoje ime i odore. Jednog dana je prepoznaje kraljev brat koji od ranije ima šta da zameri baronici nekada britkog jezika i još britkijeg mača i otkupljuje je od časnih sestara da bi je podvrgao torturi.

Lagano, Arijen uspeva da povrati deo bistrine i beži iz kandži sadističkog princa. Vrativši se u svoju kuću posle mnogo meseci odsustvovanja, zatiče pismo u kome saznaje identitet svog oca i to da je otišao u severnoameričke francuske kolonije. Arijen sklapa savezništvo sa nekadašnjim neprijateljem i kreće u potragu za svojim ocem preko Atlantika. Put je vodi prvo u Kvebek koji je te 1626. godine još uvek bio tek mali trgovinski centar za trgovinu sa indijanskim plemenima. Arijen će ubrzo upoznati plemena Mohavka, Onondaga i Hjurona i ti narodi će imati priličan uticaj na njen život i potragu za ocem. Upoznaće i neke stvarne istorijske ličnosti, pionire francusko-američke granice.

Pročitajte: “Rahan”: Dok je Sunce bilo mlado…

Atmosfera „Pera na vetru“ je svakako znatno drugačija od „Sedam života kopca“, pre svega zbog mesta radnje koje sa sobom nosi drugačije priče i likove koji ne liče nimalo na parisku elitu ili francuske kmetove. Pored toga, Kotjas je prilično izmenio svoj način pisanja i dodatno pojačao ionako već jak socijalni aspekt iz glavnog serijala. Ovoga puta je uz klasične socijalne nepravde koje bujaju u klasno podeljenom društvu, izneo i probleme rasizma i nekim svojim junacima dodao snažnu anarhističku crtu. Uz sve to, obradio je religijsku tematiku, najviše iz ugla Indijanaca preko kojih je na suptilan način obradio i problem homoseksualnost, a ni ovde nije izostala kritika katoličke crkve.

Stari likovi su u „Peru na vetru“ dobili većinom zadovoljavajuće razrade iako me zapravo priča glavne junakinje nije kupila i deluje kao potpuno drugačija osoba od one koju smo upoznali u glavnom serijalu. Istina, preživela je velike traume, ali baš taj uvod deluje dosta izveštačeno. Novi likovi su pisani podeljenim kvalitetom. Oni indijanski imaju odličnu karakterizaciju i kroz njih Kotjas sasvim lepo uspeva da predstavi koliko je komplikovana kulturološka razlika između Evropljana i domorodaca Severne Amerike. Međutim, novi beli likovi koje je Kotjas uveo gotovo da nemaju nikakvu razradu i svi su imaju jasnu podelu na dobre i zle (uglavnom su svi zli) i priča je jako pojednostavljena u tom segmentu.

Kada se scenario stripa „Pero na vetru“ gleda samostalno, to je jedna zadovoljavajuća priča sa zanimljivim likovima i postavkom koja kombinuje mesto radnje i istorijski period. Međutim, s obzirom da se ovaj strip ne može čitati samostalno jer je neraskidivo povezan sa prethodnim ciklusom, neizbežno je poređenje sa „Sedam života kopca“ i u tom duelu „Pero na vetru“ pada u nižu ligu.

Iako je priča slabija u odnosu na glavni serijal, Žuijar drži crtež na istom nivou, a možda je čak i unapredio svoju veštinu prenošenja dinamike pokreta. Njegovi prikazi arhitekture su fantastični i Žuijar kroz svoje linije oživljava gradove iz minulih vekova. U ovom ciklusu nije imao toliko mesta da demonstrira svoje arhitektonske veštine, ali se podjednako dobro snašao i u šumskoj atmosferi.

Kolor je takođe odličan i čine integralan deo vizuelnog prikaza jer Žuijar nije previše detaljisao sa samim crtežom. Na primer, uopšte nije prikazivao senke tušem, pa bi tako crno-bela verzija ovog stripa bila sterilna. Kada već govorimo o senkama, Žuijar je majstor dnevnog crteža. Velika većina radnje se dešava po sunčanom delu Zemljine revolucije, a po osvetljenju na tablama se bez problema može odrediti da li se određena scena odigrava ujutru, oko podne ili predveče.

„Pero na vetru“ je direktan nastavak na „Sedam života kopca“, a slavni serijal ima i brojne spin of serijale na kojima su sa Kotjasom sarađivali razni crtači. Direktno nastavljanje se, ipak, nije završilo „Perom“. Kotjas i Žuijar su započeli i treći ciklus koji je trebalo da se sastoji od još četiri albuma. Međutim, Žuijar se povlači posle dva i svoje mesto prepušta našem Milanu Jovanoviću, koji u vreme pisanja ovih redova radi na četvrtom, a svom drugom albumu trećeg ciklusa Kotjasovog istorijskog epa.

Pre svega toga, Kotjas i Žuijar su započeli avanturu Arijen de Troil kao Crvene maske kroz kratke, periodične epizode objavljivane u magazinu Pif. Gledano po kontinuitetu, te priče zauzimaju mesto između šestog i sedmog albuma „Kopca“ iako su nastale nešto ranije.

Te priče ne nose u sebi maltene nikakav scenaristički kvalitet, ali je crtački poslužio Žuijaru da se razmaše i namesti ruku za atmosferu XVII veka. Priče iz Pifa su 1984. godine spojene u tri standardna albuma koje je Fibra objavila 2017. godine kao 91. knjigu u ediciji Kolorka.

Autor: Nikola Tasković