Impression, magazine levant: Prvi broj časopisa „Strip-Prefiks“

Na njegovu nesreću, Saša Paprić iz Osijeka se našao u društvu nikad prijatnog potpisnika ovih redova, te nekolicine drugih eminentnih (i potencijalno eminentnih) imena balkanskog stripa, te je polagano pokazivao štampana dela koja je trebalo da budu izložena na jednoj od tribina, ne znajući time šta sebi čini. Ljudi su krenuli propisno da se razgrabljuju za ovu ili onu koricu, no meni je legla jedna na kojoj je šarena cura sa „peace“ znakom koja se kezi pravo u čitaoca. Šta ću, slab sam na žene, časopis se kupio. Časopis koji je bukvalno svež da svežiji ne može da bude, i zato o dotičnom pišem u osam izjutra, ponedeljkom, manje od 24 sata nakon poslednjeg dana samog festivala u Leskovcu. Prostom matematikom, to znači da sam isti prečešljao od korice do korice dvaput jedno tri sata pre kucanja prve sentence teksta. Ukratko, onoliko friški časopis kao što je „Strip-Prefiks“ zaslužuje ništa manje frišku kritiku.

Pročitajte: “Pisac u biblioteci, Večeri na Kosančiću”: Aleksandar Zograf u Narodnoj biblioteci Srbije!

Prvi broj „Strip-Prefiksa“ otpočinje sa dotičnom šarenom curicom na naslovnici koju ilustruje vazda vredna i, ispostavilo se, vazda napredujuća Korina Hunjak. Ako bi me neko pitao koja dva imena su trenutno na vrhu mlade garniture hrvatskih strip autora, tu bi Hunjak bila na vrhu. Kao argumente navodim em naslovnu, em uvodni strip „Rubedo Prologue“, a i priloženi handy priručnika za digitalno sklapanje sopstvenog ručno pisanog fonta. Hunjak je takođe i jedna od urednika ovog novonastalog dragulja iz susedne nam Hrvatske, uz Mihaelu Herceg i pomenutog Sašu Paprića. Samo iz ove postavke već znate da dobijate kvalitet (ono jes, muški član ove grupacije povremeno ume da bude notorni pivopija, al mu se može oprostiti; naposletku, bio je to stripovski peer pressure, jebiga). A sad kad izađosmo iz zagrade, Paprića treba navesti i kao čoveka koji je u sklopu „Strip-Prefiksa“ vodio dva intervjua, jedan sa Vinkom Barićem i drugi sa mojim imenjakom Ivanom Marušićem; čitajući ih, vidim da Paprić ima njuh za dobre sagovornike, kao i izvanredan dar vođenja ležernog razgovora gde pitanja ne deluju usiljeno i plastično. Treba naglasiti, doduše, da je intervjuima bilo potrebno malo lekture (kao i ostalim tekstualnim prilozima), ali imajmo na umu da je ovo tek prvi broj – takve pogreške su neizbežne i ostavljaju taman fino mesto za rast i napredak.

Sami stripovi u sklopu časopisa su raznoliki. Odmah nakon uratka Hunjakove sledi interesantna priča „Neoliberalni kapitalizam“ autorke Helene Janečić. Zanimljiv crtež i kvalitetno sekvencijalno pripovedanje čitaocu prikazuju jednu storiju o rasturenom braku, umetnosti, biznisu i pokojim paradoksima između. A s obzirom da je Živojin Tamburić, neprikosnoveni stručnjak i autoritet na polju devete umetnosti, upravo ovaj strip izdvojio kao svoj omiljeni tokom prelistavanja časopisa u Leskovcu (dok se bratija pred njim lagano oporavljala od prošlonoćne tervenke), to vam valjda dovoljno govori da na Janečićevu treba obratiti pažnju u narednim godinama.

„Damoiseau Distressed“ je jedna šarmantna LGBT ljubavna priča koju časopisu daruje mladi Antonio Filipović. Ukratko, jedan helenski momčić spašava drugog od kandži zadriglog kiklopa, te na samom kraju dele intimni trenutak. Interesantno je videti ovakvu tematiku otvoreno prikazanu u jednom mejnstrim balkanskom časopisu, i premda mene ta tematika lično ne interesuje, svakako pozdravljam „Strip-Prefiks“ za ovaj poduhvat. Filipović je aktivno ime u modernom stripu, i ako vas interesuju ilustracije i priče sa LGBT likovima koje ne deluju politički usiljeno, definitivno bi trebalo overiti njegove radove. Treba ih, doduše, overiti i zato što su sjajno ilustrovani i puni energije.

„Strange House“ se meni ovde možda i najviše dopao, mahom zato što me podseća na indie horor igre (one dobre, nipošto oni silni simulatori koračanja) i svojim crtežom i svojom atmosferom. Sara Bernat jako lepo vodi njenu glavnu likušu kroz dekrepitni ambijent kuće, te vidimo sijaset emocija na oblom joj licu koje se kreću od sete preko tuge i očaja do olakšanja i sreće. Bilo šta dalje ne bih da odajem jer ima tu još dosta koječega, iako strip ima samo jednu tablu, a to je zato što želim da kupite ovaj časopis (ne, ozbiljan sam; klik na novi tab, pretražite relevantne podatke i kontaktirajte Paprića ili Hunjakovu za broj, al ne pominjite da sam vas ja poslao).   

Nego, kad već opet uzimam Hunjakovu i Paprića u usta, nekako sam „slučajno“ zaboravio da pomenem da niko od pomenutih ključnih autora-urednika zapravo nije glavni urednik ovog časopisa. Taj zadatak je na sebe preuzeo čovek koji stoji rame uz rame sa Hunjakovom kao najkvalitetnije mlado ime hrvatskog stripa, ni manje ni više nego Marko Dješka. U svojoj recenziji njegovog strip albuma „Posljednji fan“ sam naglasio svojevremeno da ako vas ljudi, citiram, „…pitaju ikada ko bi u hrvatskom stripu mogao da nastavi stopama Edija Biukovića i Darka Macana, i da ih pritom prevaziđe u maltene svim domenima, to je upravo Dješka. I ne, ne preterujem ni gram ovom izjavom. „Posljednji fan“ je njegovo prvo veliko delo, a znam (i pribojavam se, iskreno) da mnogo jača i tvrđa dela tek dolaze.“  Nekad se ježim samog sebe koliko često sam u pravu. Ne samo da je njegov strip „Long Hard Road to Hell“ jedan spektakularni scenaristički uradak (o tome ću vrlo brzo), već je i crtež popet na najmanje petnaest nivoa dalje od onog u „Posljednjem fanu“. Žive boje, kreativni kadrovi, ekspresije lica na kojima bi mu moderni animatori pozavideli, fluidnost pokreta, odlična kinetika – ne znam više kako drugojačije da nahvalim čoveka, a da se ne ponavljam. Ono, lepo crta. A priča ne samo da uklapa modernu situaciju sa Milostivom Gospođicom Coronom-Chan, već predstavlja jedan savršen primer kako bi se radila urbana fantastika, odnosno low fantasy, u nas Balkanaca. Interesantni su mi i politički ubodi koji čačkaju oba ekstrema. Sa jedne strane je tu Qanon religija u ogromnu masnu gusenicu sa podgojenim likom God Emperora Trampa. Već čujem autistične ultradesničare kako cvile. Pa sa druge je poslednji „pad“ njegove glavne likuše, veštice Anite, u bazen sa lopticama gde se brčkaju časne sestre. Ovo me je neodoljivo podsetilo na onu jadnu konferenciju „DashCon“ koju su organizovali potpuno nespremni, potpuno metiljavi levičarsko orijentisani Tumblr korisnici. Samo kucajte „extra hour in the ball pit“ u pretraživaču i sve će vam biti jasno (taman ćete i propisno da umrete od smeha).

No, treba se pomeriti od Dješke, i to na možda meni najveće iznenađenje u ovom časopisu. Ne znam kako su se našli Kosmoplovci i nji’ova platforma Studiostrip – odnosno, preciznije, osnivač istih Radovan Popović – u „Strip-Prefiksu“, i ne mogu a da ne smatram bizarnim da vidim ćirilicu usred jednog hrvatskog časopisa (možda je tu prošlost Popovića u „Komikazama“ odigrala kakvu ulogu), ali eto, doživelo se i to. Još samo da Dješka i ekipa propuste reprint „Detmena“ u ovoj formi i mogu da umrem zadovoljan. No, Rašid/Radovan je verovatno jedini nehrvatski autor ovde, a njegove karakondžule i njegovo crnilo sa primesom priče pod imenom „00:00“ predstavljaju zasigurno najalternativniji izraz u ovom časopisu, premda se već na narednim stranicama nazire opasan kandidat za detronisanje Rašida.

Klara Rusan, ili Klarxy za probrano društvo, je umetnica čiji „Where Do People Go After They Die?“ grafički roman treba nabaviti, ili odmah ili sad. I premda je isti prenet u celosti ovde, ne bi valjalo zanemariti ni njene druge radove, prepune jako inovativnog kadrovskog pripovedanja gde izraz „poigravanje sa formom“ ne deluje izlizano. Meni je trebalo par ilustracija da postanem fan, videću koliko dugo vi možete da izdržite a da vam se Klarxy ne umili.

Naravno, ako je skoro celo uredništvo rešilo da doprinese pokojim stripom ili tekstom, Mihaela Erceg nije ni mogla, ni htela da izostane, te nam je dala jednu stihovanu kratku storiju „Ema“. Ljubavne priče bi valjalo da budu osavremenjene i da pokazuju kako danas mladi i neiskusni (ili nedovoljno iskusni) ljudi prolaze kroz boljke koje ni istoriji ni čovečanstvu koje je sačinjava nisu strane. A Ercegova je upravo to ovde postigla, i to na izvanredan način. Mada gde znam, možda naknadno dižem ovu priču u nebesa zbog sopstvene ljubavi prema crvenokosim starijim ženama. Really makes one think.

Preskočićemo za sada recept za kreiranje fontova (ne skroz, doduše, vratićemo mu se kad zatreba) i overićemo galeriju Dominika Zdenkovića. A onda ćemo i nju preskočiti, jer je jezivo depresivna i može nas propisno baciti u očajanje. Zdenković je zver čiji postapokaliptični radovi urbane dekadence neverovatno umeju da posmatrača pogode. Da sam dizajner za igrice, ja bih ovog autora plaćao najmanje četvorocifrenim iznosima svaki mesec – toliko je dobar! A sudeći po tolkinovskom učinku pri kraju časopisa, slobodno mogu isto mišljenje da iznesem i da sam izdavač knjiga epske fantastike kome treba ilustrator. Zdenkovića i te kako treba pratiti pomno, jer premda me hvata jeza gledajući njegove raspadnute gradove i nedostatak ljudi na ulicama i u domovima, više me je strah da ovakav talenat ostane nezapažen.

Na portret Tatjane Jambrišek, koji je ilustrovao Igor Kordej, stvarno ne bih imao šta reći, zato što je to na mnogo lepši i pristojniji način upravo uradio Paprić u uvodniku ovog časopisa. Jako je lep gest bio od strane uredništva oprostiti se od ove dame na pravi način, a još lepši gest Kordeja i Darka Macana što su im to nesebično omogućili. Nisam poznavao Jambrišekovu, ali neka joj je laka zemlja, i ne sumnjam da bi se zadovoljno osmehnula ako bi imala ovaj magazin u rukama.

Ako bih bio kao jedan od ovih modernih i od kulture potpuno operisanih gejming novinara sa Zapada i imao praksu da za dela popularne kulture dajem ocene od 1 do 10, „Strip-Prefiks“ prvenac bi bio jedna jaka devetka. Naravno, malo lekture bi mu pomoglo, a i neke rubrike bih možda eventualno dopunio. Primera radi, onaj odeljak sa instrukcijama za fontove bih nadgradio screenshot-ovima samog procesa, mada cenim da bi to zahtevalo dodatnog truda i povećalo broj stranica za najmanje 8 (a s obzirom da neki koraci uključuju i analogni rad, i.e. rad koji zahteva pisanje na papiru naspram kucanja i skeniranje dotičnog pisanija, tu bi bile potrebne i fotografije samog procesa). Iako ovako ogoljeni tekst deluje pomalo suvoparno, razumem potez iza odluke da takav ostane. Ako ništa drugo, barem sam saznao da Hunjak i ja na sličan način pišemo malo latinično slovo „t“.

I šta drugo reći nakon svega ovoga? Već sam vas obilato ubeđivao da kupite „Strip-Prefiks“, već sam propisno izblamirao Paprića insinuacijama na ono alkoholisanje u Leskovcu (kvalitetne sapićeločitelje je teško naći van stripa), već sam nahvalio na sva usta i etablirane autore i novajlije, već sam se proseravao oko potencijalnih mesta za napredak i ispravak… Pa, ostalo je da me poslušate, blago dedi, i da podržite možda najkvalitetniji prvenac u modernoj hrvatskoj strip periodici danas. Pa nek nam zaživi još koji broj preko.

Autor: Ivan Veljković, 28. juna 2021. godine (post-Smotram)

POGLEDAJTE I OVO: