Sara i Ana Živković: U stripovima volimo da prikazujemo mentalno stanje ljudi

Razgovor sa Sarom i Anom Živković za Strip Blog

Njih dve su sestre bliznakinje i na projektima rade zajedno. Iako imaju različite stilove u svojim pojedinačnim ilustracijama, kada udruže rad na nekom od projekata poput stripa “MU” veoma se trude da rade ujednačeno kako se njihove razlike ne bi poznale.

Pročitajte: Dragana Radanović: U svojim radovima ispitujem stereotipe, norme i svakodnevne teme

Strip Blog je imao tu čast da objavi upravo strip “MU”, a ove nedelje donosi i razgovor sa autorkama o njihovom radu, uzorima i težnjama, ambicijama.

Pre svega nam recite kako izgleda stvaranje jednog vašeg stripa, veoma je interesantno to što ste sestre, pa je zanimljivo znati da li zajedno pišete scenario, crtate i kolorišete ili je jedna bolja u jednom, a druga u drugom segmentu stvaranja priče?

Na skoro svemu radimo zajedno. Počevši od scenaria pa do crteža. Iako se razlikujemo u stilovima kada radimo odvojeno, želimo da se u stripu to ne vidi. Svaka ima svog lika kojeg razrađuje i crta. Delimo kadrove i svaka u potpunosti radi svoj kadar – od olovke preko tuša do akvarela. Naravno, ovaj način rada često nam zadaje i mnoge poteškoće jer koliko god da smo slične, toliko smo i različite. Pa tako, uvek pokušavamo da nađemo neko zajedničko rešenje. Ne bismo rekle da je jedna posebno bolja od druge u nečemu, ali jednostavno postoje segmenti koje jedna više voli od druge. Recimo, Sara uvek ispisuje tekst, dok Ana piše veći broj dijaloga.

Recite nam kako ste započele svoj umetnički rad u oblasti stripa, kako ste se zapravo opredelili za strip kao umetničku formu izražavanja?

Od malena smo crtale stripove. To je počelo iz želje da vizuelno ispričamo neke priče o kojima smo maštale. Želele smo da predstavimo neke svoje svetove i snove na potpuno naš način i nekako prirodno smo počele da crtamo stripove u kojima smo mi mogle da kreiramo apsolutno sve – likove, priče, svetove, dialoge.  Nikada nismo učile da crtamo u nekoj školi, niti smo znale kako da napišemo scenario.  To su većinom bili neki segmenti duge priče, koje nažalost nikada nismo završile. Međutim, iako potpuno samostalno i bez ikakvog znanja o stripu, 2017. godine smo odlučile da uradimo neki ozbiljan strip. To je bio ručno rađen strip o slovenskoj mitologiji (kojoj planiramo da se vratimo). Uradile smo tako skoro 100 strana tog stripa. I onda se dogodio momenat koji nam je promenio život – na Salonu stripa smo upoznale Vladu Vesovića kojem smo pokazale taj strip. Iako je strip bio loš, Vlada nas je pozvao da se pridružimo školi.  Vlada Vesović nam je pokazao jedan potpuno novi svet. Tako je sve počelo.

Ko su vam uzori u scenarističkom, ali i crtačkom smislu?

Konkretan uzor u scenarističkom smislu nemamo. Pišemo onako kako mi to osećamo. Kada govorimo o priči, volimo da se naši likovi bore svojom dušom, a ne svojim telom, te u našim stripovima nema mnogo tog direktnog sukoba između dva neprijatelja. Sukob je u samom čoveku. On se sukobi sam sa sobom. Što se crtanja tiče, uzor je definitivno Akira. Od kad smo otkrile Otomov svet, postao je neka vrsta inspiracije i stalnog pokretača. Možda se to ne vidi direktno, ali na neki način nam je uvek inspiracija. Pored toga, likovi su nam inspirisani većinom manga stilom. Možda ne postoji jedna manga konkretno koju bismo navele kao uzor, ali tu su svakako prisutni autori kao što su Obata Takeši, Terada Kacuja, a pomalo i Boići i Sakamoto Šinići. Što se kolora tiče, inspiraciju pronalazimo u delima poput Steamboy-a, a veliki uzori su i umetnici poput Bilala i Alekse Gajića.

Koje teme u stripovima obrađujete i zašto?

U stripovima volimo da prikazujemo mentalno stanje ljudi. Mislimo da je umetnost nešto što produbljuje ljudsku psihu i mentalno stanje. Želimo da nateramo ljude da razmišljaju, da osete, da saosete, da proniknu u nešto drugo – da li je to Miša kojeg detinjstvo i dalje proganja ili Ark koja se našla izgubljena u sopstvenoj duši – želimo da se čitaoci zapitaju.

Sve epizode stripa “MU無”: OVDE

Kako je poznato da idete u školu stripa, kako izgleda nastava u njoj, koliko se može naučiti praktično i šta se izučava iz teorije u školi stripa?

Pre svega, škola stripa daje ogromnu slobodu i to je ono što nam se najviše dopada. Možeš da radiš šta god te zanima, a profesor Vlada Vesović će uvek naći način da te inspiriše. Koliko i šta se može naučiti u školi zavisi od toga koliko se interesuješ. Mogućnosti su velike, radna atmosfera je dobra, i što je najbitnije, inspiracija je uvek prisutna.

Kažite nam, kao mlade autorke koje stvaraju stripove visokog kvaliteta što se svakako može videti po komentarima na našem sajtu, u recenzijama naših izdanja u kojima ste štampane, ali i na drugim sajtovima gde objavljuete svoje radove, da li imate ambijiju za štampanim izdanjima svojih stripova i da li ste kontaktirali sa nekim od izdavača?

Da, naravno da je ambicija za objavljivanjem stripova u štampanoj formi prisutna, a pogotovo zato što postoji izdavač koji je rad da nam pruži šansu i izda ga. Ipak je čitati strip u štampanoj formi potpuno drugačiji doživljaj. Pored toga, svi naši stripovi su rađeni rukom, tako da, mislimo da bi štampano izdanje moglo bar malo bolje da dočara kako zapravo izgledaju originalne table.

Na kakve prepreke sve nailaze mladi autori koji žele da objave neko svoje strip izdanje?

Najveći problem kada se govori o izdavanju fizičkog izdanja stripa jeste to što autor mora da ima gotov ceo album da bi se taj strip uopšte izdao. Nemamo izdanja koja bi mogla da se kupe na svakoj trafici i u kojima bi čitalac mogao svakog meseca da prati više priča koje izlaze po epizodama. Oni koji se bave stripom dobro znaju koliko je vremena potrebno da se uradi više od 40 strana stripa. Baš zbog toga, malo autora se odluči da radi duži strip jer zna da ćemu trebati mnogo vremena dok taj strip ne bude objavljen. Samim tim, ako nema objavljen strip koji bi neko mogao da pročita, on nema feedback od publike. Ne zna da li je vredno uložiti toliko vremena (i novca ako radi tradicionalno) u strip koji se možda neće čitati. Na kraju, postoji i mogućnost da ne uspe da ga završi i onda se svede na to kao da tih 25 tabli stripa koje je uradio nisu ni postojale, jer je priča nedovršena i ne postoji način da se objavi u nekom albumu. Tako, mislimo da bi dobro rešenje bilo popularizovati mesečna izdanja, umesto kompletnih, završenih stripova.

Da li vi vidite mogućnost zarade od stvaranja stripova u našoj zemlji i da li vas vuče inostranstvo?

Što se zarade od stripa u Srbiji tiče, slušale smo samo loše priče. Ne bismo volele da budemo mnoge optimistične, ali ni pesimistične. Kada bi se našao neki novi način plasiranja i reklamiranja koji bi približio strip mladima, možda nije nemoguće. Što se inostranstva tiče, privlači nas, ali ne zbog novca, već zbog želje iz detinjstva – volele bismo svoju umetnost da pokažemo u Japanu i sarađujemo sa japanskim autorima.

Kako umetnici moraju od nečega da žive, čime se vi bavite?

Kako se u današnjem svetu, zbog svoje brzine i praktičnosti, u poslu više ceni digitalna umetnost (koju nas dve za sada još ne praktikujemo), novac zarađujemo u drugim oblastima. Pošto smo obe master profesorke japanskog jezika, novac zarađujemo od te profesije.

Kako gledate na strip scenu u našoj zemlji i šta mislite da joj naviše fali?

Strip sceni u Srbiji nedostaje raznolikost i publika koja je otvorena da je prihvati. Strip treba da predstavi nešto novo, ali sa starim kvalitetom.  Mišljenja su uvek podeljena između mange i evropskog i američkog stripa. Zašto to razdvajanje? Naravno, sve je to do ukusa, ali treba prihvatiti nove struje, nove zamisli. Srbija je i dalje, čini nam se, veoma konzervativna po pitanju stripa. A to mladi ljudi (na koje treba sa se prenese kultura čitanja stripova) i te kako osećaju.  Osećaju da se stripovi koji su na tržištu ne plasiraju njima. Tako, mislimo da bi neki moderniji pristup i raznolikost tema mogla da vrati na noge srpsko tržište stripa.

Kako gledate na odnos strip izdavača, kritičara i teoretičara na mlade strip umetnike u Srbiji i kako mislite da se to može popraviti?

Kao i u prethodnom odgovoru, otvorenost kritičara, izdavača i teoretičara ka novim strujama i idejama je neophodna. Naravno, nije sve što je novo dobro. Štaviše. Mnoge nove stvari ne mogu da održe kvalitet starih remek- dela, ali verujemo da postoje nove stvari koje zaslužuju da budu prihvaćene i popularizovane.