Ikonić: Treba više da se bavimo dečjim stripom i distribucijom u škole

Razgovor sa Predragom Ikonićem iz Udruženje strip autora i obožavalaca stripa Republike Srpske “Deveta dimenzija” za Strip Blog

Od tada se ljudi iz Devete dimenzije staraju o promociji strip umetnosti u Republici Srpskoj i BiH. Organizuju svoj festival stripa, evo već drugu godinu za redom, izdali su i deveti broj opširnog časopisa o devetoj umetnosti “Parabelum”, a njihovo uredništvo nas je podsetilo na radove velikih strip trudbenika poput Nenada Brixy-ja i Aleksandra Zografa, ali promoviše i daje šansu mladim strip autorima, poput Srđana Vranješa i njegove mange “Last hope”. O Devetoj dimenziji, radu udruženja, ciljevima, “Parabelumu” i stripovima u Republici Srpskoj razgovaramo sa strip autorom i nepresušnim izvorom Devete dimenzije Predragom Ikonićem.

Kada je nastalo Udruženje „Deveta dimenzija“ i s kojim ciljem?

Udruženje strip autora i obožavalaca stripa Republike Srpske „Deveta dimenzija“ zvanično je nastalo krajem marta tj. početkom aprila 2011. godine, ali sve je počelo par godina ranije. U decembru 2006. godine na iniscijativu gospodina Dragana Tuševljaka, tadašnjeg direktora Narodne biblioteke Pale i uz početnu energiju moje malenkosti, 5 strip autora iz Srpske su se virtuelno uvezali (neki su se poznavali i lično, a neki ne) i organizovali „1. Izložbu stripa Srpske“ u Palama. Bili su to Milorad Vicanović Maza, Dejan Šijuk, Aleksandar Gaćanović, Stanko Gojić i Predrag Ikonić. Izložba je prošla zapaženo i odmah je prenešena postavka u Laktaše kod Maze, a kasnije i u još neke gradove tokom 2007. godine. Maza je već naredne godine pokrenuo Salon stripa u Laktašima, prvi na ovim prostorima. Na 1. Salonu stripa u Laktašima došlo je do istorijskog susreta moje malenkosti sa dvojicom strip fanova iz Banjaluke (bar tako mi ih je Maza predstavio) Zoranom pejićem i Radovanom Subićem. Na tom salonu se pojavio i Goran Dujaković Feniks i tako se otprilike postavio kostur ekipe Devete dimenzije. Narednih nekoliko godina smo se okupljali i mimo Mazionog salona. Uglavnom bih ja došao u Banjaluku i sastajali smo se Stanko Gojić, Dejan Šijuk, Maza, Zoka, Rašo, Feniks i povremeno Duško Vučković. Shvatili smo da bi za neki ozbiljniji dalji rad nilo potrebnmo i zvanično registrovati udruženje i krenulo se u borbu sa papirologijom. Cilj nam je bio okupiti istomnišljenike iz cijele Srpske koji bi zajedničkim radom doprinijeli popularizaciji devete umjetnosti na našim prostorima i šire.

Pročitajte: De Lazare: Asteriksa treba čitati i danas, zbog karikiranosti realnih odnosa u društvu!

Koliko članova ima Udruženje „Deveta dimenzija“?

Udruženje na papiru ima sigurno 100 i više članova jer smo mi ranije na naše prezentacije donosili pristupnice za učlanjenje u Udruženje. Ali uglavnom ima 10ak ljudi koji aktivno rade na svemu što radi Deveta dimenzija. Pored pomenute ekipe sa početka priče u radu su se povremeno priključivali Zdravko Jandrić iz Novog Grada, Borislav Maljenović iz Doboja, Milan Mladić i Srđan Salat iz Istočnog Sarajeva, Zdravko Knežević iz Prnjavora, Ana KAran iz Kostajnice, Jovan Bratić i Goran Lojpur iz Nevesinja, Milan Milošević i Milenko Bogdanović iz Prijedora i drugi. Neke stvari su se iskristalisale, uglavnom se zna šta ko radi, koji dio posla kada je riječ o projektima, izložbama, izdavaštvu, salonima, školama i sl.

Koja su najveća dostignuća Udruženja „Deveta dimenzija“?

Za proteklih 8 godina zvaničnog postojanja uradili smo dosta dobrih i velikih stvari i na promociji i na izdavačkom i obrazovnom planu. Od samog početka smo pokrenuli strip magazin koji traje svih ovih godina. Izašlo je 9 brojeva obima od 140-300 stranica i to je najobimniji strip magazin na našim prostorima ikad odštampan. Pored njega odštampano je još 20-ak drugih izdanja uglavnom domaćih autora. Tokom 2013. godine imali smo veliku izložbu pod nazivom „2. Izložba stripa Srpske“ u 10-ak gradova u Srpskoj, a imali smo i 2 postavke u Srbiji (Leskovac i Beograd). Tokom 2018. godine aktuelna je bila postavka „3. Izložbe stripa Srpske“. Od prošle godine imamo i Međunarodni salon stripa „Deveta dimenzija“ koji se održava u Banjaluci. Otkrićem Zdravka Kneževića postigli smo dosta i na obrazovanju mladih kadrova jer ovaj neumorni strupadžija je krenuo sa školama stripa u svom okruženju, a vrlo često i na svakoj našoj izložbi vodi strip radionice uz pomoć ostalih kolega. Boro Maljenović u Doboju već 4 godine organizuje Dane stripa i tako. Ima nas svuda pomalo i svake godine smo sve jači i aktivniji.

Kada odlučujete koji ćete strip objaviti, čime se vodite, prema koji osnovima donosite odluku?

Ja sam najviše fokusiran na rad na strip magazinu „Parabellum“, mada učestvujem u skoro svakom projektu bar djelimično. Kompletan rad je volonterski, svi stripovi i tekstovi koje objavimo su nam dati potpuno besplatno na čemu smo vječno zahvalni našim prijateljima autorima. Kod ovih albumskih izdanja htjeli smo se da djela nekih naših autora koja su objavljena vani predstavimo i našoj publici. Tako smo krenuli u priču sa stripovima koje je crtao Maza za strane izdavače pa objavljujemo njegov serijal „Wunderwaffen“, „Distractions“, ovih dana izlazi kompletan „Luftbalons“. Problem s Mazom je što on brzo crta pa naš izdavački plan ne može da prati njegovu dinamiku. Takođe, trudili smo se da objavimo nešto od strip crtača koji su u stvari i naši drugari (Pahek, Zograf, Fafner…), a imamo i nekoliko baš domaćih projekata od ideje do realizacije („Sarajevski atentat“, „Stripovjetke“, „Last Hope“, „David i ja“…)

Magazin Parabelum je ogroman projekat, recite nam kako je došlo do pravljenja ovakvog magazina, šta on znači za strip scenu u BiH i kako izgleda rad na njemu?

Jedan od zacrtanih ciljeva pri osnivanju Udruženja bio je da imamo svoj magazin, bilten i sl. koji bi bar jednom godišnje donosio neki presjek stvari objavljujući stripove ovdašnjih autora, tekstove, vijesti i sl. Da vidimo gdje smo to otišli u odnosu na prethodnu godinu. Naravno, da nas tada nije bilo dovoljno da se sa našim radovima popuni cijeli magazin, a to bi bilo i malo sebično, pa su nam u pomoć pritekli drugari iz bivših jugoslovenskih republika sa svojim kvalitetnim prilozima i stripovima. Rad na pripremanju jednog ovakvog broja koji se ustalio na 300 strana je pravo uživanje. Vrijeme strip magazina i revija kakvi su izlazili kod nas osamdesetih je prošlo, ali ja naš magazin više shvatam kao neki bilten/godišnjak. Svi tekstovi i intervjui mogu se uvijek čitati bez obzira na vremensku razliku. Vijesti koje objavljujemu su vezane uglavnom za rad našeg udruženja između dva broja, da se ne zaboravi šta smo sve uradili. O značaju našeg magazina za BiH strip scenu bih volio da govore drugi, a ne ja, ali mislim da je ogroman i da njega nije bilo, ništa ne bi bilo ni slično ovome što imamo danas.

Kakvo je stanje u devetoj umetnosti na prostoru Bosne i Hercegovine i Republike Srpske?

Nastaviću sa odgovorom iz prethodnog pitanja tj. šta je to što imamo danas na BiH strip sceni. Imamo nekoliko dugovječnih salona stripa ovdje (Laktaši, Mostar, Banjaluka, Doboj…), bilo je i kratkoročnih (Sarajevo, Bratunac) koji se možda opet nekad nastave. Imamo nekoliko strip magazina, veliki broj strip izdanja, nekoliko striparnica, dosta izložbi i strip radionica tokom godine, imamo nekoliko strip profesionalaca – ljudi koji žive od crtanja stripova i tako. Prije 10ak godina ničeg od ovog nije bilo, što pokazuje da je stanje mnogo bolje. Publike ima, nema onoliko koliko bi mi htjeli, ali ima je i zbog nje u stvari sve ovo i radimo. I mi i naše kolege iz srodnih udruženja.

Šta je ono što najviše nedostaje stripu u ovoj državi?

Kontinuitet u izdavaštvu i ostalim aktivnostima, ali prvenstveno u izdavaštvu. Ovdje fale neka redovna kiosk izdanja poput recimo „Veselog četvrtka“ u Srbiji. Mislim da bi nešto takvo, sa odabirom stripova primamljivih današnjoj omladini moglo nešto da se uradi da se ta publika bar malo omasovi. Vrlo bitan faktor ovdje je cijena. Narod je siromašan i ne može da da 4-5 maraka za jedan strip koji će pročitati za pola sata. Sve ovo je teško izvodljivo, ali nije nemoguće. Ja sam uvijek optimista. Znam da neće biti kao nekad, osamdesetih i slično, ali ni ne mora. Možda bude bolje kad jednom pukne ovaj internet.

Šta su mladim strip autorima najveći uzori i kakve stripove prave?

Kod mladih autora, a to su ova super djeca koja posjećuju naše radionice, aktuelni su trendovi kao i u drugim granama umjetnosti. Vidim da dosta crtaju neke zombije, vampire, čarobnjake, vile… Stilski, ti njihovi junaci najviše odgovaraju manga stilu i mislim da izdavači trebaju da idu u tom pravcu. Ako djecu to privlači, onda im dajte mange na kioske!

Koliko je strip važan kao grana umetnosti u BiH i RS?

Nama koji se bavimo stripom bilo profesionalno ili volonterski jako je važan. Stalo nam je do toga da se strip tretira kao i ostale grane umjetnosti. Plašim se da ostalima, bar ovim iz naših institucija nije važan ni malo. Čast izuzecima. A ti izuzetci su uglavnom ljudi koji su nekada kao mladi čitali stripove pa ih mi malo vratimo u tu mladost i tu možemo očekivati neku podršku od njih, neku važnost. Borba je teška, surova i neprestana, ali mi smo stari borci, izdržali smo i teže.

Kakav je odnos stanovništva, a kakav institucija u BiH i RS prema strip umetnosti?

Za institucije sam već nešto nagovjestio u prethodnom pitanju. Rekao sam, čast izuzetcima. Mi smo na nekoliko projekata imali podršku naših Ministarstava gdje su nam finansijski pomogli da odštampamo neka izdanja ili da izložbu prenesemo u nekoliko gradova. Bez toga to ne bi bilo moguće. Mi to sve uradimo iskreno, pošteno do daske, opravdamo svaki fening, ali pomalo boli nezainteresovanost. Ja mislim da niko od tih koji su nam putem projekata dali neku lovu nije pročitao nijedno naše izdanje. Ali zato s druge strane postoje naši drugari, prijatelji našeg udruženja koji nam pomognu i finansijski i organizacionao u skaldu sa svojim mogućnostima. I što je najvažnije, oni uvijek pročitaju poklonjeni strip. Ostatku stanovništva je zanimljivo kad te vidi u novinama ili tv pa prvo što mu padne na pamet je da pita „šta imaš od toga“, „ima li kakve love tu“… Razumijem ja njih, takva je situacija godinama ovdje, ali isto tako riječima im ja ne mogu opisati šta imam od toga i koliko love ovo što radimo vrijedi.

Ukoliko postoje nedostaci, kako mislite da mogu da se prevaziđu (u smislu neke pomoći države ili neka druga rešenja)?

Moja želja je da probamo na neki način da stvaramo čitalačku publiku ovdje, a to možemo ako startujemo „od malih nogu“. Mislim da bi se više trebali posvetiti radu na dječijem stripu i distribucijom istog u škole, a zašto ne i u vrtiće. Djeca su odlična publika i u sekundi skapiraju strip elemente. Tu bi država mogla pomoći finansijski, da ljudima koji urade neki takav strip omoguće neki pristojan honorar, pomoć u promociji, distribuciji. Mi smo u saradnji sa Narodnom univerzitetskom bibliotekom Republike Srpske realizovali projekat „Stripovjetke“ gdje smo realizovali neka djela našeg pisca Petra Kočića u stripu. To je možda naš i najkomercijalniji projekat, a do sada je urađeno nekoliko dvojezičnih izdanja srpsko-rusko, srpsko-njemačko, srpsko-grčko, radi se srpsko-francusko i dr. Ili napraviti seriju strip svesaka sa temama iz istorije, geografije, matematike, srpskog jezika i sl. U Hrvatskoj su imali jedan dobar projekat „Hrvatski velikani u stripu“. Mislim da bi trebali ići u tom pravcu. Nisu to neke pretjerane pare za državu, a mislim da bi tako mogli uraditi dosta. Djeci je svakako lakše da pročitaju strip i tako nešto zapamte nego samo opširni tekst.