100 najuticajnijih stranica američkog stripa, stranice 66-70

Nastavljamo sa 100 najuticajnijih stranica američkog stripa da malo bolje približimo čitateljima sa ovih prostora dešavanja u američkom stripu kroz istoriju. Stranice su odabrane od strane tima profesionalaca, kritičara, novinara i istoričara koje je okupio američki magazin Vulture.

Batman: The Killing Joke (1988)

Pisac: Alan Moore; Crtač: Brian Bolland; Kolorista: John Higgins;

,,Da, dobro, osakati kučku” bile su reči tadašnjeg urednika DC-a, Lena Vina,  ako je verovati Alanu Muru kada ga je zvao i rekao mu šta planira da uradi Barbari Gordon. 

1988. godine, strip The Killing Joke je bio jedna od najuzbudljivijih stvari koja se dogodila u DC-u, kao rezultat spoja između priznatog umetnika Brajana Bolanda i Mura, koji je upravo završio svoj epski Watchmen, nadgrobni spomenik njegovog pisanja za DC. Priča koju su ispričali, u kojoj je detaljno opisana dužina kojom će Džoker ići da bi dokazao Betmanu da je „jedan loš dan“ sve što razdvaja dobre ljude od čudovišta poput njega, postaće jedan od najkontroverznijih i šokantno mizoginističkih trenutaka u superherojskim stripovima.

Sve se svodi na ovu stranicu, gde Džoker posećuje Barburu Gordon u svom domu i puca u nju, raznoseći njenu kičmu i ostavlja je bespomoćnu na podu. Boje Johna Higginsa su sjajne, a kompizicija mršava; od trenutka kada metak izvrši uticaj, vidimo punu figuru Barbare u svakom trenutku, bosih nogu uvek u kadru, dok se dekolte vidi dok leži u agoniji iznad razbijenog stola za kafu. Na sledećih nekoliko stranica podrazumeva se da je Džoker svlači kako bi je fotografisao, a sve u svrhu guranja Betmena i Barbarinog oca, policijskog komesara Džima Gordona, u ludilo. The Killing Joke stigao je krajem decenije koju su stripovi superheroja proveli u potrazi za oblikom psihološke vernosti u svojim pričama. Heroji su prikazivani kao potencijalni psihički bolesni, zlikovci su postali zaista obezvređeni, a The Killing Joke je u to vreme udovoljio ovom pozivu da se borba između dobrih ljudi i čudovišta pretvori u zaista monstruoznu borbu. Prošlo bi neko vreme pre nego što je industrija razmotrila cenu ove misije.

Raw Vol. 2, No. 1 (1989)

Autor: Richard McGuire

McGuire stripom ,,Here” prikazuje prolazak vremena unutar jednog, drugačijeg prostora omeđenog nepromenljivim kvadratom ploče stripa: oblik koji se ponavlja iznova i iznova, ali uvek sa nekom novom kombinacijom stvari unutar nje. Unutar ovog konstantnog oblika nalaze se manje ploče sa umetcima: ugrađene kutije koje označavaju preklapanje vremenskih perioda i stvaraju neku vrstu istorijskog palimpsesta. Jedan panel može da sadrži bezbroj manjih panela i vremenskih okvira: recimo, 1750. sloj u kome su 1986. i 2030. Strip Leti napred-nazad, sa nemogućih stotina milijardi godina, kroz život jednog čoveka („Bill,“ 1957–2027. ), sve do potonuća vremenske kapsule u zemlju 2033. godine. Strip ,,Here” ne pravi razliku između prošlih i sadašnjih trenutaka, već čini sve sadašnjim i sve prošlim. To je dezorijentišuća demonstracija truizma da je u stripovima vreme funkcija prostora. McGuire-ov kaskadni uticaj mogao se primetiti u radu takvih formalista kao što su Chris Vare i Jason Shiga, koji takođe transformišu stripove u vremenske mašine.

Arkham Asylum: A Serious House on Serious Earth (1989)

Pisac: Grant Morrison; Crtež i kolor: Dave McKean; 

Možete povući direktnu liniju od stila Billa Sienkievicz-a do eksplicitnije mešovitog stila, Davea McKeana, koji je učvrstio kolaž Sandmana, sa svojim karakterističnim naslovnicama. Nakon što je Gaiman i McKean-ova prva saradnja na grafičkom romanu Violent Cases objavljena u Britaniji, DC je regrutovao McKeana da ilustruje nasilnu, uznemirujuću Betmen priču Arkham Asylum Grant Morrisona. U njemu su zatvorenici bukvalno preuzeli ludnicu Arkam, a Betmen se mora probiti kroz celu galeriju svojih neprijatelja kako bi oslobodio zarobljeno osoblje. Kako se spušta sve dublje i dublje u ludnicu i saznaje njenu užasnu istoriju, on puzi sve bliže i bliže ka sopstvenom ludilu. (Takođe je adaptirano i za sjajnu video igru, Batman: Arkham Asylum iz 2009.)

Morrison je rekao da želi prirodniji stil Brian Bolland-a, i brinuo se da bi se McKean-ov ekspresionistički stil kosio sa njegovim scenarijem. Ali malo čitalaca koji su bili izloženi umetnikovom demonskom prikazu Džokera bi se složilo. McKean-ov ekspresionistički rad i mešoviti stil delimično su definisali vizuelni stil te ere Vertiga.

The Sandman No. 8 (1989)

Pisac: Neil Gaiman; Crtač: Mike Dringenberg; Kolor: Robbie Busch;

Kada su Neil Gaiman, Mike Dringenberg i Sam Kieth stvorili The Sandman, to je označeno kao neobično dobar horor strip, onaj u kojem se ostvaruje beskrajni potencijal priče o gospodaru snova i njegovom kraljevstvu. Međutim, u svom osmom broju – koji je Gaiman napisao sa umetnošću Dringenberga i Malcolm Jones-a III, Sandman je odjednom postao nešto više. Pod naslovom “Zvuk njenih krila”, strip pronalazi naslovnog lika kako mrtvački sedi u Washington Square parku, hraneći ptice prateći burne događaje iz prvih sedam brojeva. Prilazi mu mlada žena u odevena u gotik stilu, koja seda pored njega. A onda, nešto što ranije nismo videli u The Sandman, komedija, uz reference Marry Poppins.

Ovako je masovno popularan lik Smrti predstavljen 1989. godine. Namerna inverzija tradicionalnog pristupa demonu, ova Smrt je bila prijateljski nastrojena i smešna, manje zagonetna i humanija. Takođe je nagoveštavala promenu namene The Sandman-a, od okultnog stila prepunog užasa, koji će strip i dalje imati, do nečega sličnog kutiji basni, one u kojoj bi neko poput Smrti mogao da se pokaže, da vas osvoji šalom i slatko se osmehnuti (kao što se sećate da se smrt uvek pojavi s razlogom). Posle toga, stripovi nikada nisu bili isti.

Weirdo No. 26 (1989)

Autor: Julie Doucet

Julie Doucet nije bila prva karikaturistkinja koja se bavila seksom, menstruacijom i obilnom golotinjom, ali učinila je to u stilu koji sile niko ne može poreći. U nizu priča u Weirdo-u, a zatim i njenoj sopstvenoj knjizi Dirty Plotte (francusko-kanadski za „prljavu pičku“), Doucet je istraživala svoje snove, fantazije i svakodnevne avanture sa gustim, drvorednim stilom koji ispunjava svaki centimetar stranica sa živopisnim detaljima, sve vreme pucajući od energije. Doucet-ini su snovi često bili nasilni (Julie je nožem sekla stvari) ili seksualni (Julie se pretvara u muškarca), ali ponekad su se samo sastojali od ćudljivih uličnih scena. Njena karikatura o sebi kao neustrašivi ”grunge sprite” dala je čak i najneobičnijim pričama primamljiv šarm. 

U ”Heavy Flow”, Julie se uplaši kad joj ponestane tampona i mašta o nezaboravnoj slici divovske krvave žene koja poput Godzile luta u nesrećnom gradu. Doucet-in rad inspirisao je nekoliko njenih muških vršnjaka da se okrenu autobiografiji, ali je postao uzor i drugim ženama koje su navikle da svoj rad postave “ružnim”. Nažalost, napor da bude još jedna “pionirska ženska karikaturistkinja” i trajni seksizam u muškom svetu strip autora u kom se nalazila, kao i mala finansijska dobit od objavljivanja stripa u indie kategorijama, naveli su Doucet-ovu da napusti crtanje. Okrenula se drugim poljima, uključujući poeziju i komercijalni rad, pa čak snimila i kratki film, ali njeni stripovi ostavili su trajan uticaj.

Najuticajnije stranice američkog stripa 61-65  možete videti OVDE.

Nastavak: 100 najuticajnijih stranica američkog stripa 71-75 vas očekuje naredne nedelje.

Izvor: Vulture