“Hiljadu zamki”: Vreme kada su se upoznali Zagor i Čiko!

Možda smo sada malo zbunili čitaoce ovim podatkom, ali prvi objavljeni broj Zagora u našoj zemlji, u okviru Zlatne serije, broj 13. “Nasilje u Darkvudu”, odštampan 1968. godine, nije prva priča o Zagoru, već je prva priča “Hiljadu zamki” koja je presu osetila 1971. godine u ediciji Lunov Magnus Strip broj 29, u izdanju novosadskog Dnevnika. 

Dakle, ovo je priča, kao što se i navodi na samom početku “stara priča, čitajući je, saznaćete kako su se upoznali Zagor i Čiko”. Čiko je pravio zavrzlamu u jednom lokalu, u blizini Zagorovog mesta življenja, i ta zavrzlama ga je zamalo koštala života, naravno da ga Zagor nije spasao.

Pročitajte: Šetnja kroz Darkvud

Jedan malvarezant, Regan, već duže vreme je bio na Zagorovom spisku zbog zlodela i kriminalnih radnji koje je radio zajedno sa domorodačkim plemenom i još nekima koji takođe nisu bili u slogi sa zakonom i pravdom. 

Zagor i Čiko se upuštaju u ovu pustolovinu, prvu od mnogih u koje će se upustiti tokom više od pedeset godina postojanja. 

Sama radnja stripa je puna neočekivanih obrta, mnogo akcije i do samog kraja drži pažnju, jer spomenuti dvojac upada u neverovatne situacije i dočekuju ih najrazličitiji neprijatelji. Kako i sam naslov priče kaže “Hiljadu zamki”, tako i tok događaja nas vodi kroz pustolovinu punu Zagorovih protivnika, sa kojima se on sukobljava, odlučno upadajući u “zamke” i borbe sa više ljudi, upadanje u logor starosedelaca i teatralno upozoravanje ugroženih na opasnost. Sve ovo navedeno nam samo oslikava Zagorov temperament, ali u konkretnoj priči se vide i neke druge osobenosti serijala. Pre svega u kakvoj god situaciji da se nalazi, koliko god bezizlazno bilo sve oko njega, Zagor se ipak izvuče i pronađe neki način da preživi.

“Hiljadu zamki” je priča koja, možemo slobodno oceniti, predstavlja dobar uvod u Zagorovu tematiku i daje nam sve glavne reference, osobine i osobenosti ovog serijala.

Ono što nam priča, pre svega crtaž pokazuje jesu mnogi propusti u crtanju, traženje, Zagorovog lika pre svega. Zagor je u svom prvom pojavljivanju u ovoj epizodi, na desetoj tabli prikazuje Zagora, kao pravog šumskog čoveka, neuredne frizure, crta lica starijeg čoveka, sa većom majicom koja mu stoji “šljampavo”. Čiko se pojavljuje dosta mršaviji u odonosu na to, sa kakvim izgledom je završio epizodu. Kasnije, kako table odmiču Zagor dobija sve više izgleda atlete, gotovo akrobate koji lagano skače sa drveta na drvo, sa odećom, uskom uz telo. Čiko završava sa prepoznatljivim oblikom tela, kakvog i danas poznajemo. 

Feri, Zagorov vizuelni tvorac i crtač koji uživa ogroman ugled kod čitalaca, dosta je grešio u samom crtežu, a pre svega što se vide dve vezane scene Zagora u prvom planu – na prvoj sceni Zagor nema prepoznatljiv logo, a na drugoj ima, a da se gotovo i nije pomerio, sudeći po položaju tela. Takođe, postoji još jedna u nizu zanimljivih grešaka, možda i najzanimljivija, a to je da je Čiko uspeo, pod vodom da pokida, polomi ili pak preseče lanac nožem. Tu je neizbežna i čvoruga na Čikovoj glavi, koja izgleda kao jaje, baš onako ko čvoruga izgleda u Diznijevim crtanim filmovima. 

Zanimljivo je ono što je napisao sadašnji urednik Zagora u Serđo Boneli Editoreu Moreno Buratini, u svom tekstu “Duh sa četkicom” koji je objavio nakon smrti Galijena Ferija: “Crtači strip junaka obično samo precrtavaju likove svojih prethodinika, a autori pronalaze razne izvore inspiracije za njihov izgled. Uglavnom su junaci iz Bonelijeve porodice bili nalik na glumce vestern filmova. To je bio u početku slučaj i sa Zagorom. Mada, kako se lik razvijao, a autor sazrevao Zagor je počeo sve više da liči i fizički i njegova ličnost na Ferija.”

Kako je izjavio Feri: ‚‚Normalno je da između autora i njegovog lika postoji psihološka, pa i fizička povezanost. Zagor jako liči na mene dok sam bio mlad. Oduvek sam bio avanturističkog duha pa sam ga udahnuo i njemu”.

I pored svih mana, Zagor je bio jedan od omiljenih likova na prostoru bivše Jugoslavije, a tako je ostalo i danas.