“The Air Pirates” – Antikorporativni krstaši u ratu sa Diznijem

Takav strip je postojao i bio je delo grupe koja se zvala The Air Pirates. U pitanju je grupa koju su činili underground crtači stripa: Shary Flenniken, Bobby London, Gary Hallgren i Ted Richards, na čelu sa Dan O’Neill-om. 

Ova grupa, ohrabrena O’ Neill-om, je 1971. godine odlučila, da u svrhe stvaranja svojih stripova, preuzme Diznijevu najveću ikonu, Mikija Mausa. Možda bi cela ta ideja i prošla bez posledica da je ekipa ponudila neku parodiju na Diznijeve junake koristeći druga, slična imena i deformisan izlgled, ali ne, oni su odlučili da antagonizuju Diznijeve junake tako što će koristiti likove u originalu. Ionako bi svi znali sa kim se sprdaju, pa zašto uopšte da se pretvaraju.

Možda bi se mogli izvući da je u pitanju bilo samo jedno samostalno izdanje, ali kada je drugo izdanje izašlo ubrzo nakon prvog, bilo je jasno da je O’Neill planirao da ovo bude trajna, provokativna serijska priča, te da je on pokušavao da napravi svoj sopstveni strip o Mikiju Mausu, nezavisno od Diznija, što je nešto što ova kompanija nije mogla da dozvoli. 

Zanimijivo je da niko iz kompanije Dizni nije ni primetio postojanje ovih stripova sve dok sam O’Neill nije otišao još dalje i preko sina jednog od članova uprave kompanije Dizni prošvercovao kopije svog izdanja na sastanak uprave. Tada je usledila tužba i spor koji je trajao godinama Kompanija Dizni pokreće tužbu optužujući ih za kršenje autorskih prava, nelojalnu konkurenciju i namerno mešanje u omalovažavanje poslovanja i trgovine, te nepravilnom upotrebom njihovih likova. Deo O’Neilove odbrane bilo je to da je kompanija Disney usadila svoje likove u njegov mozak dok je bio dete, tako da je bilo malo licemerno od njih da se žale na njegov pokušaj umetničkog stvaranja i pokušaja da ih načini odraslim osobama.

Zahtevano je da se Dizniju dodeli sav profit Air Pirates-a, predaja preostalih knjiga, 5.000 USD od svakog kršenja, nadoknada advokatskih troškova, kao i dodatnih 100.000 USD od svakog okrivljenog. Grubo procenjeno, ovo je iznosilo oko 160.000 američkih dolara od svakog iz grupe autora.

Pirati su tvrdili da je delo zaštićeno Prvim amandmanom, ali od samog početka njihov slučaj nije izgledao dobro. Predsedavajući sudija je rekao da bi, ukoliko bi se Amandman primenio u ovom suđenju, „ukinuo bi zaštitu autorskih prava“, omogućavajući bilo kome da krši autorska prava, sve dok kažu da donosi satiričnu ideju.

O’Neill je sve vreme jedva čekao tužbu i za svoj prvi nastup na sudu pojavio se obučen poput kauboja u filmu ‘Shane’, sa crnim šeširom, jaknom od kože i futrolom za pištolj. Američki maršal je tada preskočio svoj sto, uhvatio ga za grlo i podigao ga. U frutrolama je umesto pištolja imao banane…

Pročitajte: Za Alana Mura su uspeh superherojskih filmova i izbor Trampa simptomi zla

Na kraju, sudije su se složilie. The Air Pirates izgubili su slučaj 1972. godine. Do 1979. godine Dizni se, s važećom zabranom, zadovoljio time da ovi stripovi jednostavno ne izlaze više. Odnosno, bili su, sve dok O’Neill nije ponovo izdao novi #00 broj od 8 stranica sa venčanim Mikijem i Mini u staračkim danima.

Ova akcija podstakla je Dizni da zahteva sa dodatnih 10.000 USD i zatvor od šest meseci. Dakle, sada je bilo zvanično – O’Neill se suočio sa zatvorom. On i izdavač Quarterly-a, Stevart Brand tvrdili su da je njegovo delo „politički esej“ koji istražuje „metafizičke razlike“ koje stoje iza zakona o autorskim pravima i stoga potpada pod „poštenu upotrebu“. Ovaj argument je bio dovoljno čvrst da je pomogao da se slučaj nastavi još nekoliko godina. Dizni je na kraju odustao 1981. ističući da neće tražiti na naplatu svoj novac sve dok O’Neill poštuje presudu i neće crtati ni objavljivati stripove sa Diznijevim likovima. 

Ovo je, prema oceni O’Neilla, bio zapanjujući uspeh. Pronašli su granice zakona o autorskim pravima i stvorili pravni presedan za parodiju. 

Danas, Miki Maus nastavlja da izbegava javno vlasništvo.

Prema zakonima o autorskim pravima iz 1920-ih, kada se lik prvi put pojavio, bio je zaštićen 56 godina, što znači da bi ono što su The Air Pirates uradili s tim likom bilo potpuno legalno nakon 1984. Ali, s obzirom da je Miki bio toliko vredan, kompanija to nikako nije mogla da dozvoli i uspešno je lobirala na kongresu da produži svoja autorska prava na nekoliko decenija, jednom 1976. godine, tokom suđenja Air Pirates-u, a zatim ponovo 1998. godine.

Sada 90-godišnjak, lik ostaje nedodirljiv za one koji nisu pod Diznijevim korporativnim kišobranom. Dizni je pobedio na sudu, ali su izgubili rat: prkos Air Pirates-a pred zakonom, logikom i dobrim ukusom od tada je inspiracija mnogim antikorporativnim krstašima.