“Veliki mrtvac”: Sudar dva sveta koja su krenula različitim pravcima!

Scenarista Vinsent Male je zajedno sa crtačima Džijanom i Loazelom ovu priču započeo 2006. godine. Stranicama svog dela je nastojao da oživi dva sveta, jedan koji se bori za opstanak uvlačeći drugi u jednaku neizvesnost kako bi spasao sebe.

“Veliki mrtvac” je priča o apokaliptičnim danima planete Zemlje i njenih stanovnika. Pojave, pre svega velike ekonomske krize, koja razarajući društvo i poredak iznutra samo načinje nagoveštenu propast. A kako jedna nesreća ne ide sama, odmah su usledili veliki potresi i druge vremenske nepogode gde je sama priroda nastojala da pojača učinak ljudskog nemara. Nakon toga, naravno – bolest, epidemija, a zatim i strah, glad i čuveni proces opisan starom izrekom “čovek je čoveku vuk”.

Pročitajte: “Hermetička Garaža” – Apsurdna arhitektura jednog mikroverzuma

Međutim, kako se priča odvija u dva velika koloseka na mnoštvom skretnica i razdvojnica, na početku priče o samoj knjizi je važno opisati njen kostur – osnovu.

Priča se vrti oko Poline, studentkinje koja je došla u malo mesto u Bretanji (Francuska) kako bi u kući svoje prijateljice, na mirnom i tihom mestu okruženom prirodom spremala ispite. Naravno, kako to već i biva, sticaj nesrećnih okolnosti je dovodi do jednog ondašnjeg mladića Ervana, baš onda kada se on pripremao za daleko putovanje, putovanje u Mali svet (objasnićemo kasnije). Ervan je zajedno sa Polinom otišao do svog učitelja kako bi krenuo na putovanje, ali za taj put je bio predviđen samo on, a otišli su zajedno.

“Mali svet”

U malom svetu, nekom paralelnom univerzumu ovom našem, nalaze se zajednice slične ljudskim, a i stanovnici su takođe dvonošci bez dlaka tako da su razlike, vidljive zapravo najviše u izgledu lica i moćima kojima raspolažu stanovnici Malog sveta. Zajednice u ovom svetu su podeljene u četiri klana, između kojih je nekada vladao nemir, ali podeljenim “znanjem” (nikada nije objašnjeno kakvo je to tačno znanje u pitanju) mir je zavladao njihovim zemljama. Znanje može sveštenicama sva četiri plemena da podeli samo neko iz Velikog sveta, tj. našeg sveta. U Mali svet se stiže tako što se nakapaju “pčelinje suze” u oči, a vreme koje će se provesti u njemu zavisi isključivo od količine ukapanih kapi, uz mericu koncentrovanosti te tečnosti. Ali, postoji i začkoljica. Stvar je u tome što vreme u Malom svetu sporije prolazi, tako da onaj koji ostane dve nedelje u Malom svetu, vrati se u veliki nekoliko godina kasnije.

Dete hermafrodita

Ervan, novi prenositelj znanja došao je u “Mali svet” u trenutku kada je hermafroditska sveštenica jednog od plemena shvatila da se Veliki svet razvija brzinom kojom ga mali ne može stići, pa je odlučila da u Veliki svet ubaci seme razdora koje će svojim velikim moćima stvoriti haos. On je za to iskoristila Polinu, nezvanu gošću u Malom svetu, napravivši joj je dete. Ali to dete ne bi bilo delotvorno bez svešteničinog stalnog nadzora, a to je bilo moguće jedino da se napravi dete i u Malom svetu sa kojima će ono u velikom komunicirati. Tako je hermafrodit iskoristio Ervana i začeo sa njim. Tako je pičvajz počeo…

Devojčica Blanš u našem svetu je proizvodila užas za užasom, jedno za drugim da se planeta nije mogla oporaviti, zapravo ni početi razmišljati o oporavku jer je sve išlo veoma brzo, udarničkom snagom.

Autorov pečat

Kada čitate ovakvu apokaliptičnu priču uvek je tematika ista – kriza, ratovi, prirodne katastrofe, leševi svuda po ulicama, razrušene zgrade i slične “mile” scene. Tako je i ovde, ali samim tim balansiranjem između dva sveta i devojčicom u malom bretanjskom selu scenarista je održao pažnju čitaoca od početka do kraja knjige jednakom dinamikom. Čak i tamo gde se naslućuje pad u razradi radnje konstantnom napetošću u akciji ili psihološkim pritiskom devojčice Blanš na ljude u svojoj okolini Male gotovo filmskim rezovima pravi kontraste u zapletu, za šta je dar imao retko koji autor. Sa druge strane, one najbliže očima Džijan i Loazel su svojom karikaturalnim detaljisanjem radili pratkično savršene table na kojima se ne nalaze zamerke. Svakako se oseti stara škola u pripremi tabli i scena, a i ona još starija jer se često na tabli nalazi mnoštvo malih kvadrata pokazujući u njima sve ono što je organu za vid bitno u priči.

Malo mlak epilog

Kako to i biva u ovakvim “apokaliptičnim” pričama o propasti sveta, na kraju se svakako očekuje da se sve završi mirno sa novom nadom, rodom i porodom i obnavljanjem sveta od razornih dešavanja. Tako je i ovde, zapravo priča toliko zasenjuje radnjom, da čitalac ne želi da se ona završi i zbog toga poslednje stranice ovog stripa neće prijati svakome.

***

Strip je objavila izdavačka kuća Fibra 2019. godine u svom dobro preopoznatljivom “Kolorka” izdanju (broj 132). Prevod Petra Matića se dojmi kao rutinski, jer u ovakvom stripu nema mesta improvizaciji i bog zna kakvoj umetnosti prevođenja.

Ostali smo dužni reći da je priča podeljena u nekoliko poglavlja – “Pčelinje suze”, “Pauline…”, “Blanche”, “Nero”, “Panika”, “Razdor”, “Poslednje seobe” i “Preporod”. Serijal od skoro 500 tabli je završen 2018. godine, a Fibra ga je objavila u “ogromnoj” knjizi, u celosti sa punim kolorom.

Dok se naš svet okreće oko Sunca, svesni smo u ovim okolnostima, da i njemu otkucava vreme…

POGLEDAJTE I OVO: