“Snowpiercer: Terminus” – Šta je na kraju šina?
Šta se rađa u sudaru težnje čovečanstva ka samouništenju i praiskonskog nagona za preživljavanjem? Kakvo društvo ima šansu da preživi kada se dođe na kraj svih puteva?
Na krilima Lobove orvelovske naučnofantastične sage o vozu spasiocu iz osamdesetih čovečanstva, krajem prošlog veka Legran kreira dvodelni nastavak “Snowpiercer: Terminus” koji priču modernizuje i prilagođava kritikovanju društva na prekretnici velikih cifara. Korejski reditelj Bon Džun-Ho shvata potencijal i svojom filmskom verzijom uvodi Ledolomca u dvadeset prvi vek.
Godine 2015. (samo dve godine posle premijere filma) crtač Lobovog i Legranovog stripa, Žan-Mark Rošet, udružuje se sa Olivijeom Bokeom u stvaranju još jedne stanice u voznom redu Snowpiercera. Terminus je ugledao svetlost dana.
Zemlja je okovana ledom i život na njoj je moguć samo na samoodržavajućim vozovima koji neprestano krstare. Verovalo se, u početku, da postoji samo jedan da bi se kasnije utvrdilo i postojanje drugog. Većeg i jačeg. Na tom naprednijem čudu na šinama svoje avanture proživljavaju Puđ i Val. Glavne uzdanice onoga za šta se veruje da je poslednji izdanak čovečanstva.
Posle serije prevrata i političkih igara, istraživač Puđ dolazi u posed moći odlučivanja o sudbini voza. Kada njihovi prijemnici uhvate nepoznati radio signal preko zaleđenog okeana, Puđ nameće odluku da je dosta bilo životarenja i da je vreme da se krene na sve ili ništa.
POVEZANO: Snowpiercer – Poslednje uporište civilizacije
Put do misterioznog signala, do muzike koja dolazi odnekuda, dolazi do pobuna. Strada mnogo ljudi iz zadnjih vagona, a i sami vagoni nestaju u belini. Sve to da bi se na kraju otkrilo da je signal automatski i da nema oaze koja bi prihvatila putnike.
Tu nas je 2000. godine ostavio Legran, a petnaest godina kasnije Boke započinje istim trenutkom.
Nije kraj. Ima nade jer radio koji je toliko dugo emitovao muziku, mora odnekuda dobijati energiju. Puđ i njegov tim istraživača nastavlja dalje dok u vozu kulminira pobuna predvođena prvom izabranom predsednicom Lorom Luis.
I dok predsednična klika čini poslednje napore da se probije u lokomotivu, negde ispod zemlje se javlja Puđ. Istraživači su otkrili železničku stanicu za Ledolomce. Stanicu koja u sebi krije grad Terminus, pribežište kome su se nadali. Ili nešto drugo?
Prethodni delovi sage su bili snažni kritičari društva i nosili političke poruke aktuelne za vreme u kojima su nastajali. Činili su to na suptilne načine sa puno metafora i prenesenih značenja uz davanje izuzetnog intelektualnog stimulansa. Terminus nije ništa drugačiji po tim pitanjima.
Boke se igra sistemima koji počivaju na demokratiji, komunizmu i monarhijama kritikujući njihovu srž kroz izvitoperene verzije korumpirane i zloupotrebljene na najgori mogući način. Udara i po idolopoklonstvu vezanom za moćne korporacije što prati pojedinim teološkim momentima koji se najviše ogledaju u likovima Puđa i Val.
Brojna pitanja se postavljaju, ali na tako malo njih se dobija konkretan odgovor što je jedna od glavnih karakteristika remek-dela – pustiti da se snovi razviju iz ideje. Intelektualni stimulans kao temelj najkvalitetnije fikcije.
Dijalozi su gotovo minimalistički i ukomponovani u brzu i efektnu radnju tako da deluje prirodno da likovi kroz malo reči kažu tačno onoliko koliko je potrebno.
Rošet ostaje veran svom stilu iz „Istraživača“ i „Prelaska“. Mračan, distopijski idealno atmosferičan. Svojim prljavim crtežom odlično pokazuje turobnost, mučnost i psihičku bolest koja treperi u vazduhu. Njegovi kadrovi dišu, preko njih se brzo prelazi, ali paradoksalno, u isto vreme stvaraju klaustrofobiju i možda je baš to razlog zašto prsti brzo lete da okrenu novu stranicu.
Terminus u mekim i tvrdim koricama, na srpskom objavljuju udruženim snagama Makondo i Urban reads.
Autor: Nikola Tasković
POGLEDAJTE I OVO:
