Zašto Nindža Kornjače imaju maske različitih boja?
Kada su se Nindža Kornjače prvi put pojavile 1984. godine u stripu scenariste Pitera Lerda i Kevina Istmana, sve četiri kornjače su nosile crvene maske.
Danas čak i ljudi koji nisu fanovi Nindža Kornjača znaju da Leonardo nosi plavu, Rafaelo crvenu, Donatelo ljubičastu, a Mikelanđelo narandžastu masku. Jedino po čemu je publika nekada mogla da razlikuje Nindža Kornjače bilo je oružje kojim se služe. Stripovi o njima bili su štampani crno-belo. Kako je zapravo došlo do toga da kornjače dobiju maske različitih boja?
Sam scenarista Piter Lerd je 2012. otkrio da tu odluku nisu doneli on i Kevin Istman, već je to bila proizvoljna odluka kako bi se kornjače lakše razlikovale jedna od druge.
Pročitajte: Ko je Starro, negativac iz novog The Suicide Squad filma?
,,Sećam se ovoga da nije bilo posebne rasprave o tome koja bi kornjača trebalo da dobije koju boju zbog toga kako se boja slagala sa njihovom ličnošću ili šta već”, istakao je Lerd. “MOŽDA je bilo nekih rasprava o tome u Playmates-u i/ili studiju Freda Vulfa, ali ne sećam se.” Playmates je bila kompanija iza izuzetno uspešne linije igračaka Nindža Kornjača koje su naizgled bile sveprisutne u ranim i srednjim devedesetim, a Fred Vulf je čovek iza jednako popularnog originalnog crtanog filma koji se emitovao od 1987-1996. Obojene bandane pojavljivale bi se u TMNT igranim i animiranim filmovima i retroaktivno ušle u strip, ali što se Lerda tiče, promene nisu bile od prevelikog značaja: „Iskreno, bio bih srećan da su sve kornjače ostale sa cvrenim bandanama, ali takođe vidim vrednost toga da svaka od njih ima posebnu boju.”
Tako su Nindža Kornjače zahvaljujući animiranoj seriji i liniji igračaka po prvi put predstavljene publici sa maskama različitih boja, ali to nije bila jedina promena u odnosu na stripove.
Dok su originalni stripovi bili mračni i namenjeni starijoj publici, puni smrti likova i mračnih tonova, animirana serija je bila namenjena deci i predstavila veselu grupu mutantskih tinejdžera kornjača koje vole picu i to se znatno razlikovalo od onog prethodno viđenog u stripovima. Lerd i Istman su bili zadovoljni tom promenom tona, shvativši da su njihovi likovi stekli dve različite grupe obožavaoca, jednu stariju i jednu mlađu. Zato su nastavili da zadovoljavaju prve sa svojim mračnim i nasilnim pričama iz stripova, dopuštajući crtanim filmovima i igračkama da zadovolje drugu grupu. Uprkos ogromnoj razlici i promenama, znali su da među publikom ima dovoljno mesta za obe iteracije.
POGLEDAJTE I OVO:
