“Nikad čovek” – Personifikacija nesreće kao prirodne sile
Šta je čovek naspram svoje prirode? Može li ikada da joj se odupre i ili je ona njegov gospodar od prvog plača do poslednjeg izdaha? I šta se dešava kad se u čovečije telo nastani duša kojoj je sve ljudsko strano i užasno?
Đunđi Ito je majstor horor mange, a naročito mu je blizak kosmički, egzistencijalistički horor koji kombinuje sa telesnim koristeći svoj groteskni stil crtanja. Međutim, 2017. godine se u Japanu pojavio prvi tom mange „Nikad čovek“ koja se po tematici potpuno razlikuje od odtatka Itovog opusa, a upitno je da li se uopšte može svrstati u žanr horora.
„Nikad čovek“ je zapravo adaptacija istoimenog romana iz 1948. godine, pisca Osamua Dazaija čija se dela ubrajaju u japanske klasike. Dazai je živeo prilično kratko ali je za 38 godina ostavio neizbrisiv trag u kulturi svoje zemlje. „Nikad čovek“ je njegovo najznačajnije i poslednje delo s obzirom da je nedugo po završetku pisanja izvršio samoubistvo zajedno sa još jednom ženskom osobom. Na neki način, taj roman je postao testament ili poslednja poruka jer se tvrdi da je Dazai u protagonistu uneo dosta sopstvene ličnosti.
Iako je Ito u velikoj meri verno adaptirao originalni roman, ali je uneo izvesne promene koje se najsnažnije manifestuju na kraju. Iako manga obiluje grotesknim scenama svojstvenim Itu, ova priča u oba svoja pojavna oblika se pre svega određuje kao tragedija.
Radnja prati život Jozoa Obe, rođenog u imućnoj, tradicionalnoj japanskoj porodici. Međutim, Jozo od najranijeg detinjstva nije kao ostala deca. On se smrtno boji ljudi i strani su mu svi njihovi osećaji. Da bi izbegao normalne kontakte ponaša se kao luda. Neprestano pravi grimase, zbija šale i primorava druge da jedina reakcija na njega bude smeh zbog stalnih gafova. Na njegovu otudjenost dodatno utiče i seksualno zlostavljanje koje u ranom detinjstvu trpi od dvoje slugu, ali se boji da išta kaže porodici.
Pročitajte: “Gjo” – Đunđi Ito po drugi put među Srbima
Njegov život se dodatno komplikuje kada upiše nižu srednju školu gde upoznaje Takeićija, dečaka sa smetnjama u razvoju koji prozire Jozoovu masku i koji će mu na duši urezati žig u vidu proročanstva – „Siguran sam da će se mnogo žena zaljubljivati u tebe.“ Od slučaja sa Takeićijem, svaki naredni korak u životu Jozoa Obe biće ispunjen tragedijom koja progresivno raste zajedno sa njegovim kukavičlukom, otuđenošću i sposobnošću da zavodi žene.
„Nikad čovek“ je teška priča o strahu, depresiji, anksioznosti, psihičkoj nestabilnosti, samoubistvu i nesreći duboko ukorenjenoj u samo postojanje jednog čoveka koji postaje seme uništenja za sve one prema kojima je osetio ono za šta veruje da je naklonost. Jozoa Obu bi bilo tako lako osuđivati i mrzeti ga, da priču ne posmatramo iz njegove perspektive kroz patnju otuđenosti od ljudskog roda. Rezultati njegovih postupaka su katastrofalni, čak zli ali sam Jozo je zao koliko i zemljotres koji razara grad. On je tek instrument nesreće kao sile prirode, kao živo oličenje Marfijevog zakona.
Ito svojim crtežom savršeno prenosi atmosfetu tešku poput olova. Grozomorne scene rođene iz neljudskog uma Jozoa Obe vrebaju iza svakog okretanja stranice. Retki su kadrovi kroz koje čitalac može da prođe bez osećaja potištenosti, tuge, težine. Ali onda može da nadvlada osećaj da se čita jedno istinsko remek-delo jer niko nije tako dobro preneo na papir emocije i njihovo odsustvo kao što je to uradio Ito u adaptaciji Dazaija.
U Srbiji, mangu „Nikad čovek“ objavljuje Stalker u tri toma i tako započinje svoju ediciju Tankobon, posvećenu japanskom stripu. Knjiga Osamua Dazaija je na srpski prevedena kao „Nečovek“ i može se naći u izdanju izdavačke kuće Tanesi.
Nikola Tasković
