Propovednik – Mentalna ejakulacija Garta Enisa

“Propovednik” je jedan od najpoznatijih serijala pod izdavačkim logoom Vertiga, ogranka DC Comicsa za stripove namenjene odraslijoj publici. Stvorili su ga scenarista Gart Enis I crtač Stiv Dilon. Objavljivan je od 1995. do 2000. godine, a sastoji se od šezdeset i šest nedeljnih epizoda, pet specijalnih i četvorodelnog mini serijala. Sve je kasnije obuhvaćeno u devet trejdova (Beli put I Darkvud), odnosno u tri knjige absolut izdanja (Fibra).

Propovednik – Mentalna ejakulacija Garta Enisa

„Propovednik“ prati velečasnog Džesija Kastera u kome se nastanjuje misteriozni entitet odbegao iz Raja, Genezis (Postanje) i koji Džesiju daje moć Božanskog glasa. Upotreba te moći podrazumeva da niko ne može da se odupre njegovoj reči i da doslovno mora da izvrši naređenje suspendujući slobodnu volju. Uz pomoć Reči, Džesi saznaje da je Bog napustio svoj rajski presto, da je ostavio svoje stado bez nadzora i da se nastanio na Zemlji. Protagonista odlučuje da ga pronađe i suoči ga sa nemarom prema sopstvenoj kreaciji, a saputnici u tom epskom poduhvatu su mu devojka Tulip i irski vampir Kasidi dok mu na putu stoje Svetac ubica sa dva svemoćna Voker Kolta i gotovo sveprisutna organizacija „Gral“ koja čuva tajnu staru dve hiljade godina.

Na početku, žanr „Propovednika“ je teško odrediti (gotovo nemoguće). Od samog početka je jasno da Enis piše nešto nesvakidašnje i da koristi elemente crne komedije, horora, fantastike, drame, akcije, romanse… U tim kombinacijama se često menja narativni ton, što je sasvim logično, ali pojedini odnosi ne čine tako srećnu kombinaciju.

Osnova „Propovednika“ je filozofsko preispitivanje Hrišćanstva, ali i religije uopšte kao i golicanje egzistencijalnim pitanjima. Enis to čini kroz prizmu kritike na račun Stvaraoca koja se sastoji u premisi da Bog dozvoljava zla dela ili bar ne čini ništa da svoju kreaciju zaštiti od moralne korupcije. Iako je sam ton na neki način komičan, mora se istaći da je pisac pribegao preteranoj simplifikaciji i demistifikaciji hrišćanske mitologije. To možda ne bi predstavljalo problem da se narativ konstantno drži u elementu komične obrade tog jako specifičnog pitanja, međutim „Propovednik“ sebe shvata i te kako ozbiljno. Samim tim anđeli koji se ponašaju istovetno kao ljudi (psuju, piju, jebu se, čak se i drogiraju) i Bog okarakterisan kao vrhunsko narcisoidno biće svesno samog sebe i sopstvene kreacije kojoj bezobzirno narušava poklonjenu slobodnu volju, čine da polazna tačka za filozofsku raspravu koju nameće Enis, bude skroz pogrešna na svom početku.

Pročitajte: Beležnica smrti – Oružje Makijavelizma

Manjkavost svoje polazne tačke, scenarista krije u konstantnim kontroverzama koje prosipa po tablama. Reč je kako o verbalnim prekrivačima (psovke su u veliki broj dijaloga nasilno i veštački ugurane), tako i o vizuelnim groteskama naročito oličenim u stilizovanom, eksplicitnom nasilju.

Međutim poslednji deo donosi barem delimično, ako ne i potpuno, iskupljenje u osnovnoj filozofiji jer Enis sklapa sve kockice u svojoj dekonstrukciji shvatanja religije i uklapa ih u jednu celinu koja, kad bude u celosti sagledana, daje jednu nad kojom se čitalac ozbiljno zamisli i koja ostaje sa njim još jako dugo nakon završenog čitanja.

Enisovo poentiranje na samom kraju kojim čitaoca dovodi u stanje dubokog razmišljanja, nas dovodi do drugog problema serijala o Džesiju Kasteru, a to je efikasnost. Sve što čini smisao je moglo da se kaže na manjem broju strana i da samim tim bude prijemčivije kao materijal koji podstiče na razmišljanje i preispitivanje funkcionisanja civilizacije. Ali zakoni tržišta su zahtevali digresije i Enis nam ih daje u izobilju, pa od serijala pravi klasičnu američku sapunicu.

Sa druge strane, pomenute digresije su problem tek uslovno rečeno. One razvodnjavaju osnovnu priču, ali se kroz njih skreće u neke narativne tokove koji su ponegde i zanimljiviji od glavnog.  Razlog tome su i fenomenalno napisani likovi koji na svojim leđima nose sve mane serijala. Džesi, Tulip i Kasidi su jedinstvene pojave u literarnom svetu, sa jedinstvenom snagom, ali nikako ne treba izgubiti iz vida Čmarfejsa i sjajno napisane antagoniste her Stara i Sveca ubica. Uz sve to, „propovednik“ sadrži jednu od najlepših ljubavnih priča u svetu devete umetnosti.

Crtež Stiva Dilona se sigurno ne može nazvati vanserijskim, ali je „Propovednik“ izuzetno dobro režiran. Kadrovi koje je birao su jako dobro prenosili priču kroz table i zahvaljujući toj pitkosti sam stil crtanja postaje lakši za konzumaciju. U njegovim likovima se na trenutke može uočiti ogoljeni Korben, pa je zbor Dilona za crtača još jedan pokazatelj o grotesknom srcu „Propovednika“.

Zaključak koji se može izvesti je da je „Propovednik“ donekle precenjen strip, ali ukoliko se posmatra i čita ogoljen od gomile digresija i eksplicitnosti koje su same sebi svrha, ovaj serijal ima snažan potencijal da vas gurne u najdublje egzistencijalne dileme.

Autor: Nikola Tasković

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of