ZS #39 „Iz moje krvi“ – Unutrašnje vrenje ljudskih patnji

Najnovija sveska sa žutom trakom sadrži dve priče o istraživaču noćnih mora. Prva i duža nosi naslov „Iz moje krvi“ i na njoj je radio tandem Ostini i Kamanji. Druga, „Božja šahovska tabla“, je znatno kraća i sada već tradicionalno prošarana crvenom bojom, a scenaristi Ostiniju je društvo pravio Pontreli.

Originalnu naslovnu stranu, kao i za sve Dilanove magazine, crtao je Bruno Brindizi dok je retro varijantu upriličila Jana Adamović, domaća autorka koja je nosilac francuskog Ordena umetnosti i književnosti (rang viteza).

Kao deo procesa revitalizacije Dilana Doga, uredništvo na čelu sa Robertom Rekionijem, odlučilo je da ovog junaka čije su avanture do skoro imale slab ili nikakav kontinuitet podvrgnu tretmanu mini serijala koji bi autorima trebalo da omoguće veću slobodu i širinu delovanja. Pre nego što je „Ciklus meteora“ označio početak ovakve prakse u redovnoj seriji, mini serijali su oprobani u sporednim edicijama. Tako je Bilota okupirao specijale svojom „Planetom mrtvih“ dok je Ostiniju (doduše prvu epizodu je pisao Brazi) povereno da u magazinima uradi nešto slično ali sa Vikedfordom i penzionisanim Blokom kao lajtmotivom.

Upravo događaji vezani za Dilanove posete Bloku povučenom u naizgled mirno mestašce čine okosnicu pojavljivanja Istraživača noćnih mora u Zlatnoj seriji.

„Iz moje krvi“ je najnovija avantura u Vikedfordu i usko je povezana sa dešavanjima iz priče „Mračno mesto“, prethodnog Dilanovog gostovanja u kolažnoj ediciji Veselog četvrtka nasleđenoj od Dnevnika. Godinu dana nakon incidenta sa migrantima, nekada idilično englesko mestašce potresa niz samoubistava naizgled mirnih i čestitih ljudi koji pre kobnog čina ostavljaju čudne poruke na društvenim mrežama. Tragedije sa tako malim vremenskim rastojanjem ubrzo zainteresuju policiju koja se obraća Bloku za pomoć. Naravno, jako se zgodno zadesilo da su Dilan i Gručo ponovo u poseti starom policajcu baš kada treba rešiti misteriju.

Pročitajte: “Pioniri Nepoznatog” – Stimpank na Crnom kontinentu

Međutim, rešavanja ili bilo kakve smislene aktivnosti od strane protagonista u ovom stripu, jednostavno nema. Ostini je priredio jedan festival samoubistava podgrejan nasiljem iz svog prošlog uratka, a sa obiljem patetike kao glavnim začinom. Zaplet u konvencionalnom smislu ne postoji, događaji se jednostavno ređaju uz pratnju dijaloga koji insistiraju na dubini i izlizanoj premisi da su najveća čudovišta u nama samima. Uz sve to, jako su očigledna mesta u narativu koja postoje samo da bi popunila broj strana jer je ova priča mogla da bude i duplo kraća. Rasplet pati zbog besciljnog lutanja radnje i kulminira neveštom imitacijom sekvence iz jedne Sklavijeve epizode iz perioda „Prvih 100“.

Scenarista je ovom pričom pokušao da obradi temu nemira ljudske duše, anksioznosti i otuđenosti uprkos nametnutim onlajn kontaktima koje nameće moderan stil života. Međutim, skrenuo je u banalizovanje i odugovlačenje. Krajnji rezultat bi verovatno mogao da bude drugačiji da je ova ideja bila realizovana u trostruko kraćoj formi, ovako je jednostavno iritantna sa brzim prelazom u  zaboravljivu.

Kamanjijev crtež je izražajan i estetski lep, ali lišen gotovo svake atmosferičnosti i u pojedinim trenutcima odaje utisak fotografije provučene kroz neki od brojnih filtera koji podražavaju crtež.

„Božja šahovska tabla“ se prostire na dvadeset tri table i neuporedivo je efektivnija od priče koja joj prethodi, a kojoj na neki način služi kao epilog. U ovoj minijaturi, prošaranoj crvenom bojom, vraćamo se u Blokovu prošlost i vreme u kom je još uvek bio muž i otac. Ostini nas vraća u vreme velikih iskušenja za Dilanovog prijatelja oličenih u nedodirljivom sociopati, sinu moćnog političara i spoznaji da njegova supruga ima neizlečiv oblik kancera. Ostini je ovoga puta i karakterizaciju likova i sam razvoj radnje odradio efikasno i kvalitetno, time pokazujući da mu scenariji za Dilana verovatno bolje leže u kraćoj formi.

Pontreli gaji dosta čistiji stil od Kamanjija, ali uspeva da unese više živosti u svoj rad. Kroz detalje u okruženju likova uspeva da stvori utisak nekog drugog vremena koje pripada uspomenama.

Autor: Nikola Tasković