Dnevnik po stripu – Kako proživljavam Alana Forda (Drugi deo)

Prve skice stripa su nastale 1967. godine, dok je prva epizoda “Grupa TNT”, objavljena dve godine kasnije, a ovo je važno za naglasiti, na prostore bivše Jugoslavije prva epizoda serijala “Alan Ford” se objavljuje 1970. godine, u izdanju zagrebačkog Vijesnika. Strip govori o grupi diletanata, koji izvršavaju različite detektivske zadatke, na različite načine. Grupu čine prečisti Alan Ford sa likom škotskog glumca Pitera O’Tula, predstavnik radničke klase, može se reći Marksovim izrazom lumpenproleterijata, Bob Rok, Broj 1, smešna kreatura duge brade bez brkova, prepoznatljive kose, uvijene na krajevima poput uvoštenih brkova nemačkih oficira iz prvog svetskog rata, koja se proteže levo i desno od centra glave na kojoj štrči po koja dlakica, figura tlačiteljskog vođe, plemić, zapravo prevarant starog kova sir Oliver, ponekad sažaljevajuća ličnost debelog Šefa, Jeremija o kojem je teško i govoriti i neumorni pronalazač neverovatnih izuma, čovek koji je ponosni nosilac majica sa najčudnijim natpisima i porukama (njegova majica “Tko leti vrijedi, tko ne leti, ne vrijedi”, je svakako preteča majica poput: “Službeni put bez sekretarice je kao pivo bez pene”), bivši nacistički ratnik Grunf.

Prvi deo eseja: Dnevnik po stripu – Kako proživljavam Alana Forda

Ova skupina improvizatora, ova skupina lupeža, ova skupina unesrećenih ljudi koji se samo trude da prežive presipajući iz šupljeg u prazno obitavaju, u priči, u Njujorku, u prošlom veku, a u stvarnosti oni su prisutni u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, bilo kojoj razvijenoj državi naprednog, kapitalističkog sveta, pa čak i u mom dvorištu, u trenutku dok moj otac poput mrzovoljnog Boba Roka usisava opale latice ruže sa zemlje, ispod grmlja, po naređenju Broja 1, odnosno moje majke.

Strip je nastao tako što je Bunker želeo da napravi likove koji bi fantastično odgovarali staroj formi komedije, prepoznatljivoj u Italiji u srednjem veku, naravno, kako biste bolje shvatili ovo, o čemu ja veoma malo znam, pročitajte to na samom početku Džamićeve knjige, čovek je to bolje istražio i još preciznije objasnio. Ukratko, Commedia dell’arte je pozorišni stil koji je nastao na Apeninskom poluostrvu tokom 16. veka. Svaka predstava pokušava da izvrgne ruglu okolnosti u kojima ljudi žive, šali se, ali ne na neposredan način, što je manir satire, već nekako uopšteno da se ljudi smeju i ismevaju čitavu zajednicu, njene poroke, nedostatke i loše manire, a da se neposredno ne osećaju odgovorni za generalno lošu krvnu sliku kolektiva. Commedia dell’arte imala je jasno podeljene uloge, loše napravljenu binu, socijalnu zavesu, ali njen glavni motiv je bila improvizacija dijaloga, pokreta i same radnje na sceni. Ovakvu vrstu teatarskog predstavljanja su radili profesionalci, koji su tačno znali na koji način treba postaviti stvari, kako se odnositi prema publici i gde je zagolicati, a da ona ne oseti sebe odgovornim za to, već da se posveti ismevanju i podrugivanju do besvesti.

Sva izdanja Strip Bloga: OVDE

Uloge koje su dobijali glumci u okviru Commedia dell’arte, dobijali su i Bunkerovi likovi iz serijala “Alan Ford”. Uzmemo li samo u razmatranje slučaj Boba Roka, a već smo ga prozvali lumpenproleterijatom, on predstavlja tipičnog pripadnika radničke klase, čoveka koji prihvata i najponizniji posao i tako ostvario prihod kojim će moći nešto da kupi, radi bukvalno bilo koji posao koji mu se ponudi, na svaki radni zadatak je kivan, ali on ga prosto mora raditi, inače nema kako da napuni svoj trbuh i malo poveća svoj nos, koji je na početku serijala bio, tako da kažemo svedeniji i smerniji, a onda ga je, kako je serijal odmicao Magnus sve više povećavao i unakazivao. Šta god ne želi, za šta god da se moli da se nikada ne dogodi, sve što mrzi, upravo se ovom nesrećniku desi. Na radnom zadatku ga spopadne million prepreka i nevolja, a on mora sve na svojim plećima da izdrži. Kad god čitam Forda i vidim sve muke koje stojički izdržava Bob Rok meni napamet padne moja omiljena uzrečica u tim situacijama: “Uh jebem ti, može li išta na ovom svetu da ide lako!?” Odgovor je jednostavan, ne može, ali ja se pitam, baš kao i Bob, zašto sam baš ja ta jebena stranka koja uvek loše prođe, koja uvek naleti na nekog idiota od klijenta koji mora da mi zagorčava život svojim izvoljevanjem, a onda kada mi postavi kratak rok, a ja završim i treba da idem kući sa posla, ja sam u obavezi da ostanem sve dok se ta persona, prvo ne okupa, dobro najede, napije, pa onda seti da mi odgovori, a ja za to vreme čamim u kancelariji, kao da nemam ženu i porodicu… Mada, što bi Dodikova poslanica rekla, kako je ona birala poslanički poziv, a ko je nama novinarima i zaposlenicima u marketingu kriv što nismo birali bolje plaćen posao, a ja bih se na to nadovezao i dodao – i lakši posao. Kada se vezujem za neke ljude ili likove iz dela obavezno to budu ovakve kreature koje me neodoljivo podsećaju upravo na mene… Jedino ja nemam sposobnost koju je Magnus dao svojim likovima, osim Alanu Fordu, a to je da isučem svoje vampirske zube na one na koje sam besan, pa da, ako već ništa ne mogu da promenim, niti da učinim, već izgledam zastrašujuće. Ono što me još više identifikuje sa Bobom Rokom i time bolje povezuje jeste svakako njegova želja da prevari i smulja, ali nesposobnost i nemogućnost da učini tako jedno delo. Kad god misli da je napravio neki mali, beznačajni, ali za njegov ego ogroman, “savršen zločin”, zapravo na kraju on biva prevaren, premuntan i nasamren. Sećam se jedne moje sitne prevare na poslu (kako bih malo ranije otišao kući), koja je ubrzo provaljena, to je bila sitna prečica koja zapravo nije bila po pravilu, ko zna čega, a ja sam se onda vadio na nenamernu grešku, što je i progutano kao priča, ali sam zato ja, da bih to ispravio, morao zasesti još dobrih dva sta i tako ostao duže na poslu… “Jebem te živote kad si tak’i!”

Autor: Miloš Simić

Nastaviće se sledeće nedelje

POGLEDAJTE I OVO: