Dnevnik po stripu – Kako proživljavam Alana Forda
Vreme nastajanja ovog eseja je veoma specifično ne samo za nas Balkance, već i za ceo svet.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić svesrdno deli svakom punoletnom građaninu po 100 evra jednokratne pomoći, zbog koje je napravio veoma povoljno zaduženje za našu i tako propalu zemlju, da će je deca naših unuka vraćati po principu: “gde ja stadoh, ti produži, još sam dužan, ti oduži”*, a to odmah povlači sa sobom i: “oni su nam život dali, oni su nas održali, to su naši ideali”**. Ta pomoć dolazi kao podsticaj građanima koji su bili teško materijalno oštećeni nakon ekonomskog kolapsa i prestanka rada cele planete zbog epidemije virusa korona (lingvistička zajednica u Srbiji je odredila da se kaže “virus korona”, jer to je kao pravilno) koja je realno gledajući stavila čitav svet na test, a isti taj razvijeni, prosvećeni i civilizovani (šta god taj termin “civilizovani” značio) svet pao na ispitu. Evropska unija kao zajednica ekonomsko zavisnih zemalja i proklamovane solidarnosti, baš u tom aspektu je propustila šansu da prođe kontrolni sa zadovoljavajućim uspehom, jer prva država pogođena virusom u okviru ove grupacije zemalja – Italija, je ostala bez ikakve pomoći u prvim danima epidemije, te su tako Italijani prilično omrzli tu zajednicu. Naravno, ni oni se sami nisu pokazali bog zna kako, jer nisu poštovali mere koje je uvela njihova Vlada, te je na svu muku i “nesolidarnost” to dovelo do cifre od preko hiljadu mrtvih ljudi dnevno, kao posledica zaraze. Vreme u kojem nastaje esej je vreme u kojem je Kosovo i dalje deo Srbije, ali baš na dan pisanja prvog pasusa, to isto Kosovo i njihova Vlada ukida takse koje je uvela istoj toj Srbiji u čijem je sastavu, što vlasti u Srbiji doživljavaju sa oduševljenjem, jer je tim merama srpska ekonomija, koja ruku na srce i ne postoji, bila veoma oštećena, što se na dnevnom nivou merilo milionima evra… Važno je napomenuti da se dana, 6. juna 2020. održao jedan od najmasovnijih protesta u gradovima širom Sjedinjenih Američkih Država (kasnije će to prerasti u rušenje spomenika duža Amerike i zapadnih, evropskih država), pokrenutih zbog ubistva CRNCA. Namerno ne želim da govorim Afroamerikanca ili kako god se izgovara, piše i stilizuje ova reč, već samo “crnca”, što pokazuje da ta, najmoćnija zemlja i ekonomija na svetu, san gotovo svih ljudi koji postoje na kugli zemaljskoj, a koja je zbog uvođenja demokratije i u cilju borbe za pravedan svet bez tlačilačke i represivne vlasti bombardovala mnoge zemlje, a pre svega i moju 1999. godine, još uvek nije sazrela i razvila se dalje od nivoa primata i tako ubija, diskriminiše i zlostavlja ljude, gle muku mu ljutu, zbog boje kože… Tog famoznog 6. juna 2020. godine, slobodno možemo reći najveća srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, izbačena je iz programa lektire za razrede srednje škole, jer se ne uklapa u “okvire epoh” (ispostaviće se da je ovo bio samo spin – tačnije najbezazleniji način da se skrene pažnja ljudi sa važnih tema koje dovode njihov život na rub egzistencije, a da oni, koji generalno nikada Desanku nisu ni čitali, a kamo li da je se još uvek i sećaju, postanu veliki ljubitelji poezije). Tog dana, uprkos svim globalnim dešavanjima, koja pošten, mali svet ne dotiču mnogo, jer oni znaju da će ih i tako i tako pokrasti lokalni vlastelini, ne dotiču mnogo, moj otac je usisavao opale latice ruža u vrtu, koje su popadale ispod ružinog grmlja, na komandu moje majke, a sav napor usisavanja cveća izdržao je čuveni usisivač, nalik na viršlu, proizvođača “Sloboda” iz Čačka.
Sva izdanja Strip Bloga: OVDE
Naravno, da bi u sav svoj smešni zadatak uneo još malo komike i zrno apsurda, moj otac je počeo da usisava ruže koje su još uvek bile na stabljici, ali su obesile brke, na šta je majka naravno, poludela. Tog dana sam ženi priznao da sve teže podnosim ljude, obavestio sam je da sam doneo odluku, da se manje družim, iz prostog razloga što sve teže shvatam jedinke dvonožaca bez dlaka (ovo je termin iz nekog crtanog filma, ali je baš dobar) uklopljene u šablone, norme koje je neko izmislio, sve teže smislim stavove kako je nešto “tako – kako je”, kako ni na šta ne možemo uticati, kako se sve rešava mimo nas i kako mi nismo krivi ni za šta. Ali ono što najteže varim su stavovi ljudi koji obavezno moraju biti ubeđivački, po principu, ako nisi uradio nešto što nisu ni oni koji te ubeđuju i još million takvih, ti nisi normalan, ti si seljak, primitivan, nezreo itd.
Tog dana sam završio čitanje knjige Lazara Džamića “Cvijećarnica u kući cveća” koja govori o tome kako smo prihvatili i usvojili Alana Forda, jednu od najvažnijih strip ličnosti i strip serijala koje smo imali prilike da čitamo na našem jeziku, stripu koji je na neki način utvrdio novu metodu konzumiranja stripova, prokrčio novi put shvatanju značaja devete umetnosti i razumevanja surove, ironične i podrugljive stvarnosti u kojoj žive generacije. Alan Ford je, iz moje perspektive gledano (to moram da naglasim da se neko ne bi uvredio), jedno od najvažnijih dela napisanih na hrvatskom jeziku (koji se u vreme prevođenja na jezike naših naroda i narodnosti zvao hrvatsko-srpski, a kad se govori srpski jezik onda je to srpsko-hrvatski – majko užasa). Naravno, dobronamerni čitaoče ovih brljotina ne zameri nekim mojim opaskama, jer drugačije doživljavam prostor bivše Jugoslavije i svega onoga što se u njoj događalo, jer sam rođen kad se ona konačno raspala, 15. avgusta 1995. godine…
Autor: Miloš Simić
Nastaviće se sledeće nedelje
POGLEDAJTE I OVO:
