Jana Adamović – Vitez umetnosti britke kičice i čarobnih boja
„U mojoj kući se nisu čitali stripovi, ali sam ih ja iznalazila sama (što je dovodilo i do situacija da kao dete od 8-9 godina dohvatim Krambovog “Mačka Frica” misleći da je to strip o slatkoj maci) ili uz pomoć moje snaje i kume Marije, koja mi je otvorila vrata u svet stripova, scifi i fantasy knjževnosti. Do danas sam joj beskrajno zahvalna na tome.“
Izvor: facebook.com/yana.adamovic jana
Jana Adamović je višestruko nagrađivana i neizmerno talentovana strip autorka iz Beograda. Obrazovala se na Fakultetu primenjenih umetnosti i Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoj umetnički potencijal je do sada u najvećoj meri izražavala pod okriljem francuske izdavačke kuće „Editions Delcourt”. Intervju za Strip Blog u kome Jana govori o svojoj karijeri, počecima i planovima za budućnost dolazi kao svojevrstan nastavak tribine sa festivala „Tandara mandara“ gde je bila gošća, a na kome su aktivno učestvovali i članovi naše redakcije.
Kako ste se upoznali sa stripom kao medijem, koji su stripovi najviše uticali na Vas i da li možete da definišete trenutak kad ste zavoleli medij slika i oblačića?
Stripovi su mi se oduvek dopadali, od kako sam naučila da čitam. Prve stripove sam čitala u Malom Zabavniku (ili se tada beše zvao Mikijev Zabavnik?), a kasnije u Politikinom Zabavniku i starim Striporamama. U mojoj kući se nisu čitali stripovi, ali sam ih ja iznalazila sama (što je dovodilo i do situacija da kao dete od 8-9 godina dohvatim Krambovog “Mačka Frica” misleći da je to strip o slatkoj maci) ili uz pomoć moje snaje i kume Marije, koja mi je otvorila vrata u svet stripova, scifi i fantasy knjževnosti. Do danas sam joj beskrajno zahvalna na tome. Preko nje sam otkrila Torgala i crtača Gregora Rosinskog, koji je do danas ostao moj omiljeni crtač, iako su mnogi uticali na mene. Shvatila sam da je strip savršena umetnost za mene s nekih petnaest godina, jer je to spoj onoga što najviše volim: književnosti i crtanja. Desio se prelomni trenutak kada sam u Politikinom Zabavniku videla strip “Bič Božiji” koji je za Francuze crtao Aleksa Gajić. To je bio moj prvi svestan susret sa radom nekog “našeg” za strano tržište. Tada sam i odlučila da se bavim stipom, i manje-više sve moje životne odluke od tog trenutka išle su ka tom cilju.
Kako je tekla Vaša profesionalna karijera? Da li možete da nam približite prve korake na toj teritoriji?
Svojim prvim korakom smatram baš tu vrlo svesnu odluku mlade tinejdžerke da se bavi stripom. Shvatila sam da o stripu ne znam mnogo i da, ako želim da učim, moram naći ljude koji znaju. Tako sam počela da volontiram na Salonu stripa u Beogradu gde sam kasnije upoznala i svog sadašnjeg supruga. Razgovorajući s umetnicima i pokazujući radove sam najbrže učila. Upisala sam ilustraciju na FPU s namerom da kao završni rad radim strip koji bi mi poslužio kao “vizit karta” kod francuskih izdavača. Upravo sam tako i dobila svoj prvi projekat kod Editions Delcourt. Počela sam kao koloristkinja, da bih ubrzo dobila priču u dva toma za serijal Jour J (Dan D) na kojem su mnogi naši autori radili. Kasnije sam imala uspešnu saradnju sa američkim Dark Horse Comics, tačnije s njihovim Berger Books imprintom, gde mi je na ličnom projektu urednica bila čuvena Karen Berger, a scenaristkinja Devin Grayson, prva žena koja je ikad pisala Betmena.
Koji projekat vezan za strip na kom ste radili Vam je najdraži, a koji Vam je najviše dopustio da se izrazite kao umetnica?
Veoma mi je drago iskustvo rada na serijalu “Mi mrtvi” Darka Macana i Igora Kordeja (mog supruga) gde sam bila jedna od kolorista. Nije bilo predviđeno da radim na tom serijalu, ali je već u prvom tomu nakon osam strana Igorov stalni kolorista naglo napustio tim zbog zdravstvenih problema. Ja sam tada započinjala rad na mom prvom Jour J albumu, ali sam prihvatila da kolorišem gotovo celi prvi album, i dobar deo ostalih, jer je bio prekratak rok da se nađe drugi kolorista koji bi to dobro i savesno uradio. U to vreme smo Igor i ja dobili i bebu koja je imala tek par meseci (nema porodiljskog kad ste freelance umetnica). Tako da je to bio intenzivan period rada i nespavanja, a bebac je bio sve vreme uz nas.
Veoma mi je značajan strip REWILD koji je izašao u januaru 2022. u Americi. Devin, koja je tokom rada postala moja draga prijateljica, i ja smo imale neverovatnu simbiozu tokom rada na tom stripu, a iskustvo rada sa Karen Berger je bilo neprocenjivo. Uspele smo da dovedemo taj strip do kraja uprkos preprekama koje nam je postavila pandemija (lockdown, gašenje distribucije stripa u SAD, smanjenje budžeta i honorara, nestašica papira…). Ali želele smo da taj strip ugleda svetlost dana, jer obrađuje važnu temu, temu klimatske krize isprićane kroz fantasy… Ali meni najdraži stripovi su oni koje crtam za sebe, smešne crtice iz mog svakodnevnog života. Za njih nekako nikad nemam dovoljno vremena, i ne delim ih sa drugima redovno. Ali pravim planove kako to da promenim…
Kakav je osećaj poneti francuski Orden umetnosti i kulture, zapravo kako se osećate kao vitez?
To je za mene velika čast i odgovornost. Naročito kada se uzme u obzir da se takva počast obično dodeljuje umetnicima koji su svojim životnim delom već zadužili kulturu svoje zemlje. Za mene taj orden ne predstavlja toliko počast za ono što sam već uradila, već životnu misiju da ne smem odustati od težnje da se na sve moguće načine Devetoj umetnosti u Srbiji vrati dostojanstvo i vrednost koje je nakada imala.
Bili ste deo kolektivne izložbe pod nazivom “Ona se budi / BD égalité”. Možete li nešto više o samoj izložbi i kako je prošla kod publike?
Izložbu “Ona se budi / BD égalité” osmislila sam u saradnji sa Francuskim institutom Srbije 2018. godine. Godinu dana sam radila na njoj, istražijujući istoriju ženskog stvaralaštva u regionu i proučavajuću autorke koje i do danas stvaraju stripove. Nije bilo lako jer osim “Ženskog stripa na Balkanu” Irene Jukić Pranjić, nema mnogo građe na tu temu. Dosta sam tražila po staroj štampi iz perioda oko Drugog svetskog rata… O ženama se nije mnogo pisalo, a i kada jeste, kroz te tekstove su provejavali ne preterano blagonakloni stavovi. Deo izložbe bio je posvećen francuskom kolektivu “Strip autorke protiv seksizma”, koje se sistematski bore za bolje uslove rada i veću vidljivost autorki na francuskoj strip sceni. Veći deo izložbe bio je posvećen autorkama iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, i istoriji ženskog strip stvaralaštva kod nas (zaboravljene autorke, antologije stripa, prvi pokušaji udruživanja). Izložba je imala veliki uspeh i dobru posećenost. Proputovovala je kroz 6-7 gradova u Srbiji i regionu od 2018. do danas. Verujem da je mnogim autorkama dala dodatni elan za stvaranjem, da je ohrabrila neke nove buduće koleginice da se okušaju u stripu i svakako nas je sve povezala tako da neprestano sarađujemo na novim projektima i delimo iskustva. A nadam se i da je malo promenila percepciju stripa kod celokupne publike, a naročito muške.
Jedna od sfera vaših interesovanja je i zaštita autorskih prava i edukacija mladih umetnika u tom pravcu. U tom smislu, sa kakvim se problemima najčešće susreću mladi autori i kako da zaštite svoju umetnost i svoje interese od zlonamernih faktora?
To je tema koja me zanima od mojih profesionalnih početaka, ali je u poslednje vreme ponovo došla u moj fokus nakon debelih propusta tokom izložbe strip autorki u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu, “Femme i Vekovnici”, (umetnice uopšte nisu bile potpisane ispod radova ni na posteru izložbe), kao i kada sam otkrila da je Nišville jazz festival bespravno koristio moju ilustraciju koju sam crtala za humanitarni portfolio Striporama festa 2017. godine. Bila sam blago rečeno šokirana da ljudi koji su i sami radnici u kulturi na tako flagrantan način krše prava autora i tako doprinose teškom položaju umetnika. Naročito me je iznenadila ta aljkavost MPUa, kao i odbijanje da objave javno izvinjenje na svom sajtu, jer je to jedina državna institucija koja je praktično zadužena za strip. Ovakve situacije definitivno doprinose tome da strip ostane na margini kulturne scene Srbije.
Ovo je tema koja se tiče svih umetnika, ne samo strip autora. U umetničkim školama i fakultetima vas uopšte ne edukuju o tome šta su vaša prava niti vas pripreme na to da ćete se morati suočiti i sa pravnim jezikom tokom vašeg profesionalnog rada. Kada se to desi, mladi umetnici su često zbunjenni, uplašeni, i potpisuju ugovore koji direktno krše zakon. I sama sam se opekla više puta! Jedini način da se obavestite o tome jeste ili da učite na svojim greškama ili na tuđim, deleći iskustva sa kolegama. Nekada je baš u tu svrhu postojala fejsbuk grupa ZIPA!, a danas je aktuelna Ilustratori Srbija – iskustva, podrška, korisne informacije. Preporučila bih svim mladim kolegama i koleginicama da se pridruže, jer je to bezbedno mesto gde mogu pitati šta ih zanima. Izdavačima i klijentima nije dozvoljen pristup u grupu. Međutim, ja bih volela i kad bismo mogli da organizujemo neku radionicu gde bismo izneli osnovne elemente tipičnog ugovora i našeg zakona o autorkskim pravima, i gde bi učesnici imali vežbe kako da uoče nepovoljne stavke i kako da ispregovaraju bolje uslove za sebe. Mislim da bi to bilo beskrajno korisno iskustvo, da se osnaže umetnici! Volela bih i da se organizuje okrugli sto gde bismo otvorili dijalog sa organizatorima izložbi i festovala stripa: da zajedno razmislimo kako otvoreno komunicirati i kako podići saradnju umetnika i organizacija na viši nivo, upravo kroz upotrebu pisanih ugovora npr za izradu fetivalskih plakata… da se i drugima ne desi situacija kakva je moja trenutno sa Nišville fondacijom. U Francuskoj su, recimo, odnedavno uvedene obavezne dnevnice za goste festivala – mi o tome možemo samo da sanjamo! I veoma je važno da se radi na promeni stava, kako klijenata tako i samih umetnika. Mnogi ne žele da se bave novcem i ugovorima jer im je navodno samo važna umetnost, ili ne žele da ulaze u pregovore ili pravne procese iz straha da će izgubiti vreme, novac i klijente. Ali to otvara mnogo prostora za zloupotrebe. Neverovatno mnogo energije i samopouzdanja je potrebno umetnicima da ubede klijente u fer uslove ugovora, praktično moramo da dokazujemo da zaslužujemo prava koja su nam garantovana zakonom. Ko to ne uviđa, zapravo pokazuje elementarno nepoštovanje prema umetniku. Ako pristanemo na to, ispadne da ni mi ne cenimo sami sebe. Na nama je da cenimo naš rad i da postavimo neke standarde, jer nas niko drugi neće štititi, to moramo sami.
Postoji predrasuda da strip nije sfera za žene, međutim Vi i mnoge druge autorke dokazujete suprotno. Kakvu perspektivu danas imaju žene koje nastoje da se umetnički izraze kroz strip?
To je predrasuda koja opstaje iako su žene stvarale strip od samih njegovih početaka s kraja 19. veka. Iako je i danas izazov uspeti u mejnstrim stripu, neuporedivo je lakše nego nekada, jer je ipak došlo do podizanja svesti. Ali stići dotle je bila zaista prava borba, i do pomaka ne bi nikada došlo da se žene same nisu udruživale i podržavale, ili istraživale žensko stvaralaštvo iz prošlosti. Skoro sam imala priliku da prisustvujem dvodnevnom seminaru koji okupio mnogo strip autorki i istraživačica iz Evrope, Severne i Južne Amerike, koje se bave ovim pitanjem. Žene u stripu su tokom čitave prve polovine 20. veka bivale skrajnute i zaboravljene, čak i kad bi za života postigle veliku popularnost, kao recimo Rouz O’Nil (Rose O’Neil) ili autorke koje su držale gotovo celokupnu produkciju mejnstrip stripa u Americi tokom Drugog svetskog rata. “Selektivna kolegijalnost” muškaraca je postojala i u underground stripu, i upravo to je ponukalo čuvenu Trinu Robins i druge autorke da stvore prve isključivo ženske časopise i zinove tokom 1970’. Alternativni i autorski strip je ženama dao najviše prostora da se kreativno izraze, i obrade one teme koje ih zanimaju. Zaniljivo je, a predavanja sa ovog seminara to potvrđuju, da se gotovo u celom svetu žene mnogo bave angažovanim stripom. Kroz strip govore o društvenim nepravdama, o rodnoj, rasnoj i seksualnoj diskriminaciji, o siromaštvu… Još od sufražetskog pokreta koriste strip kao medij za podstizanje društvenih promena. Vremenom su takvi stripovi i teme dolazili i do većeg broja čitalaca, uglavnom kroz formu grafičke novele, pa se izmenilo i izdavaštvo i publika u odnosu na nekada.
Iskoristila bih priliku i da pomenem da se i kod nas pokreće jedno takvo angažovano kolektivno izdanje, koje smo osmislile moje koleginice Dragana Radanović, Danica Jevđović, Ana Milojković Omi i ja… ako sve bude teklo po planu, uskoro ćemo se javiti s lepim vestima!
Kakav je položaj žena u stripu danas, kod nas i u svetu?
Svakako je bolji nego nekada. Autorki ima više, i bolje su prihvaćene u velikoj većini slučajeva. Nažalost, položaj svih strip autora je težak, jer je to industrija koja zahteva veliki rad i odricanja od autora, koji za to nisu adekvatno plaćeni i koji u očima same industrije ostaju lako zamenjivi. Na to dodajte rodnu diskriminaciju i seksizam koja je nažalost deo svake profesije, bez obzira u kojoj zemlji i za koje izdavače radite. O tome su na pomenutom seminaru svedočile i autorke iz Francuske, Španije, Italije, Amerike…
Mene recimo uvek rastuži kad vidim festivale koje među svim svojim gostima nemaju nijednu autorku, bilo domaću ili stranu. Ali me zato veoma raduje kad vidim lajnap kakav recimo ove godine imaju Mostrip, HSF (Hercegnovski strip festival) ili OHOHO festival. Veoma je bitno razmišljati o tome da odabir gostiju bude raznolik i dosledan iz godine u godinu, bez velike drame i pompe. To najbolji način da se pokaže da su autorke nisu neke “retke zverke”, nego sastavni deo strip scene, koje svojim radom doprinose njenom bogaćenju.
Za kraj, želela bih da se zahvalim što ste me pozvali na prvo izdanje Tandara-Mandara festa, bilo je pravo zadovoljstvo podržati novi festival u Beogradu!
