Saša Jovanović: Strip je jedna od najstarijih umetničkih formi, pripovedanje u slikama se koristi već stotinama hiljada godina

Razgovor sa strip umetnikom Sašom Jovanovićem autorom stripa “Zec” za Strip Blog

Ovo je veoma interesantan zadatak i podvig da tako kažemo koji je sebi zacrtao ovaj autor još dok je bio na akademiji. 

Saša Jovanović je rođen 1963. godine u Hrvatskoj, a obrazovanje iz oblasti umetnosti je stekao u Beogradu na Arhitektonskom Fakultetu i Akademiji primenjenih umetnosti. Školovanje je  nastavio u inostranstvu odselivši se 1989. godine. U Amsterdamu, Holandija, je upisao Umetničku akademiju za likovnu umetnost i dizajn Gerit Ritveld, gde je i diplomirao. Kako su sukobi u njegovoj domovini započeli i potrajali, odlučio je da ostane u Holandiji.

Nedavno je izdavačka kuća Besna kobila objavila njegov strip “Zec”, a tim povodom o njegovom radu u devetoj umetnosti, ciljevima, inspiracijama i umetničkim ambicijama Saša Jovanović je govorio za Strip Blog.

Možete li nam reći nešto više o Vašim počecima u strip umetnosti? Kada ste objavili svoje prvo stripsko delo, gde i o čemu se radilo u priči?

Moje dolazenje u tačku gde postajem strip autor kome neko još i objavljuje albume se desilo u ogromnim vremenskim skokovima. Ja sam sebe u stripu do nedavno više doživljavao kao konzumenta nego kao stvaraoca, kada bih nešto i nacrtao, to je bilo više kao povremeni hobi. Prvi strip sam nacrtao kada sam imao devet godina, olovkom na istrgnutim stranama iz sveske za matematiku (kvadratići olakšavaju iscrtavanje kadrova) koje sam posle ponovo spojio i napravio strip album. Zvao se “Zemlja zove…S.O.S.!” i bio je nešto kao “Zvezdane staze” sa mišićavim Spokom. Kako bilo, taj je nestao bez traga. Drugi je nastao u Nišu krajem 70ih, serija kratkih priča na jednoj tabli o psihodeličnim doživljajima kauboja po imenu Johnny Starr koje su objavljivane u školskom casopisu “Problem” Niške gimnazije “Bora Stankovic” koji je uređivao kasniji frontmen grupe Arnold Layne i pisac Nenad Cvetičanin. Te sam nekako sačuvao. Treći sam napravio u Beogradu sredinom 80ih. Zvao se “Go Johnny Go” i bio je poslednja te i najmorbidnija priča o Johnny Starr-u u kojoj Mona Liza bukvalno izgubi glavu. Taj je nacrtan na pet tabli i objavljen u prvom (i poslednjem) broju strip casopisa Happy Metal. Pokazao sam ga i uredniku YU Stripa Momi Rajinu koji ga je sa indignacijom odbio te mi u edukativne svrhe pokazao originalne table tada 16-ogodišnjeg Dejana Nenadova za njegov album Elazar. Ja sam se, prirodno, pokrio usima, pozdravio sa crtanjem stripova i nastavio da se bavim drugim, manje zabavnim granama umetnosti. Četvrti je “Zec” kojeg sam dovršio i objavio 2019.

Pročitajte: “Zec” – Neobuzdana mašta jednog umetnika

Ko su vam bili uzori za koje biste rekli da su uticali na Vaš rad i zašto?

Ja sam uvek voleo crtače kojima ne treba boja, koji su sve znali da završe u kombinaciji crne i bele – Alex Raymond, Frank Robbins, Milton Caniff, Hermann, Franquin, Igor Kordej, Mirko Ilić, Moebius, Hugo Pratt i Mike Mignola. To je zato sto sam po mentalitetu čist grafičar, nikada nisam voleo da slikam pa je i moje kolorisanje table više plakatne prirode – tu je da podrži crtež, crno-belu osnovu koja je izrasla iz pomnog proučavanja mojih uzora. Ipak moram da kažem da su presudnu ulogu u mojoj odluci da uopšte ozbiljno počnem da crtam strip odigrali Igor Kordej I Mirko Ilic iz Novog Kvadrata jer sam gledajuci njihove radove po prvi put pomislio da je to nesto sto razumem, neka linija razmisljanja koju sam osetio kao svoju.

Kako kod Vas konkretno dolazi do izrade jednog stripa, šta vas motiviše, pokreće, inspiriše? O kome pričate svoje priče?

Ovo ce biti više pitanje za nekog pravog, iskusnog strip crtača. Moj radni proces na stripu je nelinearan i potpuno haotičan, dešava se kroz slike koje proizvode delove scenarija i tekstualne beleške koje proizvode slike i gde se završna kompozicija polako ocrtava dok gomile papira rastu. Moja motivacija je užitak stvaranja stripa, a sa pričama sam uvek nekako imao utisak da su već postojale i da sam ih ja samo pronašao.

Kako je došlo do ideje za strip Zec?

“Zec” je nastao u Amsterdamu negde oko 1995. kroz jedan jedini crtež. Ja sam u to vreme živeo na severu grada gde je tada živelo i dosta ološa i gde su se skoro svaku noć čuli krici, pucnjava i policijske sirene. Nakon sto sam 1994. diplomirao na umetnickoj akademiji Gerrit Rietveld sam dobio neku stipendiju i uložio je u alat za izradu pogrebnih urni (duga priča) te sam preko dana obrađivao kamen, a uveče inhalirao lekovite biljke, slušao muziku i crtao. Lepe su to večeri bile. A onda se jedne od njih na papiru pojavila figura čoveka sa zečjom maskom sa jako dugim usima kako skače sa motkom. Dok sam gledao sta sam nacrtao, postajao sam sve više svestan da iza te figure stoji neka vrlo zanimljiva priča i da ću je pronaži kada budem pronašao tačan izgled čoveka-zeca. Tako se sve zaista i desilo.

Sva izdanja Strip Blog: OVDE SHOP

Zbog čega je strip nastajao toliko dugo?

Traženje izgleda Zeca i njegove priće se dešavalo u pauzama između poslova za prezivljavanje, druženja sa prijateljima, selidbi, dece i bavljenja njima te svim ostalim lepim i onim drugim elementima života. Pored toga, desilo se i par prilično neverovatnih koincidencija koje su me tako deprimirale da sam, nakon što bi se neka od njih desila, prekidao rad o na po pet godina. Prva je bila ta da je prvobitna forma priče bila maltene identicna prići filma “Matrix” koji se pojavio nakon sto sam nacrtao jedno četrdeset tabli. Nastavio sam tek posle nekoliko godina nakon što me je brat Zoran ubedio da modifikujem priču što se ispostavilo kao fantastican obrt jer sam onda napravio priču koja je bila bolja od originalne. Druga koincidencija se pojavila u Miyazakievom animiranom filmu “Spirited Away” i ta me je skoro dotukla. U “Zecu” se, naime, pojavljuje živo oružje zvano tumor mutant koji izgleda kao bezoblična crna figura sa bezizražajnom glavom za koju se kasnije ispostavi da je u stvari nos tog monstruma pored koje se pojave oči, a ispod nje usta puno ostrih zuba. Bio sam strašno ponosan na sebe kako sam to smislio, jako originalno… a onda Miyazaki par godina kasnije napravi nesto skoro identično. Prestao sam da crtam jer nisam želeo da menjam sve te table na kojima se tumor mutant pojavljuje, a nisam mogao da zamislim da bi mi iko poverovao da sam ja tako specificno čudoviste smislio pre genijalnog Japanca. Ipak sam nastavio nakon par godina jer nisam mogao da podnesem da ne završim nešto u šta sam već uložio toliko vremena i energije i konačno 2019. priveo stvar kraju. Prvobitna ideja je bila da strip objavim digitalno na internetu ali sam na insistiranje prijatelja Joosta Baardmana pokazao “Zeca” izdavačkoj kući Scratch u Amsterdamu, a oni ga na moje ogromno zaprepašćenje objavili.

Kako je došlo do saradnje sa izdavačkom kućom Besna Kobila?

Gorepomenuti Nenad Cvetičanin je jedan od mojih prijatelja sa kojima razmenjujem informacije o stvarima kojima se bavimo. Poslao sam mu digitalnu kopiju “Zeca” koju je on onda pokazao svom kućnom prijatelju i ocu dece koja sa Nenadovom idu u istu školu. Ispostavilo se, na moje besomučno oduševljenje, da je taj prijatelj bio Igor Kordej (konačno jedna lepa i vesela koincidencija) koji je onda strip pokazao Goranu Lakićeviću, a ovaj resio da ga objavi u Srbiji. Meni je bilo veoma važno da se strip objavi i u Srbiji, a činjenica da se to desilo preko jednog od mojih najboljih prijatelja i jednog od mojih najvećih uzora će me još dugo snabdevati serotoninom.

Da li ste zadovoljni domaćim izdanjem Zeca i reakcijom publike?

“Zeca” u izdanju Besne Kobile nažalost još nisam video ali sam siguran da je profesionalno opremljen kao i ostala izdanja ove izdavacke kuce. Reakciju publike mi je još uvek teško proceniti s obzirom da je strip nedavno izašao, to će Goran bolje znati da vam kaže.

O Vama se može naći podatak da Vam je cilj da stvorite najmanje po jedno umetničko delo u svakoj umetničkoj formi. Kako se stvaranje stripa razlikuje od drugih umetničkih formi i koje su to forme umetnosti u kojima stvarate svoja dela?

Ja sam i počeo sa tim zivotnim projektom tokom studija konceptualne umetnosti na Rietveld akademiji jer mi se tamo polako iskristalisalo saznanje da je svakoj formi umetnosti moguće pristupiti na isti način – svaka ima svoje specificnosti ali se isto tako svaka sastoji iz kompozicije proizašle iz neke bazične ideje. Kompetentan vizualni umetnik može svoj pristup primeniti i na muziku i književnost, sve dok shvata da se nedostatak formalnog obrazovanja u tim formama od hendikepa može pretvoriti u prednost. Strip dakle radim potpuno isto kao sto pišem, vajam, dizajniram, fotografisem i komponujem muziku – haos i improvizaciju polako dovodim u čvrstu, stabilnu formu. Koga zanima da vidi i cuje neke od tih radova, dobrodošao je na mom vebsajtu sashajovanovich.com.

Pročitajte: Dušan Mladenović: Poskupljenje ili kraj stripa na kioscima

Gde je prema Vašem mišljenju mesto strip umetnosti u odnosu na ostale (ovo je lično pitanje, samo za Vas i Vašu dušu)?

Strip je jedna od najstarijih umetničkih formi, pripovedanje u slikama se koristi već stotinama hiljada godina. Opisi lova na zidovima pećina, hijeroglifska obećanja zagrobnog života starih Egipćana, životi svetaca na crkvenim freskama – sve su to bile sekvence slika koje pričaju priču i sve su deo neke duboke i davne potrebe čovečanstva, ali iznad svega, meni je strip nešto što me raduje, zabavlja i što volim da citam uz čašicu nečega dok napolju pada kiša.

Kako gledate na strip scenu u Srbiji, možete li je uporediti sa scenom u zemlji u kojoj živite?

Ja imam jednu čudnu naviku da kad se bavim radom u nekoj od grana umetnosti tu umetnost potpuno ignorišem kao posmatrač/slušalac/čitalac… tako da stvarno jedva da imam pojma šta se dešava kako na svetskoj tako i na srpskoj strip sceni. Nameravam da u najskorije vreme popunim tu rupu u znanju.

Šta je globalno najveći nedostatak strip umetnosti u društvima prema Vašem mišljenju, a šta najveća prednost?

Nisam siguran kako da odgovorim na ovo pitanje. Mislim, iskreno, da ni jedna umetnost, koliko god angažovana bila, ne može da promeni ista u funkcionisanju društva jer po mom mišljenju to i nije svrha umetnosti.

Da li biste nam kazali na čemu sada radite i da li biste otkrili čitaocima našeg portala nešto na čemu sada radite?

Upravo sam završio rad na albumu pod naslovom “Trkac 1” koji bi u Holandiji trebalo da bude objavljen u aprilu ili maju ove godine. U “Zecu” se negde pred kraj pojavljuju Trkaci, žive priče koje objedinjuju bića i stvari koji su u specijalnom odnosu. Neki od Trkaca su inficirani parazitskim božanstvima koje Izbrisivač eliminise kroz proces specifican za svaku priču i svaka će biti jedan album. Ova priča se desava u Nišu 1933. godine, Izbrisivač je lokalni advokat Stevan Apostolovic koji se brine o svojim akvarijumskim ribicama, ide na lekcije kineskog žičanog instrumenta po imenu juekin, brani na sudu kočijaša optuženog za ubistvo i strpljivo radi na eliminaciji parazitskog boga.

POGLEDAJTE I OVO: