Noviteti – Ili, sveže sa 24. Balkanske smotre mladih strip autora

Uvod: Faktografija (i omaška iste)

Za goste, izlistano na većini plakata, stajalo je do relativno skoro da 24. Balkanska smotra mladih strip autora (a ne 25., kako mediji i dalje non-stop pogrešno prenose) traje od 24. do 26. juna. Naravno, to je na kraju ispalo netačno. Sticajem raznolikih okolnosti, Smotra je po prvi put u svojoj dugoj istoriji produžena na celih 7 dana. Ovo je i meni bilo nepoznanica, premda se odskora vodim kao deo organizacionog odbora iste (praksa nastavljena od prethodne godine). Naravno, dotični dodatni dani koji su protegli smotru od 21. do 27. juna (datuma kada inače i sastavljam ovaj tekst; nisam siguran kada će tačno izaći) su svi sadržali po tačno jedan događaj.

Prvog dana produžene Smotre je bilo uručenje nagrade „Prijatelj stripa“ ambasadoru Kraljevine Belgije u Republici Srbiji Kunradu Adamu. Drugog dana se održalo predavanje i radionica „Ja sam (grafički roman) Akiko“ u sklopu narodne biblioteke „Radoje Domanović“ gde su leskovačka škola stripa i autor Stefan Tićmi diskutovali o nadolazećoj strip adaptaciji njegovog uspešnog sličnoimenog romana. Treći dan je rezervisan otkrivanju murala posvećenom osnivaču škole stripa, pokojnom Kokanu, na zidovima unutar osnovne škole „Josif Kostić“ (gde Marko Stojanović, neumorni organizator Smotre, i dalje uspeva da podučava), izašlog iz pera Darka Nikolića. A poslednjeg dana, istog kada ove crtice nastaju, voždovi škole stripa podučavaju bezmalo 120 dece iz dijaspore u okviru Kampa RTS-a, Ministarstva prosvete i Sportskog saveza Srbije, događaj koji nosi kreativno i nadasve inovativno ime „Leskovac 2022“.

Na sreću, onaj lepši deo je svakako stao u tri dana. A u ta tri dana, pristojan broj gostiju je imao prilike da overi izložbu poljskog stripa u Narodnom muzeju, izložbu „Neki andrak se kanda zbiva u stripove međ Flamanci i Valonci“ (naslov podložan promeni), i već standardnu izložbu mladih (i znatno ne-mladih) strip autora koji su odavno preskočili balkanske okvire. Opet je rekord slomljen, sa preko 3000 polaznika iz preko 80 zemalja sveta. Opet je održana „CAN FOR BALKANS“ tribina, opet je bilo masterklasova i okruglih stolova, opet su se jele pljeskavice i đevreci, opet su se delile nagrade i zahvalnice, a potpisao se pride i novi protokol bratimljenja po stripu, ovaj put između Leskovca i Brašova. Naravno, nisu svi najavljeni autori mogli da dođu, bilo je par otkazivanja, kao i par tehničkih problema (pogotovo za vreme video razgovora sa predstavnicima strip izdavaštva iz Nigerije), ali to nikad nije zaustavilo Smotru da na kraju ima apsolutni učinak.

Naravno, tu se ipak priča ne zaustavlja. Onaj formalni deo Smotre je opisan. Onaj neformalni, doduše…

#1 Tradicija

– Jeste li srećni što se Koral vratio?

Pitanje uopšte nije zateklo prijatnu gospođu koja je rukovodila hostelom „Mimi“. Štaviše, dočekala ga je sa uživanjem. Još od prošle godine znam njene afinitete prema Turskoj i Turcima, te sam svakako odgovor mogao da nazrem. Doduše, mogao je i Sreta, koji je čekao skeniranje lične karte.

– Naravno! – veli gospođa, a osmeh joj se ne miče s lica. – Rešio je on da ostane desetak dana ovde u Srbiji. Nego sad ima drugu frizuru! Ošišao se!

Sav ovaj dijalog zvuči milo, slažem se, ali ga sad zamislite sa onako tvrđim južnjačkim naglaskom. Izazivam vas da se ne raznežite nakon istog.

Koral Ilhan je odavno postao prijatelj grada Leskovca, prijatelj Marka i njegove porodice, prijatelj drugog Marka, i.e. Serafima, prijatelj polaznika i polaznica škole stripa, a usudiću se da kažem da smo i mi ustanovili prijateljstvo, skovano na prirodnim obroncima kaldrme leskovačkog keja i zaliveno sveže ceđenim nektarom iz Apatinske pivare. I prožeto pride obostranom ljubavlju prema bootleg robi. Ovaj put sam imao čast i sobu sa Koralom da delim, čast koju sam časno, na ravne časti, podelio s časnim Sretom i Pavlom (neki bi rekli Pavletom) Bogojevićem – i časno smo se naspavali te prve večeri, čas’ i čes’ sa izuzecima.

Koral je našao vremena da skicira impozantni broj slika, gde mu je samo jedan od prisutnih autora bio takmac, a u međuvremenu je uspevao da razgovara o svim mogućim temama – bile to osnove skiciranja u spiki sa polaznicima ili politička svakodnevnica sa veteranima autorima. Nije izostala ni plejada pesama koju bi zdušno delio sa svima na festivalu.

Put će Korala izgleda naneti i u Beograd. No, dok do te tačke ne dođe, ovaj svestrani autor će ostati u Leskovcu, oran da uživa u čarima istog po zasigurno peti ili šesti put (ne pamtim tačnu brojku).

 #2 Big Jakk Energy

U holu Leskovačkog kulturnog centra je osvanula Ljiljana, likuša koju sam kreirao pre nekoliko godina. Ista ta Ljiljana će se naći i u sklopu same prostorije škole stripa u potkrovlju, i to nedugo po mom dolasku u Leskovac. No, da se vratimo na hol. Ljiljana je fino avanzovala, s obzirom da se prvo našla na prvom spratu Kulturnog centra pre nekoliko godina, a potom i u par časopisa. Sad je bila u holu, u izvedbi bezmalo dva autora. Od dotičnih, autor ženskog pola (ili roda, kako bi rekli adherenti novih – objektivno pogrešnih – stremljenja u političkoj misli) nije mogao da prisustvuje, nažalost. Ali onaj drugi, autor muškog pola, i te kako jeste.

Pronađen na spratu i zagledan u radove, Ilija Jakovljević, poznatiji kao El Jakk, je imao svoj smotreni debi. I premda se držao po strani tokom većeg dela festivala, iskoristio je vreme maksimalno korisno. Šta je to uključivalo? Pa:

• Obilazak Leskovca i upoznavanje sa gradom
• Beganje od kiše koja ni ove godine nije zaobišla festival
• Paljenje cigare na istoj toj kiši pri Narodnom muzeju
• Igranje par partija kartičnog kurioziteta „Heroji Dugonoćja“
• Obilazak izložbe i osvrt na prijatelje koji su dobili nagrade ili bivali izloženi
• Crtanje Marka Marku (sa izuzetnim rezultatima)
• Ispijanje alkohola
• Diskusija o filmovima, stripovima, animaciji, ženama, itd.

Šteta što je leskovački kej morao da izostane ove godine. Prosto niko nije imao energije da na istom ostane. A taj kej je neosporivo figurirao kao spona za nova poznanstva, neobavezno leškarenje i dozvoljavanje telu da se skroz opusti i razulari, onako kako samo može nakon napornog dana. Šteta je, takođe, što Ilija nije prodao niti jedan primerak svog sada već etabliranog projekta „Big Rock Energy“. Ali večernje šetnje (i kasnovečernje pljeske) nisu izostale.

Nakon večeri ispunjene poznom hranom, Serafim je ispratio Iliju i mene do raskrsnice, pa se uputio ka svom domu na zasluženi (premda nepotpuni) odmor.

– Dakle, utisci? – pitam ja Iliju.

– Pa sviđa mi se, – veli on, a onaj isti osmeh mu nije napuštao lice. – Videću da dođem i sledeće godine. Ukoliko budem mogao.

Lepo se doduše uklopio i u zajebanciju. Sam tvrdi da nije ljubitelj gužvi, što i te kako razumem, ali mu nije trebalo puno da se združi sa par ključnih ljudi. Tu navodim nanovo Sretu, Pavla, Serafima i dežurnog krivca, al ajd nek se tu nađu još i Saša i Nebojša, pa i Miša. Namerno sam izostavio Danicu i Stefana. Ne zato što su nebitni – i te kako su bitni – već zato što je njih već poznavao iz neke druge priče.

#3 U ime me ne diraj!

Relativno nedavno, pri pisanju teksta o Salonu stripa u Laktašima, pogrešno sam Željka Ivančića prekrstio u „Željko Gašić“. Nije prestao da me zajebava tokom celog Somborskog festivala nedugo potom. Pak sa druge strane, Saša Paprić (koga je, igrom slučaja, moj prijatelj Bogdan pogrešno naveo kao „Saša Prpić“ dok mu je slao pozdrave iz Bogojeva) je hteo dušu da mi popije, s obzirom da je njegov odnos sa jednim Željkom dijametralno drugačiji od odnosa sa drugim.

Pavle je sve ovo slušao pomno u Sašinom autoru, otprilike dok je Maks von Fafner (koga, opet iz neke druge priče, uvek namerno zovem Maks von Flafer) pojašnjavao poreklo sopstvenog pseudonima. Naravno, Pavle je takođe imao svoju priču o dotičnom grešenju imena. Naime, jedan njegov ortak koji je pisao novinski članak mu je pogrešno naveo ime u dativu, i.e. „Pavletu“ umesto „Pavlu“. Sličnu grešku je u jednoj svojoj posveti, izgleda, napravio i zrenjaninski autor Stevan Subić (neretko pogrešno navođen kao Stevan Šubić, ili pak Stefan Subić).

– Aman, nemojte to „Pavletu“, ljudi! – veli on. – Pa to je moje ime, to treba barem da ide gramatički tačno!

Ostavljam vam triput da pogodite koliko često se društvo okupljeno oko Pavla namerno pozivalo na dotični padeški konundrum. A valjalo bi da otkrijem ime osobe koja je više crtala od Korala tokom Smotre, sa nekih sigurno desetak ilustracija sveukupno. Pogađate, neću navesti Pavleta. Navešću Pavla.

#4 Uzajamni nadimci

Po zatvaranju Smotre, vodio se razgovor u „Marfijevom pabu“ poviše „Rupe“. I premda je Marko razgovarao sa mladim Remom Bruom iz Rumunije, nije izostavljao da potencira sintagmu „lik što izgleda kao serijski ubica“ kad god bi pominjao mene. Iskreno ne znam što je non-stop forsirao tu foru za vreme razgovora. Ono što znam je da sam taj privremeni nadimak serijskog ubice fino nadovezao na jednu drugu opasku izvesne makedonske ekonomistkinje koja je sa nama delila sto. Njen i Remov gromoglasni smeh je bio dovoljan da naglasi koliko je preuzimanje nadimka i konverzija istog u kasvetnu foru uspelo.

Naravno, oštrooki bi primetili da me je i Mirel Dragan (i potom Dan Janoš) počastio nadimkom, konkretno „Šekspir“ zbog britanskog naglaska koji rabim. Pretpostavio bi narod da je u pitanju neki kompleks po pitanju znanja jezika, jer sam naletao na ljude koji su me ismevali zbog istog (mahom iskompleksirani i pomalo jadni pojedinci čiji je naglasak objektivno gori od mog, a koji paradoksalno imaju isto akademsko zvanje kao ja). Međutim, Mirel je zapravo iskazao iskreno divljenje dotičnim nadimkom iz Stretforda-na-reci-Ejvon, a s obzirom na to koliko se dugo poznajemo, poštovanje je bilo i ostalo uzajamno. Toliko da sada orno iščekujem primerak novog broja časopisa „Terapie de Basm“.

„Snejk Pliskin“ je nadimak koji nosim još od dana upoznavanja Maks von Fafnera (tj. Flafera) pre nekolicinu godina, no ovde ga je prisvojio Dejan Sedlan. Jeste, Snejk je kul lik, i kapiram vizuelnu konekciju, premda sam Deji naglasio da sam ipak po izgledu i mentalitetu bliži Džefu Lebovskom, iliti Batici. To nam je poslužilo kao izvanredan prelaz na diskusiju o filmovima. Uglavnom, „serijski ubica“ i „Šekspir“ su novi nadimci (gde je jedan očito kreativniji od drugog), a „Snejk Pliskin“ već ustanovljen.

Ali najdraži nadimak je onaj koji ima svog direktnog rođaka u drugoj osobi.

Ekipa rumunskih prosvetara iz Jašija (i okoline istog) je pomno posmatrala izlaganja kolega u potkrovlju LKCa. Znali su da će održati tribinu o korišćenju stripa u podučavanju francuskog jezika, mada se nisu dali predati. Četvoro ih je, dve cure i dva momka, i kao da su bili podeljeni po sredini: Adelina i Štefan su bili nešto introvertniji, povučeniji i tihi, a Bjanka i Olivije su bili prepuni energije i orni družbe.

Dođe tako fotkanje ispred leskovačkog znaka. Nekako je usud hteo da stanem ispred Bjanke, koja je visoka otprilike metar i političareva skrupula. Drugim rečima, trebalo je da kleknem ne bi li se videla. I naravno, kombinacija naglaska i internet mema je doprinela da se sledeći trenutak desi.

– Evo, kleknuću onda ispred vas, milady.

Jedno par minuta nakon smirivanja smeha, Bjanka je uz ostale čekala da konskribovani fotografi sa ulice dovrše svoj posao, te se najveći broj ljudi vratio u LKC. Ivan, pak, je otišao pod tuš, a potom svež nastavio put ka stripu nekih 20tak minuta kasnije. Nanovo u LKCu, u potkrovlju i u prisustvu Bjanke, izgovaram:

– Vratih ti se, milady.

Ali tu ne prestaje ritam. Kratka razmena podataka na Messengeru sleduje, te predavačica iz sela blizu Jašija i pisac iz Svilajnca kreću da razvezuju jedno 30tak poruka. U jednom trenutku, naravno, Bjanka počinje da me oslovljava sa „my lord“. No i to se ubrzo standardizuje, te ostaje jedno kratko i jasno „milord“. Nadimačenje putem prepiske je, prvo tokom Smotre a zatim tokom pijančenja u „Rupi“, trajalo do jedan ujutru.

Milord. Milady. Počelo je spontano. Završilo se jednim novim prijateljstvom. A kako prijateljstva imaju jake orbite, nije dugo trebalo ni da se Olivije i ja pronađemo na istoj talasnoj dužini. Evo, dok ubacujem tekst o njemu, odgovara mi na Messengeru s novom opaskom. „Dear Ivan the Writer!“ veli on gromko u tekstualnoj elipsici. A nekako nazirem da se Sreta, Pavle i Željko (Ivančić, ne Gašić) kezulje u pozadini sa sad već ustanovljenom prošlogodišnjom parolom (i pride još jednim nadimkom) – „jer ja sam pisac.“

Ukratko, nadimci se ovako najbolje rađaju, neusiljeno i potpuno spontano, sa dozom iskrenosti i zabave.

 #5 Autor

Termin „outsider art“ („маргинална уметност“ po naški) obično obuhvata autore koji se ne uklapaju u konvencije kakve postavlja umetnički svet, bio on glavnotokovski, alternativni, ili kontrakulturni. Autori autsajderi obično sami od sebe kreiraju stvari bez ikakve obrazovne pozadine, te rezultati neretko bivaju, u nedostatku adekvatnijeg izraza, nezaobilazni. Jednostavno, čak i da su im dela potpuno očajna, na takav način su očajna da privlače nove pratioce iz godine u godinu.

Na Zapadu bi verovatno najprominentniji primeri marginalne umetnosti bili Henri Darger i Adolf Velfli. Ima ih još, ali iskreno me mrzi da nabrajam. Ali definitivno bi valjalo pomenuti jednu anegdotu sa Smotre, onu gde su se autsajdersko umetnovanje i glavnotokovski strip sreli.

Zapravo, kad vratim malo sat, ipak ovo nije bio prvi put…uslovno rečeno. Sad već davne 2011. godine (kada se mnogo više lufta imalo, kad su Marko i Peka još uvek bili u iole dobrim odnosima, a kad je Smotra zapravo još uvek imala neautorske strip kolekcionare kao goste), pamtim jednog sedog mršavog lika koji je sedeo i žvrljao nešto. Prilazim mu ja, još uvek potpuno nov festivalskim ujdurmama, i pitam ga čime se bavi.

– Pa eto, ja se još uvek ne bavim stripom, ali pokušavam da se probijem – veli sredovečni čovek sa osmehom na licu. A na papiru ispred njega katastrofalno nacrtan lik, otprilike sa proporcijama koje ni ja, u mojim najgorim trenucima, ne bih mogao da nacrtam (a naglasiću, ja i inače odvratno crtam).

I mada je ovaj čelovjek bio neko bez iskustva, umetničke pozadine i talenta, nije ni on baš autsajder po pitanju umetnosti, jer se ipak zauzeo kao neko ko uči. Primer pravog autsajdera tek dolazi ove 2022. godine.

Naime, dok sam vodio razgovorom sa Igorom Volskim, mladim i aktivnim autorom iz Poljske, nešto visoko i plavo mi se pojavilo u perifernom vidu. Dakle, Igor i ja razmenjujemo iskustva vezana za Beograd, freelance poslovanje, stripove, itd., i u jeku svega toga prilazi nam jedan visoki sedi gospodin u plavoj majici. Dao bih mu sigurno 47 godina, najmanje. Ne preterano učtivo je krenuo da vadi sopstvene radove i da nam objašnjava šta je šta. Igor se mudro izvukao, a ja sam ostao da barem ispoštujem autora, iz kurtoazije ako ništa drugo. Naposletku, svako negde počinje, a Smotra je oduvek bila mesto gde novi umetnici stasavaju, etablirani se i dalje bruse, a stručnjaci podučavaju. Međutim, čim je izvukao svoj Blok broj 5 (da, isti onaj koji smo svi mi nosili u četvrtom razredu osnovne) video sam da ovde nešto ne štima.

Unutar bloka je bilo par printova koje očito on nije radio, te nekoliko kratkih priča vezanih u spiralne korice, i pregršt crteža na Blok broj 5 formatu.

– Jel ovo radilo vaše dete možda, ili…? – pitam ja naivno.

– Ne, ja. – odgovara uz neprikriven smeh dotični gospodin.

Sama ova interakcija vam govori o nivou crtačkog talenta pomenute osobe. Onakve štapićaste figure nisam video još otkad sam učiteljici objašnjavao zašto mi je sveska do onolike mere ižvrljana.

Nedugo potom je krenuo da mi objašnjava šta je šta, uz razgovor koji je bio jako težak da se prati. Izgleda da mnogo voli oružje i alternativnu istoriju, jer se najčešće toga držao. A pokazao mi je i neki sajt gde mu je izašla jedna priča. Ukratko, vidi se da ima kreativnu energiju. Pritom se i vidi da se nešto ne uklapa kako treba unutar psihe ovog čoveka.

Nekako sam uspeo da se izvučem od njega na iole pristojan način. Ali on se nije dao zaustaviti. Prišao je pritom Pavlu, Aleksandru i Miši koji su sedeli za susednim stolom i počeo iste da gnjavi svojim crtežima. Svako od dotičnih se podjednako učtivo distancirao. A onda je Sedlan naišao i dvojac je započeo razgovor. Dejin entuzijazam o čoveku se relativno brzo splasnuo kad je video o čemu je reč, premda je kasnije tvrdio da mu interakcija nije smetala. Opet, dajem vam primer čisto o kakvoj osobi se radi:

– Da li znate kog ovde mogu da pitam u vezi objavljivanja/izlaganja radova? (Možda je i nešto drugo bilo u pitanju. Uglavnom, trebao mu je savet.)

– Pa, pitajte Marka Stojanovića kad bude došao. – dodaje Pavle, pokušavajući da se usredsredi na crtež.

– Aha. A ko je Marko?

Pričali smo posle o ovom slučajnom posetiocu, koji ostaje neimenovan ovde. Ja sam ubeđen da on ima neki blaži oblik autizma, eventualno asperger, i da mu društvena interakcija očito ne ide od ruke. Naravno, niko od nas ga nije vređao ili šta već – apsolutno svi kojima je prišao su bili kulturni i otvoreni prema njemu. Ali jeste umalo izduvao momentum iz situacije, a tolerancija, kao i sve ostalo, ima limit.

E sad, naglasiću da je delo ovog umetnika ostalo u Leskovcu (famozni Blok broj 5). Naglasiću i da imam fotografije nekolicine radova ovog ekscentričnog posetioca. A dodaću i da ga je relativno lako naći online uz pomoć imena, prezimena i mesta obitavanja – i opet, sve ovo znam, i nisam jedini (naposletku, predstavio se svima). Ali neću podeliti ništa od navedenog u ovom tekstu. Ponavljam – smatram da ova osoba ima neki blaži mentalni ili psihološki poremećaj i ne želim da mu se išta desi. Ali smatram da je bilo bitno pomenuti dotičnog, čisto kao primer da marginalna umetnost može iz bilo kog kutka da iskoči, i videti ovakvu osobu u prostoriji punoj stručnjaka, veterana i iskusnih radnika je bilo osvežavajuće, na neki bizaran način.

A kad smo već kod bizarnosti…

#6 Sono Chi no Sadame!

Jedna od rečenica koju neizmerno volim da čujem je ono dobronamerno „mrzim te“. Do sada mi je najčešće to izgovarao Darko Bogdanov, autor iz Makedonije (sada Severne, onda bez geografske smernice) i jedan od mojih najdražih prijatelja, kad god bih mu pokazao neki retki strip koji sam pribavio. Jednom mi je to i Serafim rekao, konkretno zarad neke cure koju smo obojica onomad želeli – to onomad, inače, je bilo za vreme studija. No, odskora sam to prvi put čuo od Aljoše.

Aljoša Tomić, poznatim domaćim striparima kao izvanredni kolorista, je jedan od mojih bliskih poznanika. I premda se ideološki apsolutno ne slažemo (naposletku, on je levičar, ja sam centrista), ja ne mogu da nađem bolju i prijatniju osobu za razgovor, niti bolju i prijatniju osobu inače.

– Gledaj ga, mora on u Đotarovu pozu da stoji, – komentariše Aljoša jednu fotografiju u kojoj sam pozirao sa još dve meni drage osobe; znaju one ko su. – Što ne Đosuke ili Điorno? Mora on te heteronormativne likove. Gadi mi se ta tvoja hipermuževnost.

Naravno, osmeh na licu, i kod njega i kod mene, je govorio o tome da nije bio ozbiljan, barem po pitanju ikakve zgađenosti. Sve što sam mogao je da slegnem ramenima i da srknem kapućino.

E sad, Deja nas jeste gledao pomalo čudno, ali svakako je razgovor nastavio u nekom petom smeru. Primera radi, nabrajao je svu opremu koju je nabavio po pristupačnim cenama od stare firme, na šta sam hteo da se pucam u glavu (onoliko stvari za onolicko para je stvarno da ti stane pamet). Na njegov predlog, uputili smo se ka jednoj prodavnici koja nudi štampanu nerd robu. Dakle, majice, novčanici, bokserice, duksevi, kape, itd. i to sve sa anime i manga likovima, pop-kulturnim ikonama, itd.

I za šta će Ivan prvo da se uhvati? Pa ni za šta drugo no za bandanu sa motivima već pominjane mange „JoJo’s Bizarre Adventure“. Inače, valjalo bi naglasiti, jedine JoJo bandane u celoj radnji.

– Pih, jedina ona ostala – razočarano izgovara Aljoša dok ja plaćam proizvod na kasi. – Mrzim te.

Ali nije ni on ostao uskraćen zadovoljstva. Ipak je kupio JoJo majicu za suprugu. Šta reći – bračni par od ukusa.

#7 Shall I compare thee to a summer’s day?

Ako nešto nisam mislio da ću dočekati, to je sopstveni paparaci trenutak. I to ne jedan, no dva, u rasponu od manje od sat i po.

Prvi trenutak se dogodio negde tokom one prepiske s Bjankom. Kako je trajala tribina, vidim pop-up Messengera gde stoji „Bianca sent you a photo“. Super, šta li je poslala? Kad ono moj potiljak, ufotkan pre sekundu i kusur. Probao sam da uzvratim uslugu, ali nisam mogao da nakrivim kameru toliko a da ne bude primetno. Naposletku, Bjanka je prilično niska cura te prekoramensko fotografisanje otpada.

Sve je to bilo super, tribina je prošla, no sad je trebalo ići do narodne biblioteke „Radoje Domanović“ i overiti izložbu o novim tokovima belgijskog stripa. Stoji na stolu širom otvorena knjiga utisaka, sedi do nje jedna autorka, a negde nekako iza stola obitavamo Dejan, Miša i ja.

– Ajde, Snejk, uzmi olovku i napiši nešto nabrzaka, – zeza Deja.

– Ma jok, bre, nemam energiju.

– Ajde, šta se prenemažeš! Možeš ti to. Raspali neki tekst.

– Jeste, ti si pisac, nemoj sad tu da se izvlačiš, – dobacuje Miša, a u očima mu se ocrtava da mu treba cigareta.

I tako, taj back-and-forth je trajao jedno 2-3 minuta, i kad je na kraju puklo, nahvatam ja olovku i rešim se da nažvrljam nešto. Univerzumu u inat, napisao sam sonet.

Dok sam stavljao poslednji tercen na papir, vidim da nema odjednom ni Miše ni Deje. No nema veze, ustajem ja, prešaltam se kod Korala, pa smo malo diskutovali izložbu. Iskoračim nešto posle toga napolje, zastanem malo sa Sašom da prozborim koju reč, i pride vidim ovu dvojicu.

– Šta si pisao, na kraju? – veli Deja.

– Sonet.

– Ne, ozbiljno pitam, šta si napisao?

– Pa sonet.

– Ajde bre! Pa kaži mi o čemu je?

– Idi slobodno pročitaj, tamo je.

– Ma ne mogu ja to, ja sam star čovek.

– I o čemu je sonet? – pita me Miša.

– Ma nešto nebitno, o autorima i stvaranju.

Razgovor bi nas odveo u drugom pravcu, pogotovo jer je i Saša bio u našem društvu, ali sam onda primetio novu poruku na Messengeru. „San DRa sent you a photo“. Šta mi San DRa pobogu šalje?

Da pojasnim. San DRa, civilno ime Sandra Radočaj, je umetnica koja polako ulazi u svet stripa. Iz Novog Sada je, a relativno skoro je krenula da se kreće po festivalima. Mentor na ovom polju joj je, ni manje, ni više, nego Dejan Nenadov (kog sam ja non-stop mahinalno pogrešno nazivao Nenad; ovo je trebalo da navedem u segmentu o pogrešnim imenima, ali kasno je sad). Nenadovljev „Elazar“ i dalje stoji u samom vrhu srpskog i inače jugoslovenskog stripa, te samim tim Sandra boljeg autora za mentora nije mogla da dobije.

E sad, naša prepiska je počela malo nakon Sombora, pošto nas je povezao Svetlan iz Šapca, poznatiji narodu kao Zmaj Biberče. Prepiska je bila poduža, a završila se time što smo se obavezali da se propisno upoznamo u Leskovcu, što je i učinjeno. A poznanstvo je produbljeno upravo putem ovog paparaci trenutka. Gledam ja u poslate fotke, čak tri komada, i vidim sebe kako sedim i pišem pomenuti sonet. No, ovde sam rešio da uzvratim uslugu, te sam San DRu uškljocao tačno četiri puta kad je izlazila iz narodne biblioteke. Naravno, Nenadov nije bio daleko od nje, pa je nedužan i sam završio na slici. Ali znam da se neće ljutiti; naposletku, samoinicijativno me je zamolio da ga fotkam uz ilustraciju Saše Jovanovića, što je i učinjeno. Saša, barem sudeći po broju zagrada koje su stale u onaj smajli u odgovoru na moj mejl, je bio presrećan.

Ali nije kao da sam samo ja bio upaparačen. Pavle, drug moj iz Srpske Crnje (ovih dana manje srpske, a sve crnje i crnje) je ponosno stajao pri svom cikličnom stripu u holu LKCa, pokazujući svoj rad prisutnima. Ono što nije snimio je to da sam ga ja snimio. Odnosno, slikao. I to baš u trenutku kada okreće glavu ka gledaocima i šakom (preciznije, srednjakom) pojašnjava poreklo strip ideje. Drugim rečima, paparačilo se na sve strane. A bilo je i regularnih fotki, pa i par iregularnijih (narod iz Jašija i priključenija je hteo jednu cikličnu fotku, ali naglasiću da nisu ukrali ideju od Pavla – ovo je bilo više spontano), jedno pravo bogatstvo u digitalnom formatu.

Zaključak: We’ll Meet Again (Don’t Know Where, Don’t Know When)

Poslednje veče u Leskovcu je bilo pomalo setno. Neću naglasiti zašto, ali jeste, i to mnogim ljudima. Nekima se ovde sve završavalo. Nekima tek treba da se završi. A nekima je bilo nesigurno da li će se postojeće nastaviti. Misli lutaju ka dnevnim poslovima, ka grajndu koji ne prestaje iz sata u sat, ka rokovima, računima, raspadu Evrope, ratobornim voždovima, razjebanim sistemima vrednosti… Vožnja busom za nazad je prethodnih Smotri uvek bila krcata utiscima, pretežno pozitivnim. Ovo je možda jedna od prvih gde se zapravo oseća težina godina, snaga iskustva koje raste recipročno fizičkoj snazi čoveka koji se podseća. Neko bi ovo ubrojao u kliše, i ne bi pogrešio. No, klišei nisu nužno loši, geslo uz koje sam nazdravljao u tom Leskovcu.

Neki stari prijatelji rastu uz porodicu, formiraju nove uspomene. Drugi se polako razočaravaju u život. Treći muče muke kakve ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju (a nažalost, takvih i dalje ima). Neki novi prijatelji tek kreću sa mukama Tantalovim. A neke je još uvek nemoguće videti, čak i nakon što nas je Milostiva Gospođica Corona-Chan malo pustila da dišemo. Da, video sam i suze u očima par prisutnih. I za razliku od pojedinih strip autora (znaju oni o kome je reč), nisu poricali da im se plače. Ovo je prvi put da je ovoliko neizvesnosti oko jednog događaja. To se dalo čuti i u završnim rečima organizacionog odbora Balkanske smotre mladih strip autora. Naravno, ni taj novopridošli mrak nije 100% siguran. Ali nije prijatno osetiti ga.

A nije prijatno ni ispuniti prazni papir sa ovoliko nebitnih anegdota o jednom jako bitnom festivalu i završiti isti sa mrakom. Ovaj festival je, naposletku, toliko autora pogurao napred i lansirao ih u mainstream bez povratka. Da nije nagrade sa istog, Amnezija Filipa Andronika se ne bi našla u domovima strip čitalaca širom sveta. Pride, srpski i rumunski autori ne bi radili na sopstvenim projektima za Francuze, a leskovački autori se ne bi vratili u strip nakon deceniju i po pauze. Serijal koji je otpočeo ambiciozno se nikad ne bi raširio diljem sveta da nije bilo družbe u Leskovcu. Izložbe stripa nekolicine nacija se ne bi našle ovde, nacija koje se šire od Bretanje na zapadu do Seula na istoku. I naposletku, kad se sve sabere i oduzme, čak i ako se sve svede na onaj goli minimum, onaj koji je Kokan sam hteo tamo poznih devedesetih, i dalje tu stoji ono jezgro lokalnih mladih autora, koji će i nakon teškog i zeznutog festivala opet da redovno dolaze, da izdvoje prazan papir i popune isti novim bajkama, pričama, storijama i pripovetkama.

Otkud znam. Svakako sutra postoji, videćemo.

Post Scriptum

– How’s life?

– Eh. Life’s life.

– Ok.

– How’s the little one?

– She’s growing. Day by day she’s growing.

– She’s healthy, happy? All good?

– Yes, well, not all good, but it’s a constant struggle. You’ll see when you have one of your own.

– If.

– When.

– …If.

Autor: Ivan Veljković, 28. Juna 2022.