(Crvena) Zvezda slovenačkog stripa

ili, Kako je stripovski Beograd dočekao Sitarovu izložbu juna 2023. godine

Ves svet je bil v meni; in dam mu vso svojo lepoto in ga ustvarim iznova. – Ivan Cankar, Stranci

Desi se nekad da SKC nije SKC. Preciznije, da SKC u Beogradu nije tamo gde je uvek bio, nego da ima ispostavu zavučenu negde u zabitima Novog Beograda (tačnije, kod Studenjaka) i da je dolazak do njega avantura sam po sebi. Znam to iz ličnog iskustva, jer sam na poziv jednog autora da dođem u četvrtak na izložbu na jedvite jade uspeo da nađem dotično zdanje – nedelju dana pre nego što je izložba trebalo da se otvori.

Šta da vam kažem, godine ubijaju.

Pročitajte: PROJECT NECROBIOS: Destroying the destroyer

No, došao je pravi četvrtak, 22. jun 2023. godine. Premda ovo neće biti prvi put da je Iztok Sitar u Beogradu (bio je on nebrojeno mnogo puta, i uvek mu se rado vraća), zasigurno je prvi sa izložbom na lokaciji koju, izgleda, niko nije uspeo isprva da nađe. Lep je taj osećaj kad nisi sam u svojim mukama.

Elem, postavljena izložba „Iztok sitar: Ilustracije i strip“ je ugledala svetlost dana, i biće otvorena do 14. jula, pa ko voli nek izvoli. Probrani narod je već izvolio upravo tog četvrtka, na nepojmljivi vrelac. „Kod nas je i prohladno,“ veli Iztok, „a ovde udari neka vrućina, bogme…“

Iztoka sam spazio s leđa. Naravno da me je odmah ponudio alkoholom, ali pošto imam tehničke smetnje, morao sam da ga odbijem. Tik do njega Milan Mišić, stari poznanik (premda mlađi kolega po kadru) i oran da vodi razgovor. Reč je bila o jednom makedonskom autoru koji je pogubljeniji od Alchajmerove bolesti pomešane s amnezijom i disocijativnim poremećajima, umetnik vizantijskog kova koji i dan-danas putuje na festivale sa ojađenim koferčetom bez točkova (ko razume, shvatiće).

Naravno, ispostaviće se da njih dvojica nisu jedini strip autori na ovom skupu. Isprva nisam bio siguran, ali tokom samog događaja se samo po sebi utvrdilo – Darko Perović je bitisao na izložbi, i čak je podelio par lepih reči o svom slovenačkom prijatelju. Par parova reči je podelio i Miki Pješčić, zvanično kao organizator pred SKC-om, a i nezvanično kao podjednako prijateljski blizak Sitaru.

I nije jedini. Kao poručeni, nizali su se autori jedan za drugim. Prvo iz izložbene prostorije izađe Žika Tamburić, čovek odgovoran za izdavanje „Dnevnika Ane Tank“ na srpskom (preporučujem nabavku) i na engleskom (takođe preporučujem nabavku). Nedugo potom, vazda nasmejan Joca Ukropina ulete kroz vrata, a nije dugo trebalo da se materijalizuju ni Ivan Šainović, kao i poznanik mu i podjenako kvalitetan crtač Bora Grbić. Pride, sa kojim minutom okašnjenja, i Aleksa Gajić se pojavio, negde posred Mikijevog izlaganja o učinku Sitara na polju stripa. Bilo je tu još ljudi koje, nažalost, ne poznajem lično (jedna od prisutnih osoba je bila i Marija Ristić, istoričarka umetnosti, kustoskinja i osoba čiju fascinaciju prema mitologiji delim, izgleda), ali koji su imali dobre volje da ispoštuju Iztoka.

Istu dobru volju sam i ja imao. Naposletku, ipak me je pozvao.

Sama izložba je bila skromna samo u broju posetilaca, nikako u kvalitetu. Ljudi su imali priliku da vide em Iztokove table stripa (konkretno „Anu Tank“), em ilustracije odrađene za različite prilike, pa i različite klijente. Bilo je malo i reči o samom autoru. Recimo, Žika je otkrio kako se kod Sitarovih tabli ne nalaze graničnici, odnosno belina u pozadini. Pritom, niti jedan filakter se ne dodiruje – oni efektivno služe kao belina u stripovim. Naravno, dodao je i storiju o famoznom vojničkom pasulju, a sudeći po reakcijama prisutnih, nisam jedini kome je voda pavlovljevski pošla na usta. Miki je pričao o Sitarevoj „ilustrovanoj biografiji“, zapravo monografiji koja sadrži selekciju njegovih dela, te kompletnu biografiju i bibliografiju. „Hoćeš li pisati o njoj?“ Ovo pitanje je usledilo malo pre nego što me je predstavio svojim prijateljicama. Moraću da te razočaram, Iztoče; budući da se navodim u samoj knjizi, imenom i prezimenom, ne mogu da je recenziram, čisto zarad izbegavanja konflkta interesa. Ali jednu stvar mogu da uradim – preporuka ide svima da ovu monografiju pročitate. Dvojezična je, na slovenačkom i engleskom, zove se „Pod rdečo zvezdo/Under the Red Star“, izuzetno je kvalitetno ištampana, sadrži neopisivo odličan materijal i može da se nabavi direktno od autora. Ali ono što je meni najviše privuklo pažnju jeste bibliografija – tek sam ovde zapravo dobio uvid u aktivnosti Iztoka Sitara na polju slovenačkog stripa. Znao sam da je aktivan i da jako često piše eseje, prozu i stručne knjige o stripu, ali u ovim količinama?! Pa to je stvarno za svaku pohvalu! Ne vredi, moram malo da udarim gas da ga prestignem.

No, da se vratimo na izložbu. Posle Mikija i Žike, Darko je dao svojih par crtica. Ako se ne varam, naglasio je da želi Iztokove radove, kao radove autora iz Evropske Unije, da vidi u zemljama van Srbije i regiona. Drugim rečima, pomenuo je da Iztokov rad zaslužuje da vidi što je više ljudi moguće širom Evrope.

Sam Iztok se na to nadovezao, naglašavajući da su njegovi radovi zapravo izlazili na švedskom. Ako na to dodamo srpski (tj. srpskohrvatski) i engleski, vidimo da je Sitar pokriven sa barem tri jezika koji bez potrebe za naknadnim prevodom razumeju dva poveća regiona (Balkan i Skandinavija) i otprilike par milijardi ljudi širom sveta. Naravno, za prevod na engleski odgovoran je upravo Žika, što dodatno naglašava do koje mere su se ova dva sabrata po stripu razumela.

Sitar je pomalo pričao i o budućim planovima. Da ne dužim priču previše, jedan od njih se tiče albuma gde adaptira priče savremenih slovenačkih spisateljica. Ako sve bude bilo kako treba, već najesen očekujemo album. U suprotnom. 2024. će biti berićetna godina za ljubitelje slovenačkog autorskog stripa. E sad, drugi plan je tizovanje novog projekta na ex-yu jeziku. Naravno, ja otprilike nazirem o čemu je reč, ali nikom ne širim. Naposletku, treba se oko nečega i iznenaditi.

Zatvaranje izložbe je videlo gro društva kako odlazi ka kafančetu, a Žiku i autora ovog teksta kako hvataju prevoz za kući. Nakon par toplih pozdrava, čeoni čovek „Modesty Stripova“ je nastavio vožnju gradskim prevozom do kuće, dok je spisatelj koga na vašu nesreću trenutno čitate svratio do marketa da obavi neke svakodnevne stvari. Kako god se okrene, svakodnevnica nam ne gine. Ali zato je lepo odvojiti par trenutaka sa strane i ispoštovati umetnost na pravi način. Prema tome, samo mogu da kažem da jedva čekam neku narednu Iztokovu izložbu, ili neko novo štampano izdanje. I ne, ne planiram da batalim druženje sa ovim čovekom dok mi ne spremi taj famozni pasulj na još famoznijim piknicima koje organizuje, a o kojima mi je Bernard Kolle tako entuzijastično pričao. Ima vremena i za to, mladi smo.

Autor: Ivan Veljković