Đukić: “Sa domaćim strip stvaralaštvom za domaće izdavače je gotovo, osim u ograničenom tiražu!”

Razgovor sa umetnikom Bojanom M. Đukićem za portal Strip Blog

Uz naslov je bio crtež providne staklene kugle u kojoj je u zgrčenom položaju bio glavni heroj… bilo je to jedno od onih iskustava koja menjaju život zauvek. Tu novinu, POLITIKIN ZABAVNIK, od te večeri sam redovno dobijao i bez daha pratio doživljaje Flaša sa Svemirskim Izviđačima i Dejl u borbi protiv Skorpionaca. Tata mi je objasnio KAKO JE TO NACRTANO i već tada sam, sa tri godinice, znao da TO mora da mi bude ono čime ću da se bavim kada porastem..! Pomoglo mi je u poimanju svega i to što je pok. Tata bio arhitekta, sa velikim crtaćim stolom uz prozor sobe, pa sam imao predstavu donekle kako treba da se radi, olovkom i tušem… tek mnogo kasnije sam shvatio da me interesuje i crtanje za animaciju, ali ogromna prepreka je bila tužna činjenica kako sam totalno nenadaren za crtanje, a želeo sam da se time bavim… uz to kao prepreka se nametnula i tatina zabrana kada sam malo porastao da čitam stripove jer je smatrao da to ,,đubre” samo može ,,da me skrene sa pravog puta“, priseća se umetnik Bojan M. Đukić za Strip Blog o tome kako se kod njega rodila ljubaz ka stripu, crtanju, pričanju priča i animaciji.

Kada govorimo o Bojanu M. Đukiću, govorimo u višestranom umetniku koji se ističe na više strana svojom kreativnošću i načinima na koju je ispoljava. Crtao je stripove, radio animaciju, muzičar je, jedan od osnivača grupe “Beogradski krug 2”, čovek koji je crtao Toma i Džerija i još mnogo toga. Za Strip Blog govorio je upravo ovaj umetnik, pričao je o svojim stripskim počecima, grupi “Beogradski krug 2”, spregi stripa i muzike, ali i o tome šta je sve u svojoj karijeri radio.

Pročitajte: Stojiljković: “Konstantinovo raskršće” će imati 10 epizoda, a najveći izazov je izbor za ulogu Nemanje Lukića!

Kako je izgledalo objaviti strip u bivšoj Jugoslaviji, Vi ste objavljivali za tadašnje, brojne strip časopise kao i mnogi autori?

Ne znam da li je I koliko bilo teško objaviti – meni svakako jeste pošto mi je nedostajala nadarenost, no TALENAT je bio tu, u vidu neugasive želje da se time bavim i naučim kako se to radi. A vremena su bila neuporedivo drugačija. U socijalističkoj Jugoslaviji stripovi su se čitali u ogromnim tiražima koji danas deluju naučno-fantastično… početkom 1970. članica Saveza komunista (komunističke partije) Marija Todorović obavila je istraživanje o čitanosti tzv. ,,roto-štampe” u SFRJ i, između ostalog, došla do podatka kako se u državi sa oko 20 miliona stanovnika godišnje čitalo 40 miliona stripova!!! Neverovatno… a od jednog iskusnog uredničkog veterana čuo sam neverovatan podatak kako su, recimo, kao ,,nerentabilno” izdanje gasili ediciju čiji tiraž padne ispod 150 hiljada primeraka! Da ne poveruje čovek…

Kako je izgledalo objaviti strip u bivšoj Jugoslaviji..? Pa eto, samo biti objavljen (pojaviti se u štampi) bio je san snova za one koji su želeli da se time bave ali prepreka je, od sredine 60-ih godina prošlog veka, bila preorijentacija naših izdavača na mnogo jeftinije strane stripove, što iz Evrope, što iz Sjedinjenih država, što iz Evrope, pa je tzv. ,,domaći strip” bio skoro pa nepostojeći, sve do sredine 70-ih godina kada su stvari postepeno ali neumitno počele da se menjaju na bolje, kada su domaći scenaristi i crtači bili u pitanju.

Da li se sećate svog prvog stripa koji ste objavili i kakva je priča bila u pitanju?

Da, sećam ga se… naslov sam zaboravio, scenarista je bio Novosađanin Rastislav Durman i bio je to horror-pastiš na jednoj tabli. Fali mi reči da opišem odurnost mog neukog crtanja… no, urednik u STUDENTU, Nikola Kostadinović, je to prihvatio iz samo njemu znanih razloga, platio mi čak i… postao sam skoro pa profesionalac dok sam još studirao.

Vi ste jedan od osnivača “Beogradskog kruga 2”, možete li nam više reći o toj grupi(kada je osnova, s kojim ciljem, ko ga je osnovao, koja su dostignuća) i zbog čega je “Beogradski krug 2” značajan za strip?

Neka mi bude dozvoljen bezobrazluk da Vas ispravim – nisam ,,jedan od osnivača” već OSNIVAČ Beogradskog kruga 2. Polako je krenulo okupljanje – izneo sam ideju Vladi Vesoviću, on je sa oduševljenjem prihvatio i počelo je dovođenje naših drugara i poznanika u grupu u nastanku. Jas am pozvao pok. Zdravka Zupana i dragog Askania Popovića, oni su doveli Dušana Reljića koji je doveo Sibina Slavkovića, Vesović je doveo R.M. Geru i Dragana Savića i još neke… sami su došli Slobodan Ivkov, Željko Pahek… mislim da sam pozvao i Dragana Bosnića te Zorana Kovačevića i to je krenulo da se širi i prevazilazi moju prvobitnu ideju da budemo studio stripa. Postali smo ono kako sam zamišljao predratni Beogradski krug, kako ga je imenovao Žika Bogdanović – društvance piću sklonih badavadžija koji pomalo, između ostalog i crtaju. Naravno, bilo je produktivnih i profesionalnih odgovornih pojedinaca poput Darka Perovića, onih koji prave povremene izlete i… onih trećih. Ja sam, kao crtački nenadaren, postao ,,strip-publicista” koji piše o stripu i uporno vežba crtanje uz pomoć talentovanijih kolega.

Možete li nam reći nešto više o nagradama koje ste osvajali u svojoj strip karijeri i koja je za Vas najznačajnija?

Za svo vreme svog bavljenja stripom dobio sam samo dve nagrade – na konkursu lista MLADOST 1988. za kaiš stripa i 2009. na festivalu stripa u Leskovcu za svoj sveukupan doprinos domaćem stripu… takoreći pa ,,nagradu za životno delo”, da budem neskroman.

Na internetu se može naći podatak da ste pored svog serijala “Slonica Slavica” radili i strip “Tom i Džeri”. Da li je to istina i možete li nam više reći o radu na tom stripu?

Osim Slonice sam crtao još stripova, pa i licencnog TOMA I DŽERIJA, prvo za zagrebački VJESNIK od 1983. pa potom i za nemačkog izdavača Condor Verlag, od 1988. do 1991. kada sam prekinuo zbog 18-godišnje emigracije.

Dakle, jeste istina da sam crtao taj strip po besmrtnim junacima MGM animiranih filmova i rad mi je bio ogromno zadovoljstvo, pošto sam, vazda samo-usmeren ka tzv. ,,realističnom likovnom izrazu” otkrio da mi baš leži crtanje tzv. ,,karikaturalnog stripa” koji me je, na neki način, obeležio pošto je većina kolega i ostalih ljudi smatrala da sam samo crtač groteske. Smetalo mi je isprva, priznajem, posle sam se pomirio sa tim i život je išao dalje.

Inače, izdavač je tražio što ,,starostavniji” imidž stripa, sa tablom od 4 kaiša bez prostora za likovni iskorak i eksperimenetisanje sa kompozicijom – i doslovno pridržavanje crtačkog stila, čime sam se nehotice pripremao za ,,fabrički rad” u animaciji gde je pridržavanje zadatog stila imperativ.

Jedan deo svoje karijere ste proveli u Londonu, možete li nam reći šta ste tamo radili i da li možete da uporedite rad u Londonu sa radom i stvaralaštvom u Jugoslaviji?

Čini mi se kako poređenja teško  može da bude… standardi su drugačiji, kao i odnos prema profesiji, koja je u nas, iskren da budem, gledana kao nešto u rangu mokrenja u krevet. Ono što je kod nas bilo skoro pa nezamislivo, jeste plaćanje na vreme, po predaji gotovog stripa, dok se kod nas plaćalo tri meseca PO OBJAVLJIVANJU… osim deci nekog većeg boga koja su plaćana brzo i efikasno.

Animaciju sam crtao u studiju, kao na fabričkoj pokretnoj traci i za to sam primao platu, kao zaposlen radnik u industriji. Pitali su me mnogi, ,,pa gde je tu umetnost?” a moj odgovor je bio ,,nema umetnosti, samo na kraju eventualno ostane poneko umetničko delo”. Jer, u najvećem broju slučajeva, umetničko stvaralaštvo jeste kolektivan čin, uz poneke izuzetke poput poezije i proze, recimo.

Opišite nam godine svog rada nakon povratka iz Londona…

Bio sam skoro punu deceniju van stripa i crtanja u Londonu pošto su okolnosti zahtevale da se bavim drugim stvarima od kojih sam morao da zaradim za život… priznajem, nisam bio uspešan i celu situaciju mi je odlično predočio jedan agent – ,,Niko ne dovodi u pitanje tvoje sposobnosti, ali ne mogu da nateram klijente da im se svidi tvoje crtanje ako oni žele nešto drugo od nekog drugog” i to me je satrlo…

No, onda mi se desilo puno stvari neprijatnih i za sećanje, a kamoli prepričavanje, doneo sam odluku da se vratim u Otadžbinu sam dok mi je sin ostao u Londonu sa majkom. Pun frustracija, pročitao sam jedan intervju čuvenog Džej-Skot Kempbela (J.S. Campbell) koji je rekao otprilike da će u stripu uvek da bude posla za crtače koji umeju vešto da crtaju atraktivne lepotice… I to me je navelo da, kao u mladosti, krenem besomučno da vežbam crtanje prsatih i guzatih lepotinja i, rekao bih, poprilično sam se izveštio u tome. Našao sam poslove za nekoliko ,,bezpapirnih” (internetskih) izdavača i krenuo je višegodišnji ,,kuluk” za izdanja sa seka-dojkanama i seksi bodi-bilderkama i sl. Našao sam uhljeblje van glavnih tokova, u opskurnom alternativnom izdavaštvu za poklonike raznih fetiša i to je, bez lažnog moralisanja (pobogu ljudi, pa teško da većeg ljubitelja pornjave ima od mene..!) dovelo do toga da mi se smuči i strip i crtanje, pa sam postepeno blagoizvoleo da se iz svega toga povučem te nađem smisao i smirenje u bavljenju nečim totalno drugačijim, na drugoj strani, što mi je donelo boljitak u svakom pogledu.

S obzirom na to da ste Vi i muzičar, gde se nalazi spoj muzike sa strip umetnošću?

Ah, legendarna floskula iz moje protraćene mladosti o bliskosti stripa i muzike… mislim da spoja zapravo nema, kao ni u baletu sa arhitekturom.

Jedina sličnost jeste u činjenici da su i crtanje stripova i rok-muzika takoreći jedine delatnosti koje prate tzv. ,,konzumenti” koji bi time želeli da se bave! Jer, postoje ljubitelje, na primer, sculpture, filma ili baleta koji uživaju u tim vidovima umetnosti bez ambicije da se njima bave..! Dok sa rokenrolom i stripom imamo situaciju kako dobar deo poklonika – da ne kažem, većina – manje-više otvoreno želi barem da proba da se time bavi.

Stripovi I rokenrol inspirišu sledbenike da se okušaju u kreativnosti.

Kako Vam danas izgleda domaća strip scena, kako gledate na rad našin autora u inostranstvu?

Kako stvari stoje, čini mi se da je do daljnjeg sa domaćim strip-stvaralaštvom za domaće izdavače gotovo, osim u ograničenim tiražima. Tiraži su zastrašujuće mali, čak i za edicije sa inostranim stripovima. Izgubili smo publiku, čitalačku naviku, samo nasušnu potrebu za stripom. Pritom ni najmanje ne krivim video-igre, filmske i TV adaptacije stripova, animirane spektakle i TV-onlajn serije… Prosto, svuda u svetu je došlo do drastičnog pada zainteresovanosti publike za, priznajmo to, ARHAIČNU POJAVNOST stripa. Na celom engleskom govornom području (Britanija, Amerika, Kanada, Australija, Novi Zeland i sl.) proda se jedva million primeraka!!! Početkom 1990-ih tiraži su skočili u višemilionske, kolekcionarstvo je postalo unosan biznis, bilo je enormno ,,kul” čitati stripove… I onda je mehur prsnuo, Marvel otišao u bankrotstvo iz kog se jedva spasao, svuda pa i u Evropi nestali su MLADI ČITAOCI. Najmlađi strip-konzumenti danas imaju 35-40 godina. Kada odu te generacije, ne znam ko će i da li će preostati sa interesovanjem za čitanje uopšte, a kamoli stripova…

Naši u inostranstvu… na njihov rad gledam očima… sa poštovanjem, bez zavisti, i sa ljubavlju. Divim im se. I želim im svima da opstanu, budu uspešni i srećni.

Ja sam prestao da budem srećan. Prestao sam da budem čitalac stripova (čitač..?), sporadično pratim tu i tamo na Internetu šta se događa u svetu,  ,,na prelet” pogledam šta ko crta, pročitam šta ko piše, uređuje… a bavljenje crtanjem mi više nije ni na kraj pameti, pošto sam shvatio kako je trebalo da poslušam onaj davni ,,imperativ nenadarenosti” i – sada shvatam – dobronamerne savete pojedinaca koji su mi govorili da se manem crtačkih ambicija i posvetim se nečemu što mi bolje i više ide od ruke – pevanje i sviranje, na primer.

Ili čak zanat dramaturga, pisca, za koji sam se školovao i diplomu stekao, a potpuno sluđenom samo mi je crtanje bilo na pameti.

Sad je tako kako je, nisam na vreme istupio ,,iz posla u kome mi nije mesto” a imao sam šansu kada sam morao u Londonu da skoro punu deceniju prestanem i sa crtanjem i praćenjem stripova.

Bilo je kako beše, sada sam smiren, srećan i zagledan samo u sadašnji trenutak, uz ovlašni pogled krajičkom oka u nimalo lepu budućnost.