“Smeh će vas dići iz mrtvih” – Tragedija čoveka koji je žudeo za pažnjom
U poslednjim danima godine koju smo ispratili, Veseli četvrtak je omogućio da se stripofilski prsti spuste na jedno istinsko remek-delo iz Bonelijeve kuhinje i priču koja će zauvek ostati urezana u mitologiju o Dilanu Dogu.
Posle uspeha kratke priče „Zbogom Gručo“ objavljene u Kolor festu, Alesandro Bilota je započeo rad na spin of serijalu Dilana Doga, a čije epizode se pojavljuju jednom godišnje pod okriljem edicije Specijal. „Planeta Mrtvih“ je revolucija koja je bila preko potrebna Dilanu i koja ga je na pravi način prenela u današnje vreme. Pa tako u poređenju sa Bilotinim uradcima redovna serija, maksi i kolorci deluju čak i suvišno. smeh
Sedma sveska „Planete mrtvih“ nosi naziv „Smeh će vas dići iz mrtvih“. Na vrlodobroj Mastracovoj naslovnici vidimo Dilana u ulozi stend ap komičara i zapravo ga nećemo puno više viđati u samom stripu jer ovo nije priča o njemu.
Radnja prati Volda Vilkinsona, prilično neuspešnog pozorišnog glumca oženjenog bogatom naslednicom bogatstva Karmajklovih. Voldo i Penelopa imaju dva sina i zbog svojih neuspelih umetničkih poduhvata žive na račun patricijinog oca koji jednog dana odlučuje da im materijalnu pomoć uskrati. Porodica Vilkinson zapada u ozbiljne teškoće u koje ih baca novonastala nemaština, a Voldo ne uspeva da pronađe angažmane koji su dobro plaćeni. Upliće se u mrežu sopstvenih laži dok za crkavicu nastupa kao komičar u polu praznom pabu „Moskito bar“.
Pored Patricije i dečaka, Voldo ima još jednu porodicu – misterioznu i tamom obavijenu Daliju sa kojom planira brak i nenu kćer.
Voldova mreža laži polako počinje da se urušava dok na vestima govore o pojavi nemrtvih (zombija) i sumnjama da premijerka Tačer ima veze sa njihovom pojavom. Dok se bori da ispliva iz finansijskog i karijernog brloga, u isto vreme pokušavajući da patološke laži čini uverljivim, Voldo će se uplesti u opasnu priču koja će ga odvesti na ivicu razuma.
Bilota od samog početka počinje sa nagoveštajima o tome kakvu će transformaciju Voldo doživeti do kraja stripa. Pametno ubacuje mrvice koje Dilanovi čitaoci prosto moraju da primete i gutaju radnju iščekivajući poslednji čin i odgovor na pitanje koje se postavlja bezmalo od kad se na kioscima u Italiji pojavila „Zora živih mrtvaca“.
Bilota kao uzor i osnovu za sedmi broj „Planete mrtvih“ uzima uradak svog engleskog kolege koji je ispripoveda jednu od mogućih oridžin priča o (verovatno) najslavnijem stripovskom negativcu. Međutim, Bilota je osnovu svog engleskog kolege unapredio produbljujući likove i njihove motivacije, savršeno ih uklapajući u Dilanov svet i mitologiju.
Jedina mana (po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova) ovog stripa su poslednje tri strane koje nisu morale da se dese, odnosno govor koji je održan na njima je mogao biti izostavljen zbog održavanja višeg nivoa misterioznosti.
U Bilotinom pisanju se oseća dah Sklavija i Prata, ali on nikako nije imitator (kao Voldo) već kroz svaki strip koji piše razvija sopstvenu poetiku i ritam. Ovde je uspeo nagoveštajima i perfektnim dijalozima da natera čitaoca da žudno konzumira jako sporu radnju, a da pri tom ne oseća ništa drugo do zadovoljstvo, ushićenje i povezanost sa likovima.
Dakle, scenarista je uspeo da stvori snažnu porodičnu dramu sa osećajem natprirodne misterije u serijalu o Dilanu Dogu, dok u isto vreme epizodu pretvara u kult u nastajanju.
Đerazijevi potezi se na pojedinim mestima čine jako drhtavim. Uz to facijalne ekspresije svih likova su pomalo prenaglašene dok su Voldove potpuno iskarikirane. Ipak, već posle par stranica je jasno da je ovaj crtač idealan za dočaravanje tona priče koji je Bilota zamislio.
Autor: Nikola Tasković
