“Vetar smrti” – Poslednja trećina sage o crnom kauboju

Najnovija sveska sa žutom riknom je već uveliko na prodajnim mestima i naslovljena je “Vetar smrti”. Obuhvata tri originalne Audače sveščice numerisane 5-7 i predstavlja poslednje poglavlje stripovske adaptacije romana Džoa Lensdejla o Dedvud Diku. Sam odabir jednog od tri naslova koji će se naći na korici je idealan jer nosi sa sobom potencijal da probudi nostalgiju za Dnevnikovom Zlatnom serijom.

Naravno, kao što smo već navikli, Zlatna serija dolazi u najmanje dve varijante naslovnica. Mastantuono je ilustrovao sve korice italijanskog izdanja, pa se tako njegov crtež našao i na A verziji domaće publikacije. Njegov rad podseća na filmski poster i jako verno prenosi srž radnje, a i izuzetno je prijatan za oko.

Slavni Igor Kordej je ponovo bio zadužen za domaću, retro naslovnu stranu. Još jednom je svoj zadatak obavio perfektno donoseći sa svojim stilom na srpske kioske dah nedavno upokojenog Ričarda Korbena.

Adaptaciju književnog predloška u scenarijo je ovaj put odradio osvedočeni vestern mag Mauro Bozeli. Crtež delo vodeće Bonelijeve perjanice, Stefana Andreučija kome je u uvodniku i glavni urednik Dušan Mladenović ispevao hvalospeve.

Radnja je smeštena u puste predele Teksasa sedamdesetih godina pretprošlog veka, u doba kada je lov na bizone bio unosan posao, ali i srž sukoba između starosedelaca i kolonista.

Dedvud Dik u to vreme već ima reputaciju legende na svojim crnim leđima, a u masakriranje prerijskih goveda jaše sa još zvučnijim imenom Blek Het Džekom za koga se priča da je jednom pucajući u vazduh probušio Bogu šešir. Ova dva živopisna lika udružiće snage sa ništa manje interesantnim kolegama u prljavom i mračnom salunu Adobi Volsa da bi odbili nasrtaje horde Komanča, Čejena i Apača koji su rešeni da očuvaju preriju i svoj način života.

Priča je brutalna i većim delom jako sirova. Naracija protagoniste joj donekle daje na senzibilitetu i kroz nju se u najvećoj meri stiče uvid u odnose između Dika i Džeka, a kasnije i ostalih likova. Upravo taj monolog kojim se prati radnja je nešto što nije uobičajeno za fumeti školu i celom ovom serijalu daje američki šmek.

Glavni i sporedni likovi su jako dobro napisani i obrađeni ali ih ima previše pa ne dobijaju prostora koliko bi veroovatno trebalo. Ipak, oseća se šarm svakog od njih i čitalac stiče osećaj kao da je zaista u društvu legendi Divljeg zapada. Tu su šale lišene svake političke korektnosti, preuveličane priče i legendarni pogodci iz šarpovki, ali niko u ovom stripu nije heroj bez mane.

Pročitajte: Buratini: Zagor u svom DNK ima sposobnost da se prilagodi!

Iako je tema rasizma u Americi nezaobilazna kada je reč o Dedvud Diku, u Vetru Smrti ona nije dominantna niti toliko napadna kao u prošloj avanturi na kojoj su radili Kolombo i Frizenda. Bozelijevi okoreli teksašani svakako imaju u sebi dozu rasističkog (što je u to vreme verovatno usisavano sa prvim plačem), ali te tendencije zadržavaju na nivou predrasuda kada Džek, a kasnije i Mili daju garancije za Dika. U poslednjem delu trilogije akcenat je više na traženju mesta pod Suncem, prijateljstvu i ljubavi koja može da se rodi na najneobičnijim mestima pod ludačkim okolnostima.

Divljina granice i težina života na njoj su prikazani vešto i sa dozom gorke realnosti koja ipak nije lišena preko potrebnog romantizma. Nikako ne manjka eksplicitnog sadržaja. Tu su brutalne scene nasilja, seksa, psovki dovoljno da se sastavi kočijaški priručnik i mučni opisi metoda kojima Komanči muče svoje zarobljenike.

Kraj je, neuobičajeno za Boneli (ipak je ovo adaptacija), prirodno izrastao iz priče. U sebi nosi dozu patetike, kao uostalom i ceo serijal, ali pruža osećaj zadovoljstva i zaokruženosti.

Andreuči je kao crtač definitivno za celo koplje ispred svakog svog kolege iz Bonelija. U Vetru smrti je na svom vrhuncu. Veći deo radnje se odigrava noću i Andreuči to koristi da stvori atmosferu koja ne samo da može da se opipa, već i okusi, omiriše, a i oseti na koži vrelina i hladnoća teksaškog penhendla. Salun u kome se sagovornici jedva međusobno naziru na njegovim tablama smrdi na loš viski, znoj i prašinu. Pored takvog uvlačenja u svet, eskapistički doživljaj umetnik upotpunjava anatomijom likova i dinamikom u akcionim scenama gde objedinjuje estetiku špageti vesterna i superheroja.

Oni najpažljiviji mogu na vinjetama u ovoj svesci da primete i male Andreučijeve omaže Zagoru u vidu prikaza ptice gromovnika na indijanskoj odeći i opremi.

Veseli četvrtak je tako postao drugi izdavač na Balkanu, posle Libelusa, koji je kompletirao Audače mini serijal i učinio ga dostupnim po desetostruko nižoj ceni od hrvatske izdavačke kuće. Šteta je samo što Dušan Mladenović u uvodniku naglašava da na stranicama Zlatne serije neće više biti naslova iz Bonelijevog pandana Vertigu. Razlog tome je, izgleda, i loš odziv italijanske publike kada su koncentrovaniji stripovi u pitanju pa će Vertigo malo usporiti svoj tempo. Ako sudimo po onome što smo videli u serijalu o crnoj legendi Zapada možemo samo da kažemo – šteta.

Autor: Nikola Tasković