Ispunjene praznine, ili 5. Međunarodni strip festival „Deveta dimenzija“ 2022.

Bizarna avantura banjalučka

– E, super ti je ta kapa! – veli Jovan dok sedi pored kćerke, pružajući ruku ispred sebe. Autor se tek spremao da izađe iz „Provanse“ kad mu je dotični uputio hvalospeve prema pokrivnom predmetu za glavu.

– Hvala, – odgovara autor, navlačeći zelenu torbu na rame.

Pročitajte: Odlazak duhovitog Slovena: Lazo Sredanović – Dikan (1939- 2022)

Ne preterano dugo pre toga, dok su svi gosti festivala jeli, Iztok je zamolio da istu kapu pogleda. Uz jedno „samo pazi, znojava je“, autor je dotičnu dodao slovenačkom crtaču, uz kratko pojašnjenje odakle ju je uzeo. Naravno, duže pojašnjenje bi zahtevalo nekoliko verbalnih pasusa reči, čemu je dotični autor i inače preterano često sklon.

Crni kačket, sa par zlatno obojenih bedževa iznad ruba i rašivenim zadnjim delom, je replika kačketa kojeg nosi Đotaro Kuđo, sad već proslavljeni protagonista (jedan od osmorice) serijala „ĐoĐoova bizarna avantura“, čiji autor, Hirohiko Araki, i dan-danas niže table stripa. Dotičnu kapu (dakle, repliku) je posetilac Banjaluke još odavno kupio preko interneta, a praksa nošenja iste po strip događajima i dalje traje. Jedne godine, doduše, je izostavio da je iskoristi u fotografiji sa novim prijateljima, Aidom i Jelenom – iste fotke koje, bizarno, emuliraju poze iz pomenutog Arakijevog serijala. No, imao je kapu kao zamenu, jedan crni kačket koji je nosio tadašnji drugi posetilac festivala.

Taj posetilac je upravo bio Jovan. Inače, te godine je autor Jovanu čak i pojasnio naknadno zašto je pozajmio kapu za fotkanje, te se ovom novom razmenom kapa ta dogodovština nekako fino zaokružila.

„ĐoĐo“ je ipak figurirao i pre (a i tokom, a i posle) festivala u Banjaluci. Autor, sa dotičnom Đotarovom kapom i priveskom Stand strele oko vrata, je gledao upravo taj serijal preko telefona dok je sedmočasovni put do de facto prestonice entiteta Republika Srpska nemilosrdno trajao. Kapu je prepoznao njegov ortak Srđan, naravno, budući da je i sam uveden u svet ĐoĐoa relatino skoro (premda ne stiže da mu se posveti zbog rada na sopstvenoj mangi i drugih životnih obaveza). Prepoznala su je i dva polaznika škole stripa u Prnjavoru, kao i dva tek uvedena polaznika iz Banjaluke. A istu je zapazio i prodavac unutar hobi radnje „Tropik“. Ono jes’, autor u istoj nije kupio nikakvu robu vezanu za „ĐoĐo“, ali se prepoznala referenca.

Unutar Viber grupe „Beyblade“ se takođe pričalo o serijalu. Aida i Jelena su lamentirale odlaganje poslednje ture epizoda animirane adaptacije šestog dela „ĐoĐoa“, podnaslovljenog „Stone Ocean“. I premda su Aidin muž Ajdin i pomenuti Srđan takođe časni članovi grupe, nisu se izjasnili po pitanju teme (naravno, ne dovodi se u sumnju da se apsolutno slažu sa tvrdnjama Jelene i Aide). Autor je, podstaknut Iztokovim vabljenjem, rešio da nacrta par crteža, premda je sam operisan od olovke. Prvi je bio izvesni risoliki privatni detektiv, čiji je originalni autor Bogdan tokom festivala vredno radio na novim tablama koje uključuju istog. Pride, Bogdan je podjednako ljubitelj „ĐoĐoa“, te je i njemu i članovima grupe „Beyblade“ poslata fotka drugog crteža kojeg je autor radio na salonu u Banjaluci. Na tom drugom crtežu je, zasigurno pogađate, Đolin Kuđo, glavna akterka dela „Stone Ocean“ i Đotarova rođena kćerka. #OurGirl je, nekako zarad čiste slučajnosti, dobila crtački tretman i od Aide istog tog dana. Mlada zatvorenica nekako prelako osvoji srca čitalaca, te ne čudi što i na Balkanu ima svoje ljubitelje.

Autor je pomislio da ga „ĐoĐo“ neće pratiti van Banjaluke, premda je slušao numeru prevedenu ili kao „Vrli papa“ ili kao „Plemeniti hijerofant“, inače temu omiljenog mu lika iz „ĐoĐo“ serijala zvanog Noriaki Kakjoin. To slušanje numere bi moglo da bude konačna ĐoĐo referenca puta u Banjaluku, ali je zamenjena drugom, prikladnijom. Naime, u gradskom prevozu, jedan momčić koji je stajao tik do autora je na svom telefonu imao pozadinu na kojoj se nalazio Soft & Wet, Stand lika po imenu Đosuke Higašikata, glavnog aktera osmog dela serijala, i.e. „ĐoĐolion“. Poslednji (za sada) završeni deo ĐoĐo franšize kao poslednja referenca na putu do i od Banjaluke.

Međunarodna spona

Veče pred put u Banjaluku je završeno izvanredno. Autor je čitao poslednje rečenice monografije o tajlandskom stripu „The Art of Thai Comics“ belgijskog autora i istraživača Nikolasa Verstapena. Ponosno je postavljajući pored izdanja sa natpisima „Mangasia“ i „Hong Kong Comics: The History of Manhua“ na riknama, prilegao je i, na rodnom srpskom jeziku, razmišljao o relevantnim preklapanjima u istoriji stripa nekolicine zemalja. U glavi su mu se motale obe Koreje, Belgija i Francuska, zemlje o kojima je i sam pisao kratke tekstove konkretno vezane za istoriju devete umetnosti (uslovno rečeno „kratke“, no o tom drugom prilikom). U glavi su mu bile i knjige autora kao što su Džon Lent, Fredrik Stromberg, Anders Hjort-Jirgensen i ini drugi, sa meridijanima stripa koji su se prostirali od Danske i Švedske pa do najzabačenijih krajeva Azije.

Sedmočasovni put do Banjaluke je video autora kao jedinog gosta iz Srbije na tadašnjem Salonu. Susreo se tamo sa pomenutim Iztokom iz Slovenije, Željkom iz Hrvatske i plejadom domaćih autora. Ne baš lokalnih, doduše; Jovan je u Banjaluku došao iz Nevesinja, Boro se zaputio iz Doboja, Maza i sin mu su se dovezli iz Laktaša, a Prnjavor je ispratio Kneza do Kastela. Na sreću, od indogenih Banjalučana tu su se našli Zoka, Nikola i Nikola, okruženi stripom ka’ što je i red.

Gosti su bili okruženi tablama koje su, opet, nastale iz pera ljudi sa različitih kontinenata. Francuski autori, rame uz rame sa srpskim, hrvatskim i domaćim, su delili par izložbi, a zelena autorova torba sa brazilskom zastavom kao da je nagovestila scenaristu iz iste te zemlje Vilsona – njegove table su sačinjavale izložbu tik uz ulazna vrata Banskog dvora. Odmah do njega je bio kineski autor, sa očekivanim prezimenom Li. Sa svojom zelenom torbom, autor je gledao Lijeve table i setio se reči iz Leskovca, kako je po prvi put u jugoistočnoj Evropi jedna azijska strip škola predstavljena u formi izložbe (pomenuti Korejci). Lijevi izloženi radovi, dakle, predstavljaju drugi put da se ovo desilo. Autor se poradovao kad je video kupovinu grafičke novele dotičnog Lija, do te mere da je sa curom koja ju je kupila porazgovarao malo o istočnoj Aziji. Ispostavilo se da cura zapravo zna kineski, a da autor poseduje izvesne radove jednog potpuno nevezanog kineskog strip stvaraoca. Naravno, sem stripa, dvoje sagovornika su se dotakli mnogih drugih tema vezanih za kulturu Dalekog Istoka, što je dovelo do jednog od produktivnijih razgovora unutar zidina Kastela.

Ali međunarodnost nije zaobišla festival čak i ako je dobar deo najavljenih inostranih gostiju izostajao. I prvog i drugog dana, mnogi ljudi su svraćali u hostel i što na srpskom, što na engleskom pitali za informacije vezane za nekolicinu drugih manifestacija, uključujući i maraton planiran za nedelju. „Provansa“ je naknadno videla strance i poslednji dan festivala, opet prisutnih nevezanim povodima ali u neposrednoj blizini strip autora.

Zlo i naopako

Zlo je kad nema mnogo prisutnih ljudi na festivalu, pretežno zbog spoljnih faktora. Naime, usud je hteo da jesenji period u Bosni i Hercegovini bude period za glasanje. Politika, čak i kad se ne meša direktno u kulturu i svakodnevni život naroda, uvek nekako nađe način da defecira na iste.

Naravno, nije pomoglo ni to što ključni ljudi nisu bili tu da ispomognu organizaciju, opet zbog spoljnih faktora. Par osoba je izostalo zbog posla, par zbog daljine, a nekolio je čak ispatilo ili zbog bolesti, ili povreda. Namerno nema ovde imena dotičnih, jer naposletku ne treba pričati o ličnim stvarima bez dozvole. Sve u svemu, preostala plejada strip poslenika je morala da se snađe kako zna i ume da izgura organizovanje festivala u zadnji minut. Samim tim, festival je srazmerno bio manjeg obima od prethodnih iteracija, što je razumljivo s obzirom na sticaj okolnosti. Manji odziv autora ipak znači manji odziv posetilaca, barem onih koji namenski žele da vide strip i čuju o istom. Naravno, bilo je i slučajnih prolaznika, pa čak i onih koji su uspešno kupili izdanje-do-dva. Ali se nedostatak mase nazirao.

Druge manifestacije su dodatno otežale dolazak novih ljudi u Kastel. Slučajni namernici bi češće ulazili u Banov dvor zarad informacija ili znatiželje da vide šta se tačno dešava, ali na veliku žalost, nisu se dugo zadržavali. Preči im je bio maraton, ili protesti oko glasanja, ili đakonije pripremane u Kočićevom parku, ili priredba ispred Boske, itd. E sad, nikada ne treba terati ljude da obilaze festival. Time se samo ostvaruje kontraefekat. No, opet je pomalo tužno ne videti nova lica orna da istraže kadar.

Da zlo bude gore, par establišmenta vezana za hranu i smeštaj, unapred planirana, su naprasno nestala sa mape kao opcija. Jedno od dva mesta se zatvorilo privremeno (zbog logističkih problema), a drugo za stalno. I to opet sve nekako u zadnji minut, kad najviše zatreba. Marfijev zakon je čudo, ono kakvo se ljudima retko kada dopada.

No, to je sve bilo zlo, veli autor. A šta je bilo naopako? Pa, nabavka jednog strip izdanja izvesnog pančevskog autora. Samo prisustvo izdanja nije naopaka stvar, razumite. Naposletku, Pančevo je poznato po kvalitetnim alternativcima. Ne, naopak je bio strip unutar korica. Ceo je odštampan naopačke pogrešno. Odnosno, preciznije, ištampan je kako treba, ali je koričen naopako.

Naravno, štamparske greške se vazda potkradu. Niti su nove, niti su retke. Samim tim, autor je znao šta ga čeka. Uz dogovor sa izdavačem, kupio je dva regularna strip albuma, a taj naopaki dobio kao poklon. Time, neka sirota duša je spašena od nabavke loše ištampanog stripa, izdavač pošteđen da vraća pare toj osobi, a autor bogatiji za još jedno izdanje koje će, po svoj prilici, biti unikat u nadolazećim decenijama.

Pikanterije

Tri nova izdanja. Toliko je njih trebalo da bude za ovogodišnji salon u Banjaluci, i bilo bi ih da nije došlo do zastoja u štampi – opet, krivicom spoljnih faktora. Tokom prethodnih iteracija, famozni prozorski pragovi i kvadroliki stiroporski stubovi su znali da drže i po četiri različita izdanja za tu godinu, mahom od istog izdavača. Ljudi bi samim tim kružili, stali ispred dotičnih, prelistali ih, i neretko pazarili par komada čisto da se nađe. Stiroporski stubovi su, konkretno, najčešće nosili najnovija izdanja, sveže štampana, sa autorima prisutnim na licu mesta. Ove godine je to, nažalost, izostalo.

Ali tri izdanja će se svakako štampati. Kao i četvrto, doduše dogodine. Kao i godišnjak, a i dečja varijanta istog. I realno, dotična izdanja će obići sve relevantne festivale u zemlji, te će naći mesto i do Banjaluke blagovremeno. Do tada će sigurno i Srđan nastaviti svoj rad, a Nikola konačno plasirati jedan od stripova u saradnji sa novopronađenim autorom sa Kosova.

Usput, sledeće godine neće biti izbora (hvala nebesima!), te će narod vezan za strip lakše disati. Još ako vreme bude blagonaklonjeno posetiocima kao ove godine i ajd mašala. Godinama unazad, obično bi ili festival u Laktašima ili ovaj u Banjaluci bivao propraćen kišom. Nekad blagom, nekad obimnom, ali nikad prijatnom. Na sreću, kontinuitet oba festivala ostaje; Zoka je možda smanjio obim za ovu godinu i možda je sve moralo u zadnji minut, ali odustajanje nikada nije bilo opcija, niti će ikada biti. Naposletku, bez nanizanih iteracija festival ne bi mogao da raste. Kako mu je ovo petogodišnjica, sve su šanse da će ubuduće rasti.

A indicije jesu da kontinuitet već sada postoji. Marko, novajlija na polju pisanja scenarija, se i ove godine vratio, ovaj put uortačen s budućim crtačem iz Prnjavora, trećim Nikolom koji je rešio da prisustvom krasi festival. Čisto podsećanja radi, mladi i perspektivni Banjalučanin je i prethodne godine bitisao unutar zidina Kastela, oran da pronađe crtača i da se baci na rad. Izgleda da je crtača pronašao, i to jednog koji je oran da istražuje i raste. Dakle, festival je urodio plodom i na tom polju. Par novih učesnika prnjavorske škole stripa, par novih autora lokalaca, par novih izdanja… Naravno, valjalo bi pomenuti i još jednog crtača koji se tu zatekao, jednog koji je zapravo istražio materiju i poneo skicenblok oran da uči od veterana. S njegove leve i desne strane su se prostirali klinci koji su nizali crtež za crtežom. Do klinaca ispraksovani strip autori sa spremnim alatom za rad. Oko njih naređane table stripa na zidovima. Ukratko, sve je bilo u stripu, i premda skromno ove godine, i dalje je bilo tu. Tradicija je začeta i spremna da se nastavi.

Bonus runda: O čudacima

Zašto bi jedan autor non-stop pisao o strip tvorcu iz Japana i jednom serijalu koji traje još od kraja osamdesetih, do te mere fasciniran da kupuje odelo vezano za serijal i pozira na fotkama na sličan način? Zašto bi isti taj autor provodio nedelje, čak mesece istražujući korejski strip za potrebe jedne jedine izložbe? Zašto bi jedan belgijski doktor nauka uopšte istraživao strip u Tajlandu, a nekmoli napisao čitavu jednu studiju o istom? Zašto bi jedan Jovan sastavljao u zbirku svoje stare stripove za koje i sam kaže da su nižeg kvaliteta? Zašto bi Nikola pisao na stotine i stotine stranica scenarija bez obzira na sopstvene obaveze, što poslovne što lične prirode? Zašto bi Željko bio put iz Hrvatske a Iztok iz Slovenije zarad jedne Banjaluke i pored sopstvenog obima posla? Zašto bi Maza čitav oktobar proveo u putovanju od jednog festivala do drugog, širom Evrope pride, iako i sam mora da naniže nebrojeno mnogo tabli stripa? Zašto bi Knez na sred festivala doneo neizmerno komplikovanu ilustraciju i radio na istoj, pride dolazeći u Banjaluku sa automobilom na ivici kvarenja? Zašto bi jedan drugi doktor nauka, rođeni Prijedorčanin, izdvojio vreme da svoj književni časopis upravo u Banjaluci plasira? Zašto bi Goran, oran za kulturu, i pored svog katastrofalno punog rasporeda na polju animacije i fotografije opet izdvojio par minuta za devetu umetnost? Zašto bi jedna izdavačka kuća u RS, poput mnogih drugih u regionu, izdavala po par stotina primeraka nekog stripa čak i ako nema uvek publike za isti? Zašto, naposletku, organizovati festival pored toliko prepreka, prepona i propalih planova?

Pa, to je najbolje sumirano u rečima koje je Nikola, jedan od organizatora, u kratkim crtama obrazložio u „Provansi“ pred kraj festivala.

– Tako vazda kažu za strip autore na ovim prostorima. „Dobar je on, ali je malo čudan.“

Autor nije mogao a da se ne nasmeši. Iste te godine, čuo je sličnu izjavu od Kneza u Laktašima. „A i strip autori su pomalo nastrani.“ I sam je izgovorio nešto slično u Raški, godinu dana pred pandemiju, i to pred kamerama za lokalne vesti. „[…]pa makar videli i nas strip autore, mi čudaci kakvi jesmo…“ Njegova saradnja sa Bogdanom na pomenutom serijalu o risolikom privatnom detektivu je takođe čula sličnu izjavu, mahom upućenu autoru mange „Chainsaw Man“ i njegovim trenutnim kolegama. „Pa da, u Japanu, a i ovde, jedan strip autor tog kvaliteta i treba da bude pomalo autističan, ekscentrik koji će tako da se ponaša.“

Ekscentrik. Autističar. Čudak. Nastran. Deluje pomalo kao manifesto nekog modernog levičara, tačno. Ali nije kao da ne opisuje strip poslenike na Balkanu dosledno, a i šire od Balkana. Naposletku, potrebna je jedna doza ludila da se ova umetnost izgura kako treba u ova zla i naopaka doba. Gle čuda, u doba kada je nestašica papira (a i mleka, iz nekog bizarnog razloga) i kada se ratuje u sred Evrope, strip se širi u ovim ubogim prostorima. Izdavači štampaju nova izdanja, gde izgleda mange uzimaju primat, ka’ što je i red. Stvaraju se novi festivali, a novija strip udruženja osvajaju ključne nagrade i grabe napred. Balkanske institucije se povezuju i šire strip (premda pokatkad se zakaže na nekim poljima, što po pitanju izložbi, što po pitanju izdavanja i prodaje). A i mladi grabe napred; svaki dobrostojeći tinejdžer ili fakultetlija pali tablet i hvata se za Webtoon ili druge online platforme za stripove. Ili to ili arče NFT art, na gadost svih normalnih ljudi. Delom to rade zato što vole, naravno. Ipak, strip se voli i u dobru i u zlu, kao verna supruga koja ponekad zna da zakera, ali je non-stop uz partnera, pogotovo kad je najgore. Ali to rade i zato što su čudni. Dobri, da, ali pomalo čudni. I to je sasvim ok. Čudno, ali ok.

Svakako ta čudnost treba da se neguje, jer bez nje, peta iteracija festivala „Deveta dimenzija“ ne bi ugledala svetlo dana. A sudeći po budućim projektima i energiji autora, neće biti čudno videti šestu iteraciju već naredne godine, u isto vreme, na istom mestu, kao i na ne skroz isti, ali umnogome sličan – i prijatan – način.

Autor: Ivan Veljković, 12. oktobra 2022.