“Ubica sa Zelene reke” – Priča o najpoznatijem američkom serijskom ubici

Prikaz stripa “Ubica sa Zelene reke” Džefa Džensena i crtača Džonatana Kejsa u izdanju Makonda

Za one koji možda nisu upoznati sa slučajem ubice sa Zelene reke, priča se dešava u predgrađu Sijetla u Vašingtonu gde serijski ubica targetira mlade prostitutke. Ovi zločini se odvijaju skoro dve decenije tokom 80-ih i 90-ih, a za to vreme je ime počinioca ostajalo nepoznato. Tek kada je DNK tehnologija uznapredovala dovoljno i konačno dala detektivima forenzičke dokaze protiv Gerija Leona Ridžveja, četrdeset osam slučajeva ubistava je završeno. Ridžvejovi advokati nagodili su se s tužilaštvom, tako da je izbegao smrtnu kaznu, dobio je doživotnu robiju bez prava na pomilovanje, a za uzvrat je priznao krivicu i pomoći će da se pronađu još četiri tela. Inače, ovo je prvi slučaj da je jedan serijski ubica priznao krivicu.

Teško je pisati krimić prema istinitim događajima iz razloga što se kraj uglavnom zna. Prethodno poznavanje činjenica o nekom poznatom zločinu moglo bi uništiti svaki osećaj iščekivanja u čitanju prepričavanja tih događaja. Na sreću, autor Džef Džensen se dobro nosi sa ovom problematikom.

Priča stripa “Ubica sa Zelene reke” počinje 1965. Šestogodišnji dečak se igra napolju kada mu prilazi adolescent. Adolescent kaže dečaku da mora da bude oprezan kada igra tako sam van kuće. Tinejdžer takođe upozorava mlađeg dečaka da obližnji autoput jer on ”dovodi mnogo loših ljudi u to područje”. Ispostavilo se da je njegovo upozorenje istinito jer će kasnije da ubode dečaka nožem priznajući da je to uradio jer je želeo da zna kakav je osećaj ubiti nekoga. Jasno je da je u pitanju ubica i događaj koji će obeležiti njegovo uranjanje u kasnije mračne porive.

Priča se zatim seli u mladost detektiva Toma Džensena, inače oca autora ovog stripa, i njegov put do toga kako je postao detektiv, kako je oformljena radna grupa koja će istraživati ubistva prostitutki i kako je Tom Džensen počeo da radi na slučaju na kome će provesti skoro celu detektivsku karijeru.

Džef Džensen nam donosi krajnje insajderski prikaz zločina najplodnijeg serijskog ubice u Americi. Fokus je uglavnom na detektivu Džensenu i njegovom nastojanju da donese pravdu Ridžvejovim žrtvama. Tempo je uglavnom brz, a scenarista baca čitaoce napred i nazad kroz godine.

Pročitajte: „Elrik“ – Dekadencija i njeni koreni

Ima mnogo zanimljivih rešenja u pripovedanju. Npr. scene ubistava i nasilja nisu prikazane ni u jednom momentu, a opet njihov uticaj je snažan i odjekuje samo na osnovu prikazanih leševa žrtava na fotografijama. Ridžvej jeste psihopata sa više žrtava nego bilo koji drugi serijski ubica u Americi, ali u ovom stripu on se pojavljuje tek na samom kraju slučaja. 2001. godine kada je pomoću napredne DNK tehnologije on izdvojen kao glavni osumnjičeni. U tim momentima Ridžvej je samo tužni, sredovečni čovek koji pokušava da bude od pomoći detektivima koji ga intervjuišu. Pomalo je zbunjen, pa čak i ranjiv i retko odiše nečim što bi predstavljalo pretnju. Stidljivo se šali sa drugim detektivima i pokušava da se sprijatelji sa njima čak i dok opisuje svoja ubistva i lokacije gde je zakopavao svoje žrtve kako bi se nagodio da dobije samo doživotnu robiju.

Još jedan aspekt koji scenarista ovog stripa uspeha dobro da uhvati je uticaj ovakvih događaja na javno mnjenje. Narod Sijetla živi u strahu i to ih navodi da neprestano zovu policiju prijavljujući gotovo svakog sumnjivog za koga smatraju da bi mogao biti ubica sa Zelene reke. To takođe opisuje i poteškoće sa kojima se detektivi dodatno bore, a to su stalni pritisci naroda koji ih kako godine prolaze targetira kao nekompetene i nesposobne. 

Najveća napetost dolazi na kraju kada se detektiv Džensen u ispitivanju koje je trajalo 188 dana suočava sa Gerijem Ridžvejom. Scenarista u ovim momentima pokušava da se bavi razlozima zvog kojih je Ridžvej počinio one gnusne zločine. Te odgovore nikada nije dobio ni njegov otac, detektiv Džensen, a možda Ridžvej nije ni bio u stanju da ih da i to je momenat koji donosi frustrirajući završetak ovoj priči, završetak koji u stomaku čitaoca ostavlja teskobnu prazninu.

Oštar, mininalistički stil Džonatana Kejsa veoma dobro ide uz jednu ovakvu priču. Njegov crtež u mnogim segmentima osnažuje efekat priče. Crtež je crno-beo iz razloga jer se Kejs ne fokusira na boje ili detalje, već na emocije ljudi koji su uključeni u ovaj slučaj. Likovi su prepoznatljivi i uglađeni, i uprkos tome što se priča proteže kroz pet decenija, a Kejs crta minimalistički, uvek se zna ko je ko. 

“Ubica sa Zelene reke” je jedan sjajan strip koji nam daje intiman uvid u dešavanja i um ubice, kao i uvid u uticaj koji je ovaj slučaj imao na sve ljude koji su radili na njemu. Ovakvi događaji su veliki jer u velikoj meri obeležavaju živote ljudi zauvek. Slučaj ubice sa Zelene reke zauvek je obeležio život detektiva Džensena i to je uticalo na to da njegov sin mnogo godina kasnije ispriča ovu priču ‘iz prve ruke’ na jedan surov, iskren i teskoban način.

2012. godine strip “Ubica sa Zelene reke” nagrađen je Ajznerovom nagradom za najbolje delo bazirano na istinitom događaju. Ovaj strip je za domaće tržište objavila izdavačka kuća Makondo početkom 2022. godine u tvrdokoričenom izdanju formata 175x245mm.