“Čovek sa dva života” – Sklavi o dualitetu ljudske prirode

Prikaz stripa “Dilan Dog: Čovek sa dva života” po scenariju Ticijana Sklavija uz crtež Anree Venturija

Stanova naslovnica verno oslikava atmosferu priče i nije samo preslikani kadar iz stripa, već ima svoj, zaseban život ilustracije.
Scnario je pisao Sklavi, a Dilana je prvi put crtao Andrea Venturi. života

Priča počinje aktiviranjem Dilanovog petog i po čula. On u svojm stanu, iz čista mira, prilazi polici (na kojoj ima puno zanimljivih naslova) i uzima knjigu u kojoj se nalazi priča o Šerloku holmsu gde ovaj slavni detektiv istražuje slučaj nestalog čoveka. Između stranica te knjige, Dilan nalazi članak iscepan iz novina koji govori o čoveku nestalom pre sedam godina kada je izašao po cigarete. I dok Dilan pokušava da se seti kada je stavio članak u knjigu čuje se zvono. Na vratima je upravo čovek čiji nestanak je opisan u novinama.

Metju Paskal se vratio kući svojoj kćeri, ali istovremeno sa njegovim povratkom, počinju da se dešavaju ubistva za kojima ostaju upravo Paskalovi otisci, s tim što on ima neoborive alibije.

Iz jednog, prilično svežeg groba, izlazi čovek po izgledu identičan Paskalu. Na spomeniku stoji ime Adrian Mehis. I ovaj gospodin odmah počinje da nam servira lepe slešer scene. Odlazi kući gde pojede svoju suprugu. Ovde Sklavi kopira samog sebe i Ničiju priču, ali je scena dobro odrađena. Usput ubija još dva policajca i jasno da sprema nastavak tog krvavog pira. Glavna meta su mu ljudi kojima ima razlog da se sveti, ali ni bilo ko na koga naiđe neće proći bolje. života

Za njegove zločine Blok optužuje Paskala, ali posle još nekih scena kasapljenja inspektor shvata da to nije mogao Paskal da napravi jer ima neoboriv alibi. Paskalova ćerka unajmljuje Dilana kad postaje izvesno da postoje dva čoveka nekim čudom fizički potpuno ista.

Pročitajte: “Neljudsko” – Dilan protiv preživelog nacizma i njegovih ostataka

Sklavi se ovde bavi dualitetom dobra i zla u nama. Predstavlja gledište da niko nije potpuno dobar ili potpuno zao. I uveren sam da je prvi deo tačan, ali nisam siguran da ne postoje potpuno zli ljudi.

Elem, Sklavi ovom konceptu pristupa prilično jednostavno, bez neke preterane poetike i patetike. Vrlo direktno stvara kontrast dobra i zla koji se nalaze u istom čoveku i sa tim odlično kombinuje klasične horor elemente.Dakle, prisutna je zanimacija za mozak u vidu razmišljanja o ljudskosti dok se paralelno s tim rasipaju krv i organi u akcionim scenama. Upravo ono zbog čega se Dilan nekad voleo. Horor i vežbe za sive ćelije. Nedostaje to danas u Dilanu kad nas samo truju isforsiranom borbom za ljudska i manjinska prava.

Ono što je najinteresantnije kod ove Sklavijeve priče je to što na kraju ništa nije objasnio. Apsolutno nikakva objašnjenja nije dao za za pitanja koja čitalac stvara u glavi od prvih stranica. Ostavlja utisak misterije koja nikada neće moći da bude rešena i stvara kod čitaoca u glavi potrebu da sam potraži, smisli objašnjenja. Kako? Zašto? Sklavi se i ne trudi da objasni, a uz to stvara takvu poslednju scenu da misteriju njom još dodatno produbi.

Nekog prostora za razvoj likova nema, najpre zbog munjevite brzine kojom se radnja odvija. I Dilan toj radnji dosta malo doprinosi. Iako je izveo par zaključaka koji su ga odveli na prava mesta, sve bi se na kraju odigralo potpuno isto i da on nije bio prisutan u stripu. Dilan se tako gura na mesto sporednog lika i on je ovde bio samo da bi spavao sa Paskalovom ćerkom.
Sa druge strane, Gručo ovde ima neverovatnu ulogu i izbacuje rekordan broj glupih viceva kojima spasava jedan život. A Sklavi možda blago i nagoveštava da je Gručo nešto više od ljudskog bića.

Andrea Venturi je odradio dobar posao na svom debiju. Teskobna, mračna i mučna atmosfera dominira njegovim crtežom, a i slešer scene je odradio odlično.

Ovaj strip su objavljivali Slobodna Dalmacija kao broj 3 u svojoj redovnoj seriji, Ludens kao 67. broj ekstra edicije i Veseli četvrtak u okviru 23. knjige Dilan Dog. U italiji je originalno izašao 1992. Godine pod brojem 67.

Nikola Tasković života