ZABORAV CRTEŽA: Da li ću ikada znati da nešto nacrtam?
„Sve počinje crtežom i s njim sve može ponovo početi.“
Žan Kler
Kolumna: Čas anatomije drugi deo – Đorđa Milovića
Da li ću ikada znati da nešto nacrtam? Drvo, na primer. Jer svako drvo koje nacrtam uvek je moje drvo, ali nikada drvo drvo. Svako lice ili oblak opet je moje viđenje lica ili oblaka, ali nikad lice lice ili oblak oblak.
Da li je moje pitanje dobro postavljeno? Šta je u stvari crtačko znanje? Kako prepoznati onoga koji zna nešto da nacrta? Prema kojim to estetskim, etičkim, merilima i koordinatama procenjujemo vrednost crteža? Da li su to oni prema kojima crtež (ili slika) toliko podražava moj lik da sam prinuđen da uskliknem: bravo, majstore! Pljunuti ja! Ili je to izvesno volšebno svojstvo autora izraženo u sposobnosti da namernom redukcijom istakne baš ono najbitnije: Nos? Oči? Usta? Nešto još neiskazano? Ono što je toliko tajanstveno da se i danas krajnje rafiniranim i sofisticiranim rečnikom tumači i odgoneta. Ili uopšte nije u tome poenta kojom se procenjuje stvarna vrednost crteža?
Pročitajte: MIRKO ILIĆ JE OTPUTOVAO: Lider strip grupe „Novi kvadrat“!
U Platonovom delu “Država”, u desetoj knjizi, u dijalogu između Sokrata i Glaukona, pominje se slika stola nekog slikara koja je samo je privid stola, pri čemu je logos kao takav odsutan iz slike. Prethodno slikovno pismo (Mikejske, Nikejske… kulture itd), već je negde prenebegnuto, zaboravljene. Bar u Platonovim opseravacijama, crtež je kao da je već izgubio bitku sa silama racija. Pitanja koja ovde postavljam nisu još od tog doba relevantna.
U svakom slučaju, ja, strip autor, osećam se strašno ugroženim u ovom svetu bez crteža, svetu bez stvarne zapitanosti nad njegovim etosom. Svetu digitalne diktature. Privida napretka.
Od doba takozvane Moderne postalo je bitnije šta se o određenom artefaktu misli, tumači, objašnjava vrlo sofisticiranim intelektualnim instrumentarijem šta bi i kako bi potencijalni ljubitelj umetnosti trebalo da vidi predstavljeno umetničko delo. Umetnost ne postoji po sebi; ono je možda lepo u očima posmatrača (beaty in the eye of beholder); posrednika u liku umetničkog kritičara.
S druge strane, umetnost zbog umetnosti (l’ art pour l’ art) je tumačena kao čista umetnost, to jest umetnost koja služi isključivo samoj sabi, ne hladnim okovima tržišta. Jedino što je, prema mišljenju vrlih toretičara umetnosti, umetnost ne podrazumeva baš sve oblike izražavanja. Strip, ilustraciju, crtani film.., uglavnom nešto nacrtano. Fenomen crteža je već prećutano i neargumentovano sklonjen u podrumče, obdanište ili pod tepih takozvane kulture, odakle je jedino mogao da posmatra svoju irelevantnu ulogu koju je mnogo pre njega zadobila pisana reč. Reč, koja je prema prirodi logocentrične matrice, postala zaštitnik umetnosti, posebno one vizuelne.
Boja, kompozicija, dekompozicija, enformel, tašizam, instalacija, performans.., praćene uvek svojom brižnom majkom – teorijom. Strip idiomi se koriste samo u Pop art pravcu: fimu, advertajzingu, dizajnu, slikarstvu… Strip se naravno nekritički vidi isključivo kao segment masovne i poularne kulture najpre mladih i kao sastavni deo i zabavni dodatak dnevne štampe i specijalizovanih strip mesečnika. Takozvana umetnost je otišla dalje svoji tokom sve do svoje smrti u zavodljivom digitalnom kovčegu. Savršenog simulakruma svega. Produžetak nesavršene ruke čoveka.
Ali savršenost je zamena i nadilaženje prirodnog svojstva čovekove nesavršenosti. Čovek postaje suvišan. Transhumanizam savremene umetnosti kojoj je reklo bi se prikopčan i strip, prevashodno u svom pop kulturno imidžu, dakle jednoobrazno, postade zastupnik postkorporativnog tehno-kapitalizma i sveta u kojem se raskorak između bogatih i siromašnih svakim danom sve više produbljuje.
Rečima Žaka Elila: ”Poznato je šta je rekao Dega pred jednom suviše izrađenom slikom: Ovo je možda izrađeno, ali sigurno nije započeto. Taj početak, to je crtež. Crtež i odluka jesu sinonimi.“
Crtež u post postmodernom digitalnom dobu kao da postaje nepoželjan. I kao da se danas samo malobrojni sećaju još šta to beše crtež. A kamoli da je neko u stanju da poceni njegovu vrednost.
Bez opravdanja teorijskim ključem logosa dežurnog logocentrika. Ono lepo u njemu. Ili najpre: istinu iskazanu samo linijskim, crtačkim jezikom.
Crtež kao takav.
Izvučen iz zaborava.
Autor: Đorđe Milović
PROGLEDAJTE I OVO:
