“Gjo” – Đunđi Ito po drugi put među Srbima

„Najstariji i najjači čovekov osećaj je strah od nepoznatog.“
H.F.Lavkraft

“Gjo” – Đunđi Ito po drugi put među Srbima

Japanski strip je verovatno najslabije zastupljen na balkanskoj izdavačkoj sceni. Retki su bili uplivi mange štampane na nekom od južnoslovenskih jezika sve do Darkvudovog proboja uglavnom šonenima kojima se privlači uglavnom mlađa publika kod koje je ova škola stripa sve popularnija. gjo

Međutim, svet mangi krije vrlo verovatno najveći dijapazon raznolikosti u žanrovima i prilagođenosti ukusima. Ipak, jako mali broj seinena je našao put do domaćih čitalaca.

Đunđi Ito, japanski mangaka, je majstor u pripovedanju horora kroz reč i sliku. Iako poznat poznavaocima mange i horora kao žanra, Japanac je domaćoj publici predstavljen tek 2013. i to Uzumakijem koji je Darkvud izdao u tri tankobona.

Prilika da ovdašnji ljubitelji dođu do izdanja na maternjem jeziku je bila sjajna ali, što je još važnije, otvorena su vrata mnogim stripofilima da se upuste u neotkrivene predele devete umetnosti.

Može se reći da je cilj ostvaren. Priča o gradu koji opsedaju spirale se dobro primila i ostavila čitaoce gladnim za još uvrnutih, jezivih i bolesnih scena iz Itove kuhinje. Drugu porciju smo dobili tek ove godine u vidu njegovog, posle već pomenutog Uzumakija, najpopularnijeg dela. U striparnice je stigao Gjo.

Priča mange Gjo se čitaocu servira preko mladog ljubavnog para Tadašija i Kaori. Njih dvoje provode odmor u vikendici Tadašijevog ujaka na Okinavi. Posle jednog dana na moru u vikendici Kaori i Tadaši počnu da osećaju nepodnošljiv smrad koji naročito izluđuje preterano senzitivnu Kaori. Kao nosilac tog zadaha ispostaviće se riba kojoj kao da su izrasle škorpijaste noge i koja se na njima uvukla u kuću.

This slideshow requires JavaScript.

Ubrzo saznaju da ta riba nije jedina i da iz mora počinju da izlaze jata hodajućih riba među kojima su i ajkule koje napadaju stanovnike Okinave.

Situacija se brzo komplikuje i ubrzo zahvata celu zemlju, ali to je samo početak. Čini se da Tadašijev ujak zna nešto više o fenomenu, ali njegove reči ne treba uzimati kao dogmu, kao ni objašnjenja koja će biti ponuđena dalje niz narativ.

Pročitajte: Đunđi Ito i njegove najstrašnije mange

Gjo udara čitaoca svim oružjima poznatim hororu u književnosti. Mešavina telesnog, psihološkog i kosmičkog horora sa neverovatno veštim stvaranjem tenzije u atmosferi i tempom u radnji koji čitaocu ne dozvoljava predah od užasa kojima je svedočio na prethodnoj strani. Ito i ovde majstorski stvara pritisak u radnji postavljajući vrhunac svakog segmenta ili šokantan prizor tako da ne može biti uočen na onim stranama koje do njega vode već je sam šok uvek ostavljen za okretanje strane.

Ito ne pokušava da svesno nametne bilo kakvu metaforu, već pušta podsvest da luduje i igra se svojim maštarijama stvarajući od njih užase koji se mogu tumačiti na bezbroj načina. On golica i provocira, tera na razmišljanje tako što ne otkriva i ne objašnjava. Pušta da se onaj koji okreće strane zanese i otuđi od sveta u kome fizički postoji i sam isplete svoju priču oko umetnikove. Tako pokazuje da je jedan od najvernijih sledbenika velikog Lavkrafta, a možda i njegova produžena ruka u sadašnjosti.

Itu likovi, kao uostalom i Lavkraftu, služe tek kao nosači priče. Nema nekog preteranog udubljivanja u njihove vrline, mane, konstrukcije ličnosti, motivacije, moralni kompas. Oni su tu i tek po kojim veštim i suptilnim manevrom Ito nam saopštava kakvi su oni zapravo i kakve reakcije se od njih traže. Tako u Gjou servira Tadašija kao požrtvovanog protagonistu dostojnog praćenja kroz ludilo koje je isplivalo iz nedokučivih dubina, tako što uz njega postavlja živčanu i iritantnu Kaori. Ipak, Tadeši je i takvu bezuslovno voli i ne namerava da je ikad napusti. Ta njegova ljubav je jedino što ćemo o njegovoj ličnosti saznati dok sa njim jezdimo po krugovima još jednog Itovog pakla.

Taj pakao je mangaka oslikao izuzetno sugestivnim stilom koji ne štedi na detaljima kada se prikazuje neka grozota, abominacija prirode i zdravog razuma. Ovo je definitivno jedan od onih stripova u kojima je crtež bitniji za priču od sadržaja u balončićima jer se potencira na stvarima koje su neiskazive jezičkim konstrukcijama čak i jezika preciznog kao što je japanski.

Na kraju drugog tankobona se nalaze dva dodatna poglavlja koja zapravo i nemaju veze sa radnjom Gjoa. “Tužna priča glavnog stuba” i “Misterija raseda Amigara” se prostiru na malom broju strana, ali imaju efektivnost koja ih stavlja u isti rang sa glavnom pričom.

Autor: Nikola Tasković

POGLEDAJTE I OVO: 

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of