“Tarzan: Gospodar džungle” – Večiti arhetip

Prikaz stripa “Tarzan: Gospodar džungle” po scenariju Kristofa Beka, uz crtež Stevana Subića u izdanju Makonda

Adaptacije najpoznatijeg Barouzovog lika su izuzetno brojne. Preko 200 puta je Tarzan oživljavao na filmu (najpoznatija je verzija Džonija Vajsmilera, vojvođanskog Nemca), a u domen devete umetnosti su ga prenosili stari velikani kao što su Hal Foster, Bern Hogart i Ras Mening. Naš „Marketprint“ je osamdesetih godina prošlog veka pravio licencirane stripove o Tarzanu koje su stvarali Svetozar Obradović. Dragana Stanković Vićanović, Dušan Vukojev, Goran Gorski, Miodrag Ivanović Mikica, Bane Kerac i drugi.

U martu prošle godine, pod okriljem francuskog izdavača „Solei“, izašao je album „Tarzan: Seigneur de la jungle“ koji predstavlja adaptaciju prvog Barouzovog romana o Džonu Klejtonu II, lordu od Grejstoka. Priču je u scenario pretočio Kristof Bek, dok je crtež delo Zrenjanjinca, Stevana Subića.

Priča o Tarzanovom poreklu i životu sa čovekolikom majmunima je opštepoznata. Čak i oni koji nikada nisu pročitali neko od izvornih dela ili stripova, pa ni pogledali igrani ili animirani film, znaju u obrisima ko je Tarzan. Barouzovo delo je postalo opšte mesto u avanturističkom žanru, bez obzira na medij.

Bek se jako dobro snalazi u adaptaciji (pokazao je to i na Konanu) i znalački koncentriše svoj scenario na one delove priče koji su najbitniji i kroz koje se čitalac najbolje upoznaje sa Tarzanom, a kasnije i sa ostalim likovima. Dijalozi su dobri, napisani u modernom, kinematografskom ritmu pa je cela priča jako tečna i pitka. Međutim, ne može se protiv izvornog materijala koji odiše prevelikom naivnošću koja se najviše ogleda u tome da Tarzan sam uspeva da delimično nauči slova i izgovor pojedinih reči, a iako nikad nije video, a kamoli čuo čoveka, sebi daje ime koje na nekom od afričkih jezika znači „beli majmun“. Kasnije u priči za period od par meseci savladava savršeno engleski jezik i osnove francuskog.

Pročitajte: “Treći Dan” – Subićev ples po kiši jednog lavkraftovskog sveta

Subićev čudesan crtež je nešto što ovom stripu nesumnjivo daje vanserijski kvalitet i priču baca potpuno u drugi plan. Snaga koju poseduje i njome ističe sirovost i surovost džungle, muskulaturu na ljudskim i životinjskim telima, sugestivnost u senkama i gotovo opipljivu seksualnost u trenutku kada se u priči pojavi Džejn – sve to čini ovaj album Tarzana jedinstvenim i uzdignutim iznad etikete tek još jedne adaptacije Tarzana. Svaki Subićev lik, bez obzira koliko mali bio, životinja ili čovek, ima svoju dinamiku, svoj jedinstven način kretanja, pozicioniranje tela i izražaj. Njegove table urliču, a džungla postaje magično mesto.

Zbog svih hvalospeva na račun Zrenjanjinca i njegovog rada (koje on nesumnjivo zaslužuje), pravi je zločin što „Solei“ nije obezbedio boljeg koloristu za ovaj album. Paleta koja se koristila je previše tamna, previše se oslanjala na realizam i tako je Subićev crtež na nekim mestima potpuno ugušen i sugestivni detalji su pokriveni gustom farbom. Kada se oko zadrži na tablama jasno je da je magija ispod farbe, a da kolorista nije bio vešt u njenom prepoznavanju i poštovanju.

Subićevog i Bekovog Tarzana je kod nas objavio „Makondo“ i ostaje nada da će po rasprodavanju prvog tiraža (koje se ne dovodi u pitanje) biti objavljena i crno bela verzija, te da će domaća publika moći da vidi nesputanu magiju Stevana Subića.

Autor: Nikola Tasković