“Korto Malteze: Helvećani”: Tad već legendarni Korto, u legendama starog sveta!
Korto mora pronaći Alhemijsku ružu, tirinšku ružu, ružu greha. Mora krenuti u potragu za gralom, a taj put je pun zagonetki i ne može ga proći svaka, sirota neznalica.
Prikaz stripa “Korto Malteze: Helvećani” autora Huga Prata u izdanju Darkwooda
Deset godina nakon što je Hugo Prat svog moreplovnog junaka Korta Maltezea obreo u pričama Barona Korva u Veneciji (1977), tada se okrenuo nekoj drugoj krajnosti. Dok je bajka u Veneciji bila baš to, bajka, među Helvećanima, Korto se predaj okrilju pisca Hermana Hesea i njegovih umotvornih likova.
Pročitajte: “Korto Malteze – Tango”: Dok gleda u grobove svojih snova, težnji i nada…
Ovaj nemački pisac, pesnik i slikar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, pisac čuvenog dela “Stepski vuk”, iskrivudao je Kortov put kroz košmarni san njegove poezije.
Korto je sa svojim prijatelje Štajnerom 1924. godine došao posetiti Hermana Hesea u njegovoj kući u švajcarskom seocetu Litriju. Međutim, odmah po dolasku, počinju mu se priviđati likovi iz Heseovih dela. Najbitniji lik kojeg je upoznao jeste vitez Klingsor, otelovljen u pričama Volframa, Hesea i Vagnera, on će ga dalje voditi kroz zamršeni put poema svojim nedelima. Prat oživljava pripovertku “Klingsorovo poslednje leto” koja govori o poslednjim danima slikara koji još uvek vlada svojom veštinom. Ali Klingsor svoju najbitniju ulogu preuzima pozivanjem stare arturijanske legende u kojoj je on ukleti vitez u potrazi za Alhemijskom ružom, koja predstavlja simbol vlastitog iskupljenja. Klingsor traži pomoć od Korta i uvlačiga u taj mistični svet legendi.
Ovaj albim “Helvećani” mnogo govori i o samom Pratu, pre svega pisan je u dosta melanholičnom tonu, a sam Korto je često veoma izgubljem i neartikulisan u svojim reakcijama. Strahovi i strepnje od poznih godina (poznih šesdesetih) i sutrašnjih dana autora prenose se na protagonistu priče i prepoznaju se sa lakoćom.
Korto se u ovom stripu susreće sa slamnatim dvojnikom, Alhemijskom ružom, King Kongom, a na kraju se obreo i u Mrtvačkom plesu i procesom pred velikim paklenim sudom.
-No dok se Korto tek zabavlja u Venecijanskoj bajci, kladeći se bez pravog uloga, dotle u Helvećanima sve poprima ozbiljniji ton. A taj ton dat je već u prvoj rečenici: “Bilo je par stvari koje nije trebalo da uradi.” Glavnog junaka muče brige i melanholija, i ubrzo dobija vizije. Taj prvobitni utisak nelagode izbijaće na površinu u nekoliko navrata tokom sna, u središnjem delu albuma, a njegova uznemiravajuća čudnovatost očito odražava unutrašnja previranja samog junaka, napisao je Nikola Telop, u recenziji koja se nalazi u Darkwoodovom izdanju, u prevodu Gorana Kostrovića.
Darkwoodovo izdanje, 2022. godina je onakvo kakvo smo već i navikli. Tvrde korice, kvalitetan papir i mnoštvo propratnog materijala. O prevodu Ilije Čanka, nakon toliko godina i rada na izdanjima, suvišno je i pričati – sve na svom mestu, Pratovski, polako.
Ova knjiga je nastavak kasne faze Pratovog rada u kojem je sve manje scena, detalja i sitnica, a sve više suštine u pripovedanju. Patricija Canoti je Kortu dala dobro poznat akvarel, sav u zelenim tonovima ove maslinaste priče.
Korto je do ovog albuma već postao legendaran lik i u njemu se obreo u legendama starog sveta. Njegov susret sa ovakvom stvarnošću nije prošao onako kako je očekivano, oči su mu bile mnogo više uplašene i unezverene, nego mlake, napola spuštene i nezainteresovane, a cigareta mu nije gorela zbog duševnog mira već straha i panike.
