MIRKO ILIĆ JE OTPUTOVAO: Lider strip grupe „Novi kvadrat“!

Kolumna: Čas anatomije drugi deo – Đorđa Milovića

Lider strip grupe „Novi kvadrat“ rođen je u… osnovnu školu završio je u… a potom je… Da ne podsećam dalje, sve to imate već na internetu,ako do danas niste obavešteni o tom (bar za ove geopolitičke, hronopolitičke i kulturne prilike) nesvakidašnjem fenomenu.

Pročitajte: ŠTRAJK USPORAVANJEM: Najbolji put jeste onaj najteži…

Prve Ilićeve strip table i autora okupljenih oko navedene grupe video sam negde početkom osamdesetih godina prošlog nam veka na stranicama specijalnog broja „Pitanja“, sa podnaslovom društvo, znanost, kultura i odmah pomislio, probudio se: da, strip u stvari može biti nešto drugo, strip jeste nešto drugo u odnosu na ono do tada viđeno uglavnom na kiosku, za svest onih  čija psihologija ne seže dalje od prostora jednog kioska. Gde drugde? U galeriji, na televiziji, u književnim časopisima, u medijima? U obliku knjige, odnosno strip albuma? U svesti takozvanih kulturnih i obrazovanih? Pa zar se već ne zna  gde je kome mesto?

Čitajući i iščitavajući uglavnom Gistav Doreovski brižljivo išrafirane table Mirka Ilića, pod vidnim uticajem tada aktuelnog Žana Žiroa alias Mebijusa (Moebiusa) i strip talasa pretežno sedamdesetih nazvanog buntovničkim, otkrio sam u sebi drugog sebe onog koji sanja, provocira, misli ne prevashodno pisanom rečju ili bojom, koja je od doba takozvane Moderne postala važnija od crteža, forme i predstavljačkog (mimezisa), već pre svega stripom. Stripom već kulturološki zamagljenom i čak prokaženom umetničkom formom, podkulturnom. Koliko sam neprijatnih situacija doživeo i preživeo u mom takozvanom životu “slobodnog strelca” samo zato što sam se izjašnjavao kao strip autor. Jedna mi se posebno urezala u sećanje.

Strip može biti oružje protiv laži. Pevanje koliko i mišljenje. Ali to kao da nikome oko mene još nije bilo jasno. Pogotovo ne ljudima iz sveta kulture i umetnosti (kulture čije srce bi trebalo da bude umetnost). Kulture ovog „grada kulture“. Naročito ne uredniku „Zlatne grede“, časopisa za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, kako je stajalo u podnaslovu.

Časopis je stizao do mene svakog meseca i pozivao me svojim sadržajem da mu se što pre pridružim. Što sam jednog dana i nameravao da ostvarim. Osećao sam se pozvanim, nisam se najavio, mada svojim delom u stvari jesam, i pozvonio na vrata uredništva. Dobar dan. Dobar dan. S obzirom da se slovite kao časopis za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, osećao sam se pozvanim da navratim  i ponudim vam svoj strip, izvolite, pročitajte razmislite. Mogu da crtam i ilustracije za vas, ne morate da kradete sa interneta, nisam skup, znam da ne plivate u novcu, rekoh Jovanu Zivlaku, inače poznatom Novosadskom pesniku, esejisti, izdavaču. Ostavio sam svoj broj telefona, pozdravio se i izašao u nadi da će mi uskoro odgovoriti. Međutim, odgovor nije stizao. Posle možda tri nedelje, otišao sam, već razočaran, do izdavača i zatekao ga da sedi za stolom u kancelariji na čijim zidovima su visile uramljene slike Dostojevskog, Tolstoja, Kanta, Hegela i drugih velikana književnosti, umetnosti, kulture i mišljenja. Uramljene slike autora stripa i njihovih dela, zamislite, nisam video. Gospodin Zivlak, iznenađen mojim nenajavljenim upadom, na moje pitanje da li je raspoložen za saradnju, zadovoljavajuće sabrano odgovori da je moj strip inteligentan, duhovit, sve, ali da on ne objavljuje strip i to preko čitave strane “Zlatne grede”, bolje onda da objavi filozofski tekst. Pa i je filozofiram, rekoh sad već vidno besan. Da, ali on se ne razume u strip. Da, kažem ja, ali se izgleda razumete u to ko je inteligentan, duhovit i ko misli i to kritički. Da, ali on nikada nije objavljivao strip, osim toga njega će sigurno ovo da košta, jer ja, sigurno… Izađoh zalupivši vratima. Ne sećam se da li sam mu predložio da bar crtam ilustracije za njegov list. Znam samo da se i da nas sećam te neprijatne situacije, tog pokušaja da ostvarim, ne prvi put, kakav-takav dijalog sa ovdašnjim predstavnicima i dušebrižnicima kulture. Ukratko, opisani događaj zbio s početkom 2003. ili 2004, ne sećam se tačno godine, ali se sećam krajnje neprijatnog ukusa koji je ostao u meni do danas. Ukusa stranosti koji me prati od početka mog strip putešestvija.

Moja kritika strip izdavaštva nije samo kritika strip izdavaštva, već kritika vremena, talasa vremena kojima su ljudske persone nošene od početka do početka još neupoznatog. Kao strip autor radim isto,samo drugim sredstvima. Mada crtanje, kao i svaka umetnost, nije “rad”, već, pre, polje pitanja upućenih standardizovanim oblicma postojanja “religije rada” i poslušnosti po kojoj prepoznajemo svet i svetovno. 

Odsutan iz sebe samog, posmatram sebe samog. Kao da „Buntovnički strip” još uvek živi u meni i protivi se savršenom prilagođavanju na nametnute svagdašnje norme. Iza koje uvek stoji novoformirana supermarket kultura. Kao što svaka umetnost odvajkada u svom apejronu (pranačelu) jeste avantura unutrašnjeg Odiseja, tako i ja strip, zahvaljujući njemu, unutrašnjem Odiseju, mogu biti ono što potencijalno jesam.

Putovao sam, borio se, mnogo puta bio u smrtnoj opasnosti, umirao i ponovo se rađao, nalazio basnoslovno blago, igrao ulogu prosjaka, kralja ili mudraca, verovao da sve znam, ali… pre više godina saznadoh da je moj putovođa otputovao na drugi svet, pogubljen mučki od strane takozvanog neoliberalnog carstava. I tad shvatih da sam ostao potpuno sam. Sam ali bez sebe samog.

Strip, govorio mi je svojim delom, može biti jednako oružje protiv laži koliko i protiv veštine (medijskog) prećutkivanja. Strip na jednu tablu, kratka priča može biti esencija mene u meni…

Putovođa je imao svoje saplemenike, koji su jednog dana takođe otputovali. Kao da su se zasitili ljubavi prema slobodi koja se prepoznaje po neisplativosti. I uželeli se neslobode koja se plaća (solventnost).

U stripu Igora Kordeja “Policajci i lopovi”, u 6 tabli, glavni akter, policajac sve vreme živi u strahu iščekujći da, i danas, u određeno vreme, njegove kolege sa posla dođu po njega kako bi zajedno otišli na posao. Dužnost pre svega (duty above all). Sistemu. Svevidećem oku koje  nadgleda, nagrađuje, kažnjava. Ubiti se ili poslušati? Izlaza nema. Poslušati.

Sutra je dan isplate (veličanstveni kadar iz ptičije perspektive). Svako je slobodan u svom zabranu.

“Novi kvadrat” ili – nova sekvencijalnost (ili drugim očima) – jeste stara priča u novom tehno-ruhu.

Mirko Ilić je otputovao.

Autor: Đorđe Milović