“Gideon Falls” – Razbijački hit horor
Alisa je upala u zečju rupu i našla se u bizarnom svetu Kraljice od Herca, a šta se dogodi kad ceo jedan grad bude usisan u jedan mnogo zlokobniji vrtlog?
Prikaz strip serijala “Gideon Falls” scenariste Džefa Lemira i crtača Andree Sorentina
Strašne priče prate čovečanstvo od prvih logorskih vatri. Oko njene toplote su se po prvi put zakotrljale jezive reči koje su u ljudsku podsvest usadile oprez u kontaktu sa nepoznatim, ali se tu verovatno rodila i privlačnost ka uvrnutim pričama strave i užasa i začeo se jedan od najstarijih žanrova fikcije, horor. gideon
Аko je verovati Lavkraftu, strah od nepoznatog je najveći kolektivni strah ljudskog roda , a čovečanstvo je prevalilo veliki put od logorskih vatri do intenzivnog istraživanja svemira i okeanskih dubina. Tako da je ostalo relativno malo stvari koje čovek ne poznaje u toj meri da neistraženo može da utiče na podsvest i probudi primordijalne strahove. Posledica toga je da horor kao žanr ima sve manje prostora za razvoj i teško je naći originalnu ideju koja bi napravila proboj. Međutim i vešto poigravanje sa dobro poznatim temama i opštim mestima može da izazove traženi efekat u svesti i podsvesti, a upravo je to slučaj sa delom Džefa Lemira i Andree Sorentina.
“Gideon Falls” je priča o jednom jako posebnom američkom gradiću koji je opsednut legendama o Crnom ambaru, misterioznoj građevini čija fantomska pojava najavljuje ciklus monstruoznih zločina. On se svojom arhaičnom pojavom, iz koje izbija zlokobno crveno svetlo, ukazuje samo odabranima i pušta ih da na trenutak vide entitet koji u njemu stanuje. Ova građevina će okupiti neobičan skup ljudi koji moraju da reše misteiju i suprotstave se zlim silama.
Na početku je tu katolički sveštenik Fred koji preuzima parohiju Gideon Folsa od svog tragično nastradalog prethodnika, zatim je tu Norton – čudak sa medicinskom maskom koji je opsednut đubretom i njegov psihijatar dr Anđela Ksu, lokalni šerif Klara Miler i lokalni lekar i zaluđenik za sve što ima veze sa Crnim ambarom Dok Saton.
Džef Lemir je autor koji je pre svega poznat po stripovima čiji je kompletan autor. Međutim, nije mu strano ni stvaranje scenarija za druge crtače. Jako je raznovrstan u pisanju i okušao se u više žanrova te je gotovo svuda i pokupio dobre kritike. U saradnji sa crtačem Andreom Sorentinom 2018. godine se okušao u tamnim vodama horora pišući priču „Gideon Folsa“.
Lemir čitaoce na početku polako uvodi u priču, predstavlja dva kontrastna okruženja, veliki grad i malo mesto tipično za američki Srednji zapad. U te sredine smešta i pripadajuće likove i određuje ton koji podseća na mešavinu Linčovog „Tvin Piksa“ i atmosfere svojstvene delima Stivena Kinga. Pušta nas da u prvom od šest trejdova osetimo tek obris onoga što je postavio u centar narativa. Drugi trejd donosi ubrzanje i priča se produbljuje, a sve nakon toga dobija ludački ritam i spora mesta potpuno nestaju sa radara. Događaji se ređaju, likovi jure bez predaha i ono što im se dešava i što otkrivaju prosto tera da se stranice stripa okreću jako brzo i pauze u čitanju postaju sasvim suvišne ako niste apsolutno primorani da ih pravite. „Gideon Fols“ jednostavno udara snažno i bez milosti.
Sa druge strane, iako dinamika ove priče doprinosi uzbuđenju i zabavi, u nekim trenucima je kočnica bila preko potrebna da bi opstala povezanost sa likovima koja je stvorena na početku. Ali Lemir kao da nije uspeo (možda nije ni želeo) da iskontroliše ubrzanje koje je stvorio. U jednom trenutku je izgledalo kao da se stvari događaju samo jer moraju da se dogode da bi priča dobila kraj. Iz spore misterije sa elementima folklora uleteo je u žestoki naučnofantastični horor koji asocira na Nolanov „Inception“ ili na Netfliksovu sjajnu seriju „Dark“ i to je uradio previše naglo i bez kontra tega u eventualnom povratku mirnom gradiću američkog Srednjeg zapada iz totalne psihodelije.
Osnova priče je odlična, kombinacije koje je Lemir upotrebio funkcionišu sjajno i stvorio je stvarno interesantnu priču. Čitaoce tretira kao inteligentna bića i ne nudi previše objašnjenja za događaje koji se odigravaju, već se oslanja na suptilnost i intuiciju onoga ko u rukama drži „Gideon Fols“. To i likovi koji su sjajno predstavljeni na početku su glavni razlozi zbog kojih je ovaj serijal trebalo da potraje nešto duže i da neke etape imaju odmorišta.
Pročitajte: Dilan Dog 666: Novi, stari, ultimativni Dilan
Pristup Andree Sorentina crtanju „Gideon Folsa“ je gotovo idealan. Njegova stilizacija odaje košmarnu atmosferu i crtež kao da je prevučen slojem izmaglice ili nekakve patine. To je naročito primetno na licima koja su konstantno nejasna i asociraju na pokušaj probuđenog snevača da se seti lika osobe koju je sanjao.
Kada crta psihodelične scene, kojima ovaj strip i te kako obiluje, Sorentino primenjuje jasniju liniju, ali paspored vinjeta potpuno eksplodira i počinje igra nalik na sklapanje rubikove kocke. U tom segmentu je crtač bio naročito razigran. Ovo je pravo mesto da se istakne i doprinos koloriste, koji u ovom slučaju nikako ne sme da se zanemari. Dejv Stjuart je jako iskusan i verovatno jedan od najboljih farbara američkog stripa. U potpunosti se uklopio u Sorentinovu šemu i doprineo je atmosferi i vizuelnom identitetu stripa koliko i sam crtač.
„Gideon Fols“ se sastoji od šest trejdova koje je kod nas u mekim koricama objavila izdavačka kuća 300 čuda.
Autor: Nikola Tasković
