Luiđiju Pikatu (1954-2023.) i Bojanu M. Đukiću (1956-2023)

13. mart 2021.

Put me je naneo van stana opet, mahom za uzimanje potrepština. Ali ne samo potrepština. Naime, pre vikenda mi je stigla poruka od Zdravka Kneževića gde me je zamolio da nađem par brojeva časopisa „Omaja“ koji mu fale. Veli, teško mogu da se nabave u BiH, preciznije RS, a ja srećom znao gde da ih pronađem, pa sam se tamo i uputio.

Listajući dotične „Omaje“, naleteo sam na strip Ane Milojković, u pojedinim krugovima poznatije kao Ognjena Omi. Trenutno, kao član Stripo-Tetki, aktivno radi na polju stripa i ilustracije, a skoro se pokazala i na projektu za 8. mart koji je uključivao ilustrovanje Helge, supruge Hogara Strašnog. U pitanju je bio odgovor na potez „Politikinog Zabavnika“ da proslavi 50-godišnjicu ovog strip serijala pozivom prominentnih srpskih ilustratora da vizuelno prikažu kreaciju Dika Brauna, a da pritom niti jedna autorka ženskog pola nije pozvana. Raspravu sam komotno izbegao (realno, ne volim te polne podele i obe strane mi se opasno penju na onu stvar), ali sam svakako nabavio primerak „Danas-a“, upravo zbog radova nekolicine autorki koje neizmerno poštujem, od kojih neke znam čak i već nekoliko godina.

Pročitajte: Decenija Komiksijade

No, natrag na Anu. Dakle, trenutno je Stripo-Tetka. Ali ja je pamtim i kada je bila Stripo-Sestra, pa i Stripo-Deva. Naime, pre uspešne karijere ilustratora okitila se podjednako uspešnom karijerom trbušne plesačice, a pre toga je obitavala na forumima vezanim za slovensku mitologiju. Otud i njen strip unutar „Omaje“. Iako je definitivno uznapredovala, nekako mi je draže da vidim ove starije radove. Izmami mi osmeh na lice i podseća me na naša prva druženja u Leskovcu, kad smo oboje bili znatno manje iskusni po pitanju kadra.

Pri nabavci „Omaja“, zaputio sam se ka „Laguni“ unutar Knez Mihajlove. Kreša nije tad bio u smeni, ali je svratio da srede neki istovar robe. Sutradan ga je čekao obilan posao u SKCu, na šta me je podsetio u našoj kratkoj interakciji. Obavezao sam se na prisustvo; naposletku, znao sam šta će me čekati.

Ono što nisam znao je da ću, po izlasku iz „Lagune“, da naletim na Igora Markovića. Čovek je taman svraćao da ostavi stripove, pa se porazgovarasmo nakratko. „Dakle, idemo na piće,“ veli on. „Kad reče, sad u sredu, 18h, „KC Grad“?“ „A? Aha, jeste, to sad u sredu! Gera, „Prokleti“!“ Hitri pozdravi, pa razlaz. Ne mogu a da ne maknem osmeh sa lica; ovo je treći put u manje od 30 dana da nalećem na ovog čoveka. Prvo se to desilo ispred striparnice „Alan Ford“, nešto malo pred sajam knjiga u Novom Sadu. Onda se to desilo – gle čuda – na sajmu knjiga u Novom Sadu. I evo nas opet. Naravno, kao posednik velikog broja „Systemovih“ izdanja (sa sveže kupljenim drugim izdanjem domaće mange „Zveri u nama“ Nađe Tiodorović; i ne, ne prekidam da je promovišem – uvek podrška za mlade autore u Srba, narode! Nabavite njenu mangu, bilo u izdanju „System Comics-a“, bilo u izdanju „Strip Bloga/Pressinga“!) ispoštovaću ga za piće i za promociju.

14. mart 2021.

Izlaz zgrade, te peške do Novog Merkatora, pa autobusom do SKCa. Unutar lokalne knjižare „Delfi“ krcato. Tona mladih svraća da kupi nove đakonije stripovske ili književne sorte. A par poznatih lica se tu mota, sve oko vrata koja vode tik ispred Srećne galerije. Ulazak na glavna vrata, pa niz stepenice, pa u glavni hol.

A tamo imam koga i da vidim. Odmah uz vrata Milan Jovanović i Aleksa Gajić, u razgovoru s Mikijem Pješčićem. Neku sekundu posle njih izlazi i Kreša. Pozdravljanje, razgovori, čavrljanje. A tu negde figurira i moj kolega s faksa Siniša, vazda nasmejan i bez manjka pažnje (i intelekta). Po pitanju domaćeg izdavaštva i bavljenja književnošću (i kulturom uopšte), teško da ćete kvalitetnije osobe naći od Kreše i Siniše (i Sinišinog brata Saše). Pride, tu iskočiše i par forumaša, članova sad već rahmetli-foruma „Darkwood“. Svi se okupili u SKC, čekaju da vide kako će proći tribina.

A tribina je bila, razume se, o mangama.

Na glavnom stejdžu, tik iza tri člana tribine – Kreše, Milana, Alekse – stoji veliki projektovani plakat za serijal „Laku noć Punpune“. Asano Inio, autor istog, je jedno od najzvučnijih imena modernog japanskog stripa, a njegov serijal je na domaćim prostorima naišao na masivan odziv. I premda je „Punpun“, siroma i tragičan kakav jeste bem ga usta ptičja, bio glavna tema razgovora, daleko od toga da je bio jedina. Pričalo se stvarno o svemu i svačemu vezanom za temu mangi. Milan je govorio o istorijatu stripa u Japanu u najkraćim mogućim crtama, sa osvrtom na Tezuku, Otomoa i ostale majstore. Aleksa je nastavio o svojim uzorima u japanskom stripu, gde su mu Otomo i Širou bili bog i batina kad je formirao svoj stil. Kreša je priču vratio na „Punpuna“, ali sa osvrtom na multidisciplinarni pristup crtežu. Potom su teme znatno varirale, ali sve oko japanskog stripa kao primarne tačke, kao temelja za diskusiju. Sve se pokrivalo – demografska podela publike mangi u Japanu, nezavidnom stanju manga autora i njihovih asistenata, odabir dizajna korica u Iniovom najpopularnijem serijalu, poređenje Đunđija Ita i Hajaoa Mijazakija, te diskusija o uredništvu i objavi mangi u Srbiji uopšte, pa nekoliko razgvora o specifičnim likovima i scenama iz „Punpuna“… Najslađi deo je, doduše, bio razgovor o manga fandomu u Srbiji i Balkanu. Dotakli su se oni kospleja kao fenomena i pomenuli udruženje „Sakurabana“ i njihove sad već etablirane festivale „Japanizam“, „Chibi-Con“, „Balkan Asia Convention“ i „Potter Mania“, a ja, vezivajući dotične dve teme, ne mogu a da ne pomislim na predani rad Mine MistiqArts Petrović i činjenice da je zapravo napisala čitavu knjigu s naslovom „Cosplay Crash Course: A Complete Guide to Designing Cosplay Wigs, Makeup and Accessories“. Uglavnom, konstatovalo se da su Srbi, i pored jezivih sankcija i ratova 90ih, paralelno ispratili sa svoje strane manga fenomen i da se on, premda znatno kasnije od Zapada, neverovatno dobro primio angažmanom domaćih izdavača.

Po izlasku iz glavne sale, svako od posetilaca je dobio po numerisanu grafiku sa motivima serijala „Laku noć Punpune“, zvaničnu, unikatnu, primerak koji se ne prodaje. Moja nosi broj 90, a scena koju prikazuje…neka, neću da spojlujem.

Milan je bio neopisivo korektan kad je predložio da me odbaci do stana. Vožnju sam delio s njim i Krešinim ocem, takođe ogromnim ljubiteljem stripova. Nakon pozdrava s Krešom i Sinišom, priključio sam se dvojici etabliranih ljubitelja stripa i uputili smo se ka Novom Beogradu. Utisci i dalje sležu, mada nisu svi preterano pozitivni. Naposletku, ipak je danas preminuo Luiđi Pikato, jedan od poznatijih italijanskih strip autora i crtača na „Dilanu Dogu“ i „Zagoru“. I premda je prošlo mnogo godina otkako sam prelistao makar i jedan od stripova na kome je on radio, ne mogu a da ne osetim barem malo tuge prema majstoru. Neka mu je laka zemlja, i neka niže još izuzetnih tabli u nebeskoj večnosti.

15. mart 2021.

„Jebem ti kišu,“ tri reči koje sam izgovorio em po izlasku iz zgrade, em po ulasku u gradski prevoz. Rekoh ajde da se smirim; na putu sam do „Čarobne knjige“, taman da overim ima li šta novo od mangi za kupovinu (spojleri: nije bilo ničeg novog, tek će). Kad ono zvoni telefon.

„E, brate, si slobodan danas oko dvojke?“ veli Bogdan, jedna polovina projekta „The Laidbackz“. Razgovor se ticao intervjua za potencijalni posao. Usledio je put do „Čarobne knjige“, te put natrag i pravac u prevoz – opet po kiši. I opet u prevozu zvoni telefon.

„Dobar dan, Teodora ovde, da li je to Ivan?“ veli devojka koja radi pri firmi gde sam skoro slao CV. Opet, reč je o intervjuu za potencijalni posao. Kad me hoće, hoće me. I to uvek nekako u tranzitu. Kao het-trik tog prepodneva-na-podneva, opet meni zvoni telefon, kad ono usred vožnje liftom.

„Pozdrav, Ivane. Vlada ovde,“ veli Vlada. Preciznije, Vlada Vesović. Veli čovek da je dobio predlog od Sare i Ane Živković o tome da mu ispomognem oko neke tribine vezane za istorijat mange, u sklopu njegove škole stripa i ilustracije koja beleži već 30 godina postojanja. Naravno, ovaj poziv sam očekivao. Ono što nisam očekivao jesu tri preporuke umesto jedne; neko kratko vreme pre toga, Jelena Vučić mi je javila da me je takođe preporučila Vladi, upravo za ovaj projekat. Kad neko dobije bezmalo tri preporuke od tri autorke čiji rad neopisivo cenim, to ne može a da ne razgali srce. Pogotovo kada sve tri autorke imaju manga stil u malom prstu, i pride je jedna od njih i te kako upoznata sa modernim tokovima stripa u Japanu, možda više od bilo koga na ovim prostorima.

Nasmešim se. Rekoh sebi – i u sebi – „OK, dan je lepo počeo, no ono glavno tek sleduje.“ A ono glavno me je ponovo izmamilo iz stana, te opet na kišu, pa u prevoz, pa u gužvu, i onda u KC „Grad“.

A u KC „Grad-u“, na spratu, tribina o strip albumu „Prokleti – Devičanske neveste“ Džejsona Arona i Rajka Miloševića Gere. Naravno, čeone ljude te tribine, samog Geru i vožda „System -a“ Igora, sam već snimio u Novom Sadu relativno skoro. Prema tome, oni me nisu iznenadili.

Ono što me jeste prijatno iznenadilo jeste plejada ljudi koja se zadenula na tribini. Primera radi, odmah na ulazu na sprat sam spazio Saru Bujak, multidisciplinovanu umetnicu i renesansnu ženu koja, kako je i red, pride mnogo voli stripove. Saru pamtim još od forumskih dana, a sudeći po njenim angažmanima poslednjih nekoliko godina, što u filmu, što u muzici, pa i u stripu, vidi se da se neće skoro zaustaviti.

Sledeća osoba na koju nalećem je Aleksa. „Ooo, pa ti si svuda,“ veli on, „sveprisutni Ivan. Gde god se okreneš, on je tu!“ Međutim, meni je drugi Ivan tog trenutka bio interesantniji, i.e. moj imenjak Ivan Šainović kog jako, jako dugo nisam uživo video. A da bi se upotpunila plejada kvalitetnih beogradskih autora, nešto kasnije im se pridružio i Milan Mišić. Ne moram da vam naglašavam ko su ova gospoda, Google i angažmani na stranom tržištu će vam reći sami.

Pavle Zelić, kao vodič tribine, je isto koristio par trenutaka pred događaj da se ispozdravlja s narodom; njega nisam video od proloma COVID-a (sem na televiziji), i nekako je osvežavajuće videti ga van belog mantila i u odelcetu, u razgovoru o stripu pre negoli o merama bezbednosti. I premda je fizički znatno zreliji od poslednjeg puta kada smo razgovarali, i dalje je mlad duhom.

Negde u prvim redovima spazim i crnu, loknastu kosu, sa licem koje mi je delovalo jako poznato. Tu pri kraj večeri sam dotičnoj ženi i prišao, i skapirao da me instinkt nije varao: bila je to Milica Vlajčić, negdašnja menadžerka „Panda Cafe-a“ i aktivno ime u svetu domaćeg kospleja. Ovo je bio prvi put da je upoznajem uživo, premda smo se čuli nakratko nakon jedne simpatične razmene poklona između manga/anime fanova u gorepomenutom kafiću. Ovde sam imao i čast da upoznam njenog supruga, Vladu Gašića, inače prominentnog pisca fantastike i takođe ljubitelja kospleja. Na licu mesta se razmeniše kontakt podaci.

A kad smo kod razmene kontakt podataka, namestilo se tu i novo poznanstvo, prolifični autor sa imenom i prezimenom Marko Šerer. On je na ovaj skup doneo…ne, ne, neću vam reći šta je doneo. To je na vama da pogađate, a na meni da uz osmejak prećutim.

E sad, domaći strip skup ne bi bio potpun a da se Vladimir Topolovački na istom ne pojavi. Ovaj nesebični, druželjubivi gospodin mi je toliko puta u skorije vreme pomogao sa različitim projektima da ne mogu a da ne iskažem respekt, kao i da vam preporučim njegovu seriju knjiga „Beskonačni itinerar kroz svet strip albuma“. Naš razgovor ovo veče je, istina, bio kratak, ali opravdano. Biće svakako prilika za duže, obimnije i sadržajnije, kad nas zadese bolja vremena.

Naravno, valja pomenuti i Kordeje, koji su familijarno došli na skup da ispoštuju Geru. Sm(j)ešan je to brak – ne zato što ja tako kažem, već zato što upravo Kordeji tako kažu, i to u strip nastavcima. Malo je reći da je Geri bilo milo kada je snimio svog starog prijatelja u publici. Prosto se osetila energija.

Takva energija je i mene izgleda zatekla nespremnog. Kog će moje oči da snime nego sestre Živković, upravo dve mlade dame koje je Vesović pominjao ranije tog dana – isti Vesović koji je i sam došao neki minut kasnije! Slučajni posmatrač bi rekao da je sve ovo bilo planirano. Ali realno, nije. Jednostavno je ta kosmička energija, ili pak ona sila gravitacije kakvu samo Hirohiko Araki može stripovski da opiše, privukla te ključne ljude (i mnoštvo drugih koje nisam stigao da pomenem) na tom jednom čvorištu.

Sa tim eminentnim igračima i atmosferom u plusu, tribina je mogla da počne.

Pavle je odmah nagovestio da ima, citiram, „48 pitanja“ za Geru. Igor je tek povremeno dobijao pitanje-do-dva upućeno njemu, no umeo je i da se spontano ubaci sa kojom doskočicom. Gro odgovora je dolazio od Gere, a pričalo se o raznim temama: prvobitni radovi, „Tik-Tak“, „Elmer Džous“, „Teksaški jahači“, rani uzori, „Mad“ časopis, Španija, „Hauard Blejk“, „Skalpirani“ i Džejson Eron, Kventin Tarantino, Dankan Džouns, Pobesneli Maks, Džordž Miler, „Prokleti“, muzika, pa čak i veštačka inteligencija. Meni je najdraža bila priča o baba-Zagorki (ko razume, shvatiće). Slušajući Geru kako u detalje daje odgovore na svako pitanje, taman toliko da zadovolji sagovornika a opet ne preterano, čovek dobije uticaj kao da je upravo primio jako vredan poklon, iako možda nije svestan vrednosti istog. Mnogo toga kvalitetnog je rečeno, i da opet citiram Zelića, „hvala bogu pa je ovaj put snimljeno.“

Nisam se mnogo zadržavao nakon tribine, premda mi je posebno mila bila činjenica da se Gera zainteresovao za rad mladih sestara Živković; u kratkom razgovoru s njim, dotične umetnice su dobile vredne savete za napredak, a na licu im se ocrtavalo koliko su bile srećne što su prisustvovale. Ta radost se širila po celoj sali, činilo mi se, ali trebalo je krenuti. Naposletku, sirota kišurina je padala kao nenormalna – ne bi bilo u redu da je ostavim samu i da ne pokisnem njoj za ljubav.

Veče se, nažalost, nije tu završilo. Od prijatelja, opet u gradskom prevozu, dobijam poruku o jednoj još uvek svežoj tragediji. Namerno ne odajem o čemu je reč, jer naposletku nije na meni da delim. I premda se taj miks toka pozitivne energije putem gravitiranja strip poslenika i toka negativne energije u vidu iznenadne nedaće (opet su mi Araki i njegovi koncepti u glavi) još uvek mulja po mom kranijumu dok ove redove privodim kraju, ne treba odbaciti jedno zarad drugog. Naposletku, da imamo samo dobro, ili pak samo loše, život ne bi bio zanimljiv.

I tako prođoše tri dana, tokom trećeg meseca, tokom treće godine treće decenije trećeg milenijuma. Sve to, nekako očekivano – i svakako dobrodošlo – ovenčano stripom.

Autor: Ivan Veljković, 16. mart 2023.