„Izgubljene stvari“ – Kad Dylan postane klijent sebi samome
Oprostili smo se od Stana, a Điđi Kavenago je kao novi naslovničar startovao izuzetno osvežavajućom, digitalnom tehnikom slikanja i začepio usta svih skeptika.
Dylan Dog – Izgubljene stvari, 154. broj u izdanju Veselog Četvrtka i 363. broj u Italiji nam dolazi napisan od strane Paole Barbato, a nacrtao ga je veliki majstor Đovani Fregijeri.
Iskusni duo nam daje priču u klasičnom stilu, vraćajući nas atmosferi koja je od Dylana napravila fenomen. Barbatova, u cilju da nam pruži jednu od najlepših priča o Dylanu, koristi stare trikove – lični zaplet. Dylan će sav horor i užas ovaj put osetiti na svojoj koži. U istoriji Dylana, nismo mnogo puta imali prilike da vidimo deo njegove prošlosti. Vraćajući ga u jedan deo njegovog detinjstva provedenog kod bake i deke u Krosgejtu, Barbatova nam prikazuje portret malog Dylana koji je introvertan.
Dylan trpi posledice jakog psihofizičkog stresa. Muče ga halucinacije i noćne more u kojima su njegovi imaginarni prijatelji iz detinjstva. Tenziju nabija tanka granica između stvarnog i imaginarnog, između onog što Dylan sanja i onog što je opipljivo, ispraćena noćnim morama i potragom za unutrašnjim odgovorima. U ovoj priči nema slučaja na kome radi, zato što je Dylan klijent samome sebi i on mora da se suoči sa delom svoje prošlosti u potrazi za izgubljenim sećanjima.
Istovremeno dok Dylana muče halucinacije, na drugoj strani se odvija akcija gde novi, kreativni ubica donosi svojim, odabranim žrtvama užasne smrti. Ubistva istovremeno istražuju Karpenter i Ranija Rakim sa jedne, kao i penzionisani Blok sa druge strane. Zanimljiva je dinamika između novog i starog inspektora, Bloka i Karpentera. Oni predstavljaju uspešnu dihotomiju jedan drugom. Bivši inspektor je mnogo više empatičan i mekan za razliku od njegove grube zamene. A balans između njih dvojice pravi Ranija Rakim.
POVEZANO: Ranija Rakim – Dilanov san, anđeo čuvar i žena koju ne može da ima…
Između grubosti i nežnosti, mašte i logike, Barbatova gradi priču vrlo stabilno do samog kraja konzistentno, sa atmosferom nesigurnosti i nepredvidivosti. Njena priča pokazuje na njenu sklonost ka psihologiji i ukazuje na krhkost ljudskog uma. Međutim, kada priča „Izgubljene stvari“ doživi epilog, javlja se problematika antagoniste. Kada se Dylanove noćne more konačno ukrste sa slučajem koji istražuju policija i Blok, dobijamo vrlo zanimljivog negativca ove epizode. Ovo nije loša priča, niti loš rasplet, već je antagonista malo verodostojan i neobrađen u detaljima koji bi ga bolje ukomponovali sa prethodnim činovima priče.
Fregijeri mudro koristi miks stilova kako bi razgraničio snove i stvarnost. Način na koji on koristi crnu u klaustrofobičnim scenama su samo dokaz koliko dobro zna svoj posao i zašto je jedan od najproduktivnijih crtača Dylana Doga. Njegova vizuelna snaga je idealna da nadogradi scenario Barbatove.
Kao što rekosmo, „Izgubljene stvari“ će sjajnom i konzistentnom atmosferom podsetiti čitaoce na neke dobre, stare epizode iz vremena kada je Dylan osvajao čitaoce. Ovo je priča u kojoj su svi krivi i nema mesta za iskupljenje bilo koga, pa možda čak ni Dylana.
